pregleda
Doktor Lern - Moris Renar
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 1 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Pouzećem Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
U dobrom stanju!
Doktore Lerne, sub-bog je fantastični roman Mauricea Renarda, objavljen 1908.
Autor inspiriran H. G. Vellsom, Ostrvom doktora Moreau-a, autor posebno predstavlja snažnu varijantu: sam narator se našao u eksperimentu transplantacije ludog hirurga, doktora Lerna.
Adaptacija Jean-Daniela Verhaeghea, pod naslovom L`Etrange Chateau du Docteur Lerne, emitovana je na francuskoj televiziji na Antenni 2, 28. decembra 1983, u kojoj su bili Jackues Dufilho, Jean-Paul Roussillon, Pierre Clementi, Dora Doll i Pierre Etaik
Maurice Renard (FR Maurice Renard) (28. februara 1875., Chalon-en-Champagne, Francuska - 18. novembar 1939, Rochefort-sur-Mer, Francuska) - francuski pisac, predstavnik masovne književnosti. Jedan od vodećih nacionalnih pisaca naučne fantastike prvih decenija KSKS veka, priznati majstor avanturističkih i zločinačkih romana, jedan od originalnih prethodnika moderne naučne fantastike, takođe poznat kao `okultni` i pseudogotski roman.
Maurice Renard rođen je u uglednoj buržoaskoj porodici, bio je najmlađi od troje dece i uživao je posebnu ljubav svojih roditelja. Njegov otac, prekršajni advokat Achilles Renard, takođe je bio osnivač i predsednik gradskog sportskog društva, njegov djed, Pierre Edouard Renard radio je kao sudija, a njegova baka je bila vlasnica nogavice. Djetinjstvo mu je prošlo u Reimsu, gdje mu je otac predsjedavajući suda. Tokom leta Renard je otišao kod svog dede, izabranog za gradonačelnika Epernaia, u zamak Saint-Remi (uništen tokom rata 1918.), gde je porodica zauzela mali paviljon u Saint-Vincentu u ogromnom parku. Omiljene knjige bila su dela Charlesa Dickensa i Edgara Allana Poea. Studirao je na Bons-Enfants koledžu. 1894. diplomirao je književnost i filozofiju. Nakon što je u Reimsu završio trogodišnju vojnu službu, završivši je u čin narednika. Zatim je za sebe otkrio delo Herberta Velsa. 1899. preselio se na studij prava u Pariz, ali ubrzo je napustio studije i u potpunosti se posvetio književnosti. U svojim studentskim godinama Renard je pokazivao veliko interesovanje za poeziju, komponovao poeziju. 1903. oženio se Stephanie La Batieu. Par je imao četiri sina: Reno (rođen 1904), Remi (1905-1977), Ciril (rođen 1915), Daniel (1918-1919).
Godine 1905. objavio je prvu zbirku svojih kratkih priča „Duhovi i lutke“ pod pseudonimom Vincent Saint-Vincent. Prvi pisac roman, `Dr Lern, polubogov` (u ruskom prevodu je nazvan `Nova zvijer`), kojem je autor poslao posvetu Herbertu Velsu, nije doživeo veliki uspeh u javnosti, ali je izazvao veliko interesovanje kritičara [1]. Umjetnički stil Renarda odlikuje se složenim preplitanjem događaja i linija priče, usmjerenih na kratak i krajnje svijetao konačni efekt [2]. U romanu, koji je oduševljeno prihvatio Guillaumea Apollinaire [3], razvija se tema metempsihoze, neobično se otkriva slika „ludog naučnika“ koji je u 20. veku postao široko rasprostranjen. Naknadni romani i kratki romani Renarda stekli su mu reputaciju majstora pripovedanja naučne fantastike koji je povezan sa tradicijama Henrija de Rainijera i Žana Lorraina.
Renard se 1910. godine konačno preselio u Pariz, gde je primao goste i održavao prepisku sa poznatim predstavnicima književnog sveta: Pierre Benoisom, Pierreom Mac-Orlanom, Claudom Farrerom, Colette, Henri de Monterlanom. 1914-1918. Učestvovao je u ratu kao oficir konjanice. Od 1919. zarađivao je za književnost. 1921. godine objavljen je roman „Dizajnirani čovek“ koji govori o mladiću koji se vratio iz zarobljeništva i koji je podvrgnuo ogromnim eksperimentima misterioznog lekara Prozopa da bi vratio vid. Od 1924. redovno je provodio ljeta na ostrvu Oleron; ovde se odvija radnja njegovog delimično autobiografskog romana „Devojka sa jahte“ (1930), koji je imao veliki komercijalni uspeh. U romanu „Čovek među mikrobima“ (1928), dobro poznatom klasiku Sviftovih putovanja Svifta, klasični motiv je kombinovan sa elementima anti-utopije; Renard delimično predviđa da je Hukleijev Hrabri novi svet ovde, delimično popularni zaplet za kinematografiju dvadesetog veka, povezan sa temom `neverovatno opadajućeg čoveka`.
Nakon teškog razvoda od supruge 1930. godine, Renard, uprkos uspehu „Devojke sa jahte“, gotovo da nije pisao naučnofantastična dela, povremeno su objavljivali pojedinačne priče i višeslojne eseje, u velikoj meri bio je primoran da se uključi u radni dan književnog dana. Knjiga „Gospodar svetlosti“ (1933.) jedinstveno je iskustvo u stvaranju Renardovog istorijskog romana, koji uključuje detektivne i fantastične elemente; Renard je predvidio originalni koncept „usporavajućeg stakla“ Boba Shava kroz koji možete videti prošlost, čija je priča „Svetlost prošlosti“ (1966.) veoma popularna u engleskoj literaturi [4].
Pisac je umro 1939. godine u Rochefortu od posledica komplikacija posle operacije prostate. Sahranjen je na ostrvu Oleron [5]. Poslednje delo, priča „Zatvor od gline“, objavljeno je posle smrti pisca 1942, a na engleskom je objavljeno tek nakon Drugog svetskog rata 1947.
Plava pretnja
Novela „Plava pretnja“ (1912.) (druge verzije prevoda naziva: „Plava smrt“, „Plava opasnost“) rani je primer naracije o problemima kontakta sa izvanzemaljskim civilizacijama. Na knjigu utiču Vells i Joseph Roni Sr .. Roman je prvenstveno usmeren na deblokiranje antropocentrizma karakterističnog za novu evropsku kulturu (uključujući nehumanu pojavu stranaca) i kombinuje naučnofantastičnu intrigu sa detektivskim elementima, sve do direktne parodije na Conana Doila [6] (Sam Conan Doile nije dužan ostao i 1913. napisao priču „Užas sa visine“, ideološki odjekujući knjigom Renarda). Postoji razlog da se u „Plavoj pretnji“ vidi delimično iščekivanje „hipoteze o zoološkim vrtovima“, ali Renardovi pridošlice nisu ograničeni na jednostavno posmatranje zemljaka. Ime Plava pretnja, možda inspirisano vremenom Renara sa teorijom o `žutoj opasnosti`.
`Ruke Orlaka`
Ideja romana nastala je već 1911-1912, ali Prvi svetski rat je odložio njegovu implementaciju. Roman je objavljen kao feuilleton na stranicama lista L`Intransigeant u maju-julu 1920., zasebna publikacija objavljena je 1921. Po definiciji francuskog naučnika Cl. Demeoka, knjiga je „mešavina ljubavnih, detektivskih, naučnih fantastika, naučne fantastike i okultnih romana“ [7]. Zaplet se fokusira na temu transplantacije ljudskih organa. Ovaj zaplet je delom inspirisan vojnim utiscima pisca, delom književnom tradicijom: „Frankenstein“ Mari Shellei, „Ostrvo doktora Moreaua“ Vells-a, „Locus Solus“ Raimonda Russell-a. Pored toga, na knjigu je pod jakim uticajem Stevensonov roman „Čudna priča o dr Jekill-u i Mr. Hide-u“ (tema podeljene ličnosti). Roman je više puta sniman (1924., 1935., 1960. i 1962. u filmovima i adaptiran za televiziju 2013.), što je ostavilo jedno od najpoznatijih dela pisca; najpoznatija je prva adaptacija koju je Robert Vien snimio 1925. godine.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 59510099
