pregleda

STRANAC - Alber Kami


Cena:
490 din
Želi ovaj predmet: 12
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

Askeza (2796)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 4833

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K145
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost svih knjiga u dobrom i urednom stanju. Bocne strane tabaka (knjiskog bloka) pozutele od starosti.

„Stranac“ je remek-delo savremene književnosti i po mišljenju mnogih jedan od najvažnijih romana XX veka. Ovo je dramatična priča o tragediji pojedinca u sukobu sa moralnim normama koje propisuje društvo. I kada on bez očigledne i svesne motivacije usmrti nepoznatog Arapina na alžirskoj obali, pred čitaocem se otvara čitav niz filozofskih pitanja koja hoće da rasvetle apsurdnost egzistencije modernog čoveka.

Majstorstvo pripovedanja Albera Kamija, koje stilom temeljno izlaže psihologiju glavnog junaka, ostavlja nelagodu pri suočavanju sa Mersoovom indiferentnošću prema svetu koji nametljivo ispostavlja svoja očekivanja. Kada ga ščepa mehanizam sudskog procesa, on neće moći da se razazna da li mu se sudi za oduzimanje ljudskog života, ili zato što nije plakao na sahrani svoje majke. Sve ovo samo do krajnjih granica pojačava mučno osećanje otuđenosti, koje nam predočava neminovnost (samo)izolacije u trenutku kada se prenebregnu principi što vode ka smislu čovekovog trajanja. Dodelivši mu nagradu za književnost 1957. godine, Nobelov komitet je to obrazložio Kamijevom „iskrenošću sa kojom osvetljava probleme savesti našeg vremena.“


Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”.

Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista.

Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1]

Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom:

Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana...


Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana.

Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3]

Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine.

Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5]

Književna karijera
Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra.

Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom.

Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama.

Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma.

Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne.

Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu.

Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca.

Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija
Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu.

Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma.

Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra.

Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje:

Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija.

Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama.

Kami i Orvel

Albert Kami

Džordž Orvel
Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela.

Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije.

Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela.

U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je:

Zašto Gernika, Gabriel Marsel?

Prozni stil
U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11]

Eseji
Mit o Sizifu (1948)
Romani
Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971)
Stranac (1942)
Kuga (1947)
Pad (1956)
Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995)
Drame
Nesporazum (1944)
Kaligula (1944)
Opsadno stanje (1948)

Ne saljem u inostranstvo!
Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
Tu sam za sva pitanja!
Knjige saljem nakon uplate!
POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!


Filmski plakati:

Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.

Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...


Predmet: 59521543
Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost svih knjiga u dobrom i urednom stanju. Bocne strane tabaka (knjiskog bloka) pozutele od starosti.

„Stranac“ je remek-delo savremene književnosti i po mišljenju mnogih jedan od najvažnijih romana XX veka. Ovo je dramatična priča o tragediji pojedinca u sukobu sa moralnim normama koje propisuje društvo. I kada on bez očigledne i svesne motivacije usmrti nepoznatog Arapina na alžirskoj obali, pred čitaocem se otvara čitav niz filozofskih pitanja koja hoće da rasvetle apsurdnost egzistencije modernog čoveka.

Majstorstvo pripovedanja Albera Kamija, koje stilom temeljno izlaže psihologiju glavnog junaka, ostavlja nelagodu pri suočavanju sa Mersoovom indiferentnošću prema svetu koji nametljivo ispostavlja svoja očekivanja. Kada ga ščepa mehanizam sudskog procesa, on neće moći da se razazna da li mu se sudi za oduzimanje ljudskog života, ili zato što nije plakao na sahrani svoje majke. Sve ovo samo do krajnjih granica pojačava mučno osećanje otuđenosti, koje nam predočava neminovnost (samo)izolacije u trenutku kada se prenebregnu principi što vode ka smislu čovekovog trajanja. Dodelivši mu nagradu za književnost 1957. godine, Nobelov komitet je to obrazložio Kamijevom „iskrenošću sa kojom osvetljava probleme savesti našeg vremena.“


Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”.

Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista.

Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1]

Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom:

Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana...


Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana.

Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3]

Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine.

Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5]

Književna karijera
Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra.

Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom.

Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama.

Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma.

Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne.

Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu.

Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca.

Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija
Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu.

Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma.

Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra.

Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje:

Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija.

Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama.

Kami i Orvel

Albert Kami

Džordž Orvel
Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela.

Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije.

Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela.

U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je:

Zašto Gernika, Gabriel Marsel?

Prozni stil
U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11]

Eseji
Mit o Sizifu (1948)
Romani
Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971)
Stranac (1942)
Kuga (1947)
Pad (1956)
Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995)
Drame
Nesporazum (1944)
Kaligula (1944)
Opsadno stanje (1948)
59521543 STRANAC - Alber Kami

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.