pregleda

HEGEL I FRANCUSKA REVOLUCIJA - Joachim Ritter


Cena:
490 din
Želi ovaj predmet: 4
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

Askeza (2327)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 3999

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

HEGEL I FRANCUSKA REVOLUCIJA - Joachim Ritter

Izdavač: Veselin Masleša / Svjetlost Sarajevo
Pismo: Latinica
Povez: Tvrd
Broj strana: 170


Joachim Ritter (njemački: [ˈʁɪtɐ]; 3. aprila 1903. - 3. avgusta 1974.) bio je njemački filozof i osnivač takozvane škole Ritter (njemački: Ritter-Schule).


Ritter rođen u Geesthachtu, studirao je filozofiju, teologiju, nemačku književnost i istoriju u Hajdelbergu, Marburgu, Frajburgu i Hamburgu. Učenik Martina Heideggera i Ernsta Cassirera, doktorirao je u Hamburgu disertacijom o Nicolasu Cusi 1925. godine, a bio je i Kasijerov asistent i predavač. Marksista kasnih 1920-ih i ranih 1930-ih, postao je član nacističke stranke 1937. i oficir nemačkog Vermahta 1940. Nakon Drugog svetskog rata, Ritter je postavljen za profesora filozofije na Univerzitetu u Munsteru. [1]

Ritter-ovo filozofsko delo fokusira se na teoriji modernosti. U liberalnom tumačenju Hegelove Filozofije prava, razvio je stav da je „bifurkacija“ konstitutivna struktura modernog sveta i neophodan preduslov za univerzalno ostvarenje slobode pojedinca. [2] Prema Ritterovoj teoriji kulture kao kompenzacije, umetnost i humanistika imaju funkciju uravnoteženja opuštenog, istorijskog stanja modernog društva. [3] Uporedo sa Hans-Georgom Gadamerom, njegov rad na Aristotelovoj etici i političkoj teoriji pokrenuo je obnovu praktične filozofije u Nemačkoj. [4]

Umro je u Munsteru.

nasleđe
Ritter se smatra jednim od najuticajnijih filozofa u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj. [5] Među njegovim učenicima bili su naučnici i javni intelektualci poput Ernst-Volfganga Bockenfordea, Maka Imdahla, Hermanna Lubbea, Oda Markuarda i Roberta Spaemanna. Zajedno sa njima, Ritter je započeo „Historisches Vorterbuch der Philosophie“ i doprineo razvoju konceptualne istorije na polju filozofije. Osamdesetih godina prošlog veka Jirgen Habermas suprotstavio se školi Ritter zbog vodećih predstavnika nemačkog neokonzervativizma. [6] Novija stipendija iz istorije intelektuanja ukazuje na Ritterovu osnovnu ulogu za modernizaciju nemačke političke misli i razvoj modernog liberalnog republikanizma.



Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) je bio nemački filozof. Stekao je obrazovanje u seminaru protestantske crkve Tibinger stift u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom. Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatra se poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine.

Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fiht i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti”, što je bio krajnji cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistematska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i ljudska bića, već takođe fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih tih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje „ujedinjene teorije stvarnosti”. Verovao je u to, pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva.

Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno te isto. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja. U skladu s njima, neophodno je dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno.

Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna samoga sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti preko paradigme jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, tu kom svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu sa ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije. U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Osim svoje sistematske funkcije, a koja se sastoji od predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava jedan obiman opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju.

Ne saljem u inostranstvo!
Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
Tu sam za sva pitanja!
Knjige saljem nakon uplate!
POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!



Predmet: 56689815
U dobrom stanju!

HEGEL I FRANCUSKA REVOLUCIJA - Joachim Ritter

Izdavač: Veselin Masleša / Svjetlost Sarajevo
Pismo: Latinica
Povez: Tvrd
Broj strana: 170


Joachim Ritter (njemački: [ˈʁɪtɐ]; 3. aprila 1903. - 3. avgusta 1974.) bio je njemački filozof i osnivač takozvane škole Ritter (njemački: Ritter-Schule).


Ritter rođen u Geesthachtu, studirao je filozofiju, teologiju, nemačku književnost i istoriju u Hajdelbergu, Marburgu, Frajburgu i Hamburgu. Učenik Martina Heideggera i Ernsta Cassirera, doktorirao je u Hamburgu disertacijom o Nicolasu Cusi 1925. godine, a bio je i Kasijerov asistent i predavač. Marksista kasnih 1920-ih i ranih 1930-ih, postao je član nacističke stranke 1937. i oficir nemačkog Vermahta 1940. Nakon Drugog svetskog rata, Ritter je postavljen za profesora filozofije na Univerzitetu u Munsteru. [1]

Ritter-ovo filozofsko delo fokusira se na teoriji modernosti. U liberalnom tumačenju Hegelove Filozofije prava, razvio je stav da je „bifurkacija“ konstitutivna struktura modernog sveta i neophodan preduslov za univerzalno ostvarenje slobode pojedinca. [2] Prema Ritterovoj teoriji kulture kao kompenzacije, umetnost i humanistika imaju funkciju uravnoteženja opuštenog, istorijskog stanja modernog društva. [3] Uporedo sa Hans-Georgom Gadamerom, njegov rad na Aristotelovoj etici i političkoj teoriji pokrenuo je obnovu praktične filozofije u Nemačkoj. [4]

Umro je u Munsteru.

nasleđe
Ritter se smatra jednim od najuticajnijih filozofa u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj. [5] Među njegovim učenicima bili su naučnici i javni intelektualci poput Ernst-Volfganga Bockenfordea, Maka Imdahla, Hermanna Lubbea, Oda Markuarda i Roberta Spaemanna. Zajedno sa njima, Ritter je započeo „Historisches Vorterbuch der Philosophie“ i doprineo razvoju konceptualne istorije na polju filozofije. Osamdesetih godina prošlog veka Jirgen Habermas suprotstavio se školi Ritter zbog vodećih predstavnika nemačkog neokonzervativizma. [6] Novija stipendija iz istorije intelektuanja ukazuje na Ritterovu osnovnu ulogu za modernizaciju nemačke političke misli i razvoj modernog liberalnog republikanizma.



Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) je bio nemački filozof. Stekao je obrazovanje u seminaru protestantske crkve Tibinger stift u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom. Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatra se poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine.

Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fiht i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti”, što je bio krajnji cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistematska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i ljudska bića, već takođe fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih tih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje „ujedinjene teorije stvarnosti”. Verovao je u to, pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva.

Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno te isto. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja. U skladu s njima, neophodno je dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno.

Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna samoga sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti preko paradigme jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, tu kom svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu sa ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije. U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Osim svoje sistematske funkcije, a koja se sastoji od predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava jedan obiman opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju.
56689815 HEGEL I FRANCUSKA REVOLUCIJA - Joachim Ritter

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.