ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K96
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju! Posveta!



Ljudski razum
Stiven E. Tulmin
2002. ćirilica, broširano, 479 str., 21 cm
Čovek zna i svestan je da zna. Ljudsko razumevanje se istorijski razvija na dva komplementarna načina: ono raste i istovremeno se produbljuje, postaje obimnije i refleksivnije. Prvim načinom gledamo ”izvan sebe”, a drugim ”unutar sebe”. Prvim načinom ovladavamo problemima što nam ih svet u kojem živimo postavlja, a drugim razmatramo kako tim problemima ovladavamo. Autor se u ovoj knjizi, prije svega, bavi drugim načinom razvoja ljudskog razuma i znanja, odnosno, problemu ljudskog razumevanja prilazi sa stanovišta epistemologije, gnoseologije i metodologije.


Stephen Edelston Toulmin (engleski Stephen Edelston Toulmin; 25. mart 1922, London - 4. decembra 2009, Kalifornija) - britanski filozof, autor naučnih radova i profesor. Pod utjecajem ideja austrijskog filozofa Ludviga Vittgensteina, Tulmin je svoj rad posvetio analizi moralne osnove. U svojim studijama proučavao je problem praktičnog rezonovanja. Pored toga, njegov rad je korišten u polju retorike za analizu retoričke argumentacije. Tulminov model argumentacije je šest međusobno povezanih komponenti koje se koriste za analizu argumentacije i smatraju se jednim od njegovih najznačajnijih radova, posebno na polju retorike i komunikacije.


Stephen Tulmin rođen je u Londonu, Engleska, 25. marta 1922. godine u porodici Jeffrei Edelson Tulmin i Doris Holman Tulmin. 1942, diplomirao je na fakultetu King`s College, Universiti of Cambridge. Ubrzo je Tulmin angažovan kao mlađi istraživač u Ministarstvu vazduhoplovne industrije, prvo u radarskoj istraživačkoj i razvojnoj stanici u Molvernu, a potom je prebačen u vrhovni štab savezničkih ekspedicijskih snaga u Nemačkoj. Po završetku Drugog svetskog rata vratio se u Englesku i 1947. magistrirao iz humanističkih nauka, a zatim i doktorirao. U Cambridgeu se Tulmin susreo s austrijskim filozofom Ludvigom Vittgensteinom, čija su proučavanja odnosa upotrebe i značenja jezika u velikoj mjeri uticala na formiranje Tulminovih stavova. U Tulminovoj doktorskoj disertaciji `Razlog etike` [1] mogu se pratiti Vittgensteinove ideje o analizi etičkih argumenata (1948).

Nakon diplomiranja u Cambridgeu, od 1949. do 1954. godine, Tulmin je predavao filozofiju istorije na Univerzitetu u Okfordu. U tom periodu je napisao svoju prvu knjigu: Filozofija nauke [2] (1953). Od 1954. do 1955., Tulmin je radio kao gostujući profesor istorije i filozofije nauke na Univerzitetu u Melburnu u Australiji. Potom se vratio u Englesku i vodio odsek za filozofiju na Univerzitetu u Lidsu. Na ovom položaju ostao je od 1955. do 1959. godine. Radeći u Leedsu objavio je jednu od svojih najznačajnijih knjiga iz područja retorike: „Načini upotrebe argumentacije“ [3] (1958). U svojoj knjizi istražuje pravac tradicionalne logike. Uprkos činjenici da je knjiga bila slabo primljena u Engleskoj, a Tulminove kolege u Leedsu su se smejale nazivajući je Tulmin-ovom „nelogičnom knjigom“, u SAD su profesori bili Tulminovi kolege na univerzitetima Columbia, Stanford i Nev Iork, gde je 1959. predavao kao gostujući profesor knjiga je bila odobrena. U vreme kada su Tulmin predavali u SAD-u, Vaine Brockrid i Douglas Eninger predstavili su svoj rad studentima koji proučavaju komunikaciju, jer su verovali da je upravo u njegovom radu predstavljen strukturalni model najvažniji za analizu i kritiku retoričkih argumenata. Tulmin se 1960. vratio u London da preuzme mesto šefa Škole istorije ideja, Nuffield fondacije.

Tulmin se 1965. godine vratio u Sjedinjene Države, gde je radio do kraja svog života, predajući i istražujući na raznim univerzitetima u zemlji. Tulmin je 1967. organizovao posmrtno objavljivanje nekoliko izdanja svog bliskog prijatelja N.R. Hanson`s Radeći na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Cruzu, Tulmin je 1972. godine objavio svoje delo „Razumevanje ljudi“ [4], u kojem istražuje uzroke i procese promena povezanih sa razvojem nauke. U ovoj knjizi koristi neviđenu usporedbu procesa razvoja nauke i modela evolucijskog razvoja koji je Darvin predložio da bi pokazao da je proces razvoja nauke evolucione prirode. 1973. godine, kao profesor u Odboru za društvenu misao Univerziteta u Čikagu, u koautorstvu sa istoričarom Alanom Janikom objavio je knjigu Vittgenstein Vienna [5] (1973). Naglašava važnost istorije u ljudskim verovanjima. Nasuprot filozofima - pristalicama apsolutne istine, koju je Platon branio u svojoj idealističkoj formalnoj logici, Tulmin tvrdi da istina može biti relativna, zavisno od istorijskog ili kulturnog konteksta. Od 1975. do 1978. godine Tulmin je bio član Nacionalne komisije za zaštitu prava subjekata biomedicinskih i bihevioralnih istraživanja, koju je osnovao Kongres SAD. Tokom ovog perioda, bio je koautor sa Albertom Johnsenom, napisavši knjigu „Zloupotreba kauzaliteta“ [6] (1988), koja opisuje načine za rešavanje moralnih pitanja.

Jedno od njegovih najnovijih djela je Cosmopolis [7], napisano 1990. godine.

Metaphilosophi
Prigovor apsolutizmu i relativizmu
U mnogim svojim delima Tulmin je istakao da apsolutizam ima ograničenu praktičnu vrednost. Apsolutizam potiče iz platonske idealističke formalne logike, odnosno univerzalne istine, i apsolutisti veruju da se moralna pitanja mogu rešiti pridržavanjem standardnih moralnih principa, bez obzira na kontekst. Tulmin, međutim, tvrdi da mnogi od takozvanih standardnih principa nisu povezani sa stvarnim situacijama s kojima se ljudi suočavaju u svakodnevnom životu.

Da bi ojačao svoju tvrdnju, Tulmin uvodi koncept polja argumentacije. U Načini korišćenja argumentacije [3] (1958), Tulmin navodi da se neki aspekti argumentacije razlikuju od polja do polja i zato se nazivaju „zavisnim od polja“, dok su drugi aspekti argumentacije isti za sva polja i nazivaju se „polje“ -invarijantno. ` Prema Tulminu, nedostatak apsolutizma leži u njegovom nepoznavanju `aspekta argumentacije koji zavisi od polja`, apsolutnog Argumenti su obično u sudnici.

Etika
Dovoljan pristup temeljenju
U svojoj doktorskoj disertaciji, `Razlog u etici` [1] (1950), Tulmin otkriva pristup dovoljnog temelja etike, kritikuje subjektivnost i emocionalnost filozofa poput Alfreda Aiera, jer to sprečava primjenu pravde na etičkoj osnovi.

Oživljavanje kauzalnosti (kauzalitet)
Oživljavajući kauzalitet, Tulmin je težio da nađe sredinu između krajnosti apsolutizma i relativizma. Uzročnost se široko primjenjivala u srednjem vijeku i tokom renesanse za rješavanje moralnih pitanja. Tokom razdoblja Art Nouveau-a, to se praktički nije ni spominjalo, ali s pojavom postmodernizma o tome su ponovo razgovarali, ponovo se rodilo. U svojoj knjizi `Zloupotreba kauzaliteta` [6] (1988), čiji je autor autor Albert Johnsen, Tulmin pokazuje efikasnost upotrebe kauzaliteta u praktičnim rezonovanjima u srednjem veku i tokom renesanse.

Kauzalnost pozajmljuje apsolutističke principe bez pozivanja na apsolutizam; koriste se samo standardni principi (na primer, bezgrešnost postojanja) kao osnova za upućivanje u moralno rasuđivanje. Pojedinačni slučaj se potom upoređuje sa opštim slučajem, nasuprot drugom. Ako se pojedinačni slučaj potpuno poklopi sa opštim slučajem, on odmah dobija moralnu ocenu, zasnovanu na moralnim principima opisanim u opštem slučaju. Ako se pojedinačni slučaj razlikuje od općeg slučaja, tada se sva neslaganja oštro kritikuju da bi se nakon toga došlo do racionalnog rešenja.

Kroz kauzalitet, Tulmin i Johnsen su identifikovali tri problematične situacije:

Opšti slučaj se uklapa u pojedinačni slučaj, ali samo dvosmisleno
Dva opšta slučaja mogu odgovarati jednom pojedinačnom slučaju, dok se mogu u potpunosti suprotstaviti jedni drugima.
Može postojati pojedinačni slučaj bez presedana za koji se ne može naći nijedan opšti slučaj koji bi ih uporedio i uporedio.
Tulmin je time potvrdio svoje nekadašnje uverenje o važnosti poređenja sa moralnim argumentima. U teorijama apsolutizma i relativizma ovaj značaj se uopće ne spominje.

Filozofija nauke
Evolucijski model
1972. godine Tulmin je objavio svoje delo „Razumevanje ljudi“ [4] u kome tvrdi da je razvoj nauke evolutivni proces. Tulmin kritikuje stajalište Thomasa Kuhna u pogledu procesa razvoja nauke, opisanog u `Strukturi naučnih revolucija`. Kuhn je verovao da je razvoj nauke revolucionarni proces (proces suprotan evolucijskom procesu), tokom koga se međusobno isključive paradigme bore za zauzimanje dominantnog mesta, odnosno jedna paradigma ima tendenciju da zauzme mesto druge.

Tulmin je kritikovao Kuhnove relativističke ideje i bio je mišljenja da međusobno isključujuće paradigme ne daju osnovu za upoređivanje, drugim rečima Kuhnova izjava greška je relativista, a sastoji se u pretjeranoj pažnji na „zavisne od polja“ aspekata argumenta, a zanemarujući „polje je invariantno “Ili zajednica koju dele svi argumenti (naučne paradigme). Nasuprot revolucionarnom Kunonovom modelu, Tulmin je predložio evolutivni model razvoja nauke, sličan Darvinovom modelu evolucije. Tulmin tvrdi da je razvoj nauke proces inovacija i selekcije. Inovacija znači pojavu mnogih varijacija teorija, a izbor znači opstanak najstabilnijih od ovih teorija.

Inovacija nastaje kada profesionalci u određenoj oblasti počnu da sagledaju poznate stvari na novi način, a ne onako kako su ih percipirali ranije; selekcija podstiče inovativne teorije procesu diskusije i istraživanja. Najsnažnije teorije o kojima se razgovaralo i istraživalo zauzeće se tradicionalnim teorijama ili će se nadopuniti tradicionalne teorije. Sa stanovišta apsolutista, teorije mogu biti ili pouzdane ili nepouzdane, bez obzira na kontekst. Sa stanovišta relativista, jedna teorija ne može biti ni bolja ni lošija od druge teorije, iz različitog kulturnog konteksta. Tulmin smatra da evolucija zavisi od procesa poređenja koji određuje da li će teorija biti u stanju da pruži bolje standarde nego što može druga teorija.