ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K6 / 394
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

Pubertetski obredi i zavidljivi muškarac

Izdavač: Vuk Karadžić
Biblioteka: Zodijak
Prevod dela: Symbolic wounds – Bruno Bettelheim
Prevod: Olivera Stefanović
Godina: 1979
Broj strana: 207
Format: 20x12
Povez: broširan



Bruno Bettelheim (28. avgusta 1903. - 13. marta 1990.), samoproglašeni psiholog rođen u Austriji, javni intelektualac ​​i autor, koji je veći deo svoje akademske i kliničke karijere proveo u Sjedinjenim Državama. Bettelheim-ov rani pisac o autizmu fokusirao se na obrazovanje emocionalno poremećene dece, kao i frojdovsku psihologiju uopšte. Nacisti su ga uhitili 1930-ih, a stigao je u Sjedinjene Države kao izbeglica u okviru programa za učenjake koji beže iz Evrope. U SAD-u je kasnije stekao poziciju profesora na Univerzitetu u Čikagu i direktora Ortogene škole za poremećenu decu Sonije Shankman, a posle 1973. predavao je na Univerzitetu Stanford. [2]

Bettelheim je teoretizirao da se deca sa poremećajima u ponašanju i emocijama nisu rodila na taj način i da ih se može „izlečiti“ produženom psihoanalitičkom terapijom, lečenjem koje je odbacilo upotrebu psihotropnih lekova i šok terapije. [3] Tokom 1960-ih i 1970-ih imao je međunarodnu reputaciju u oblastima kao što su autizam, dečija psihijatrija i psihoanaliza. [4] [5] Veliki deo njegovog dela diskreditovan je posle njegove smrti zbog lažnih akademskih akreditacija, navoda o zlostavljanju pacijenata pod njegovom negom i optužbi za plagijarizam. Ideje Bettelheim-a, koje su izrasle iz Freudove, o navodnim podsvesnim povredama koje su nanele majke problematične dece, sada se vide kao posebno štetne.

Univerzitet u Čikagu je kasnije kritikovan da nije pružao svoj normalan nadzor tokom Bettelheimove dužnosti. [5] [6] Kasnije su kritikovani psihijatri iz Čikaga zbog saznanja barem nekih dešavanja u vezi sa fizičkim zlostavljanjem pacijenata i ne preduzimajući efikasne mere


Bruno Bettelheim rođen je 28. avgusta 1903. u Beču, Austro-Mađarska. Kada mu je umro otac, Bettelheim je napustio studije na Bečkom univerzitetu da bi se brinuo o pilani svoje porodice. Nakon što je ispunio svoje obaveze prema poslu svoje porodice, Bettelheim se kao trideseti put vratio na Bečki univerzitet. (Izvor je potreban) Izvori se ne slažu oko njegovog obrazovanja (vidi odeljak Pogrešno predstavljeni spisi).

Prva žena Bettelheim-a, Gina, pobrinula se za problematično američko dete, Patsi, koje je sedam godina živelo u njihovoj kući u Beču. Kasnije bi Bettelheim tvrdio da je to deo onoga što ga je inspirisalo da studira autizam, mada postoji neslaganje u vezi sa tim da li je Patsi autistična ili ne. [9] [6] [10]

U austrijskoj akademskoj kulturi iz Bettelheimovog vremena, nije se moglo proučavati istorija umetnosti bez savladavanja aspekata psihologije. (Citiranje potrebno) Kandidati za doktorsku disertaciju iz Istre umetnosti 1938. na Bečkom univerzitetu morali su da ispune preduslove u formalnom studiju o ulozi jungijskih arhetipova u umetnosti i umetnosti kao izrazu nesvesnog.

Iako Jevrejin po rođenju, Bettelheim je odrastao u sekularnoj porodici. Nakon nacističke invazije i Anschlussa (političke aneksije) Austrije 12. marta 1938. godine, nacističke vlasti poslale su Bettelheim, druge austrijske Jevreje i političke protivnike u koncentracione logore Dachau i Buchenvald, gde su bili brutalno tretirani, mučeni ili ubijani. Bettelheim je uhapšen 28. maja 1938. godine i zatvoren je u oba ova logora deset i po meseci pre nego što je pušten 14. aprila 1939. [11] [12] Dok je bio u kampu u Buchenvaldu, upoznao je i sprijateljio se s socijalnim psihologom Ernstom Federnom. Kao rezultat amnestije proglašene za rođendan Adolfa Hitlera (koja se dogodila nešto kasnije 20. aprila 1939.), Bettelheim i stotine drugih zatvorenika su pušteni. Bettelheim se osvrnuo na iskustvo koncentracionih logora za neke svoje kasnije radove.

Život i karijera u Sjedinjenim Državama
Bettelheim je brodom stigao kao izbeglica u Nev Iork Citi krajem 1939. godine kako bi se pridružio svojoj ženi Gini, koja je već emigrirala. Razveli su se zato što se ona tokom njihovog razdvajanja povezala sa nekim drugim. [Citiranje potrebno] Ubrzo se preselio u Čikago, postao naturalizovani američki državljanin 1944. godine, i oženio se Austrijankom Gertrudom (`Trudi`) Veinfeld, takođe emigrantom iz Beč.

Rockefeller fondacija sponzorisala je projekat u ratno doba za pomoć raseljavanju evropskih naučnika tako što je svoje životopise prosledila američkim univerzitetima. Kroz ovaj proces, Ralph Tiler je angažovao Bettelheim za njegovog istraživačkog asistenta na Univerzitetu u Čikagu 1939-1941, finansirajući od Udruženja za progresivno obrazovanje da proceni kako su srednje škole predavale umetnost. Jednom kada je ovo finansiranje nestalo, Bettelheim je pronašao posao na Rockford Collegeu u Illinoisu, gde je predavao od 1942-1944. [2] [5] [13]

1943. godine objavio je rad „Pojedinačno i masovno ponašanje u ekstremnim situacijama“ o njegovim iskustvima u koncentracionim logorima, dokument koji je Dvight Eisenhover visoko ocenio između ostalih. [4] Bettelheim je tvrdio da je intervjuisao 1.500 kolega zatvorenika, mada je to bilo malo verovatno. [4] [14]

Preko preporuke Ralpha Tilera, Univerzitet u Čikagu imenovao je Bettelheim za profesora psihologije, kao i direktora ortogene škole Sonia Shankman za emocionalno uznemirenu decu. [5] Obe pozicije obnašao je od 1944. do umirovljenja 1973. Napisao je niz knjiga o psihologiji i jedno vreme je imao međunarodnu reputaciju zbog svog rada na Sigmundu Freudu, psihoanalizi i emocionalno uznemirenoj deci. Izjavio je da ga je analizirao bečki psihoanalitičar Richard Sterba, kao i da je u nekoliko svojih radova nagoveštavao da je napisao doktorsku disertaciju iz filozofije obrazovanja. Doktorirao je istoriju umetnosti, a pohađao je samo tri uvodna predmeta iz psihologije. [15]

U školi ortogena, Bettelheim je izvršio promene i stvorio okruženje za terapiju sredinom života, u kojoj bi deca mogla da formiraju snažne vezanosti sa odraslima unutar strukturiranog, ali brižnog okruženja. Posetio je značajan uspeh u lečenju neke od emocionalno poremećene dece. Napisao je knjige o normalnoj i nenormalnoj dečijoj psihologiji, i postao je glavni uticaj na terenu, koji je u životu bio veoma poštovan. 1971. godine izabran je za člana Akademije nauka za umetnost i nauku. [16] Nakon penzionisanja 1973. godine, on se sa suprugom preselio u Portola Vallei, California, gde je nastavio da piše i predaje na Univerzitetu Stanford. Njegova supruga umrla je 1984. godine. [17]

Bettelheim je analizirao bajke u smislu freudovske psihologije u The Uses of Enchantment (1976). Razgovarao je o emocionalnom i simboličkom značaju bajki za decu, uključujući tradicionalne priče u jednom trenutku [potrebno je razjašnjenje] koje se smatraju previše mračnim, poput onih koje su sakupila i objavila braća Grim. Bettelheim je sugerirao da tradicionalne bajke, sa mrakom o Napuštanje, smrt, veštice i povrede omogućili su deci da se spopadaju sa svojim strahovima na daleki, simbolički način. Ako bi mogli da čitaju i tumače ove bajke na svoj način, verovao je da bi stekli veći smisao i svrhu. Bettelheim je smatrao da će se baveći se tim društveno evoluiranim pričama deca proći kroz emocionalni rast koji će ih bolje pripremiti za njihovu budućnost. U Sjedinjenim Državama Bettelheim je osvojio dve glavne nagrade za The Uses of Enchantment: Nacionalnu nagradu za kritiku knjige kritičara [18] i National Book Avard u kategoriji Savremena misao. [19] Međutim, članak iz 1991. godine u časopisu `American Folklore` optužio je da se Bettelheim uključio u plagijarizam nepriznatim pozajmljivanjem iz više izvora, pre svega iz Julija Heuscherovog `Psihijatrijskog istraživanja bajki` (1963.), iako je i sam Heuscher izjavio da ga to ne smeta. [ 20] [21]

Na kraju svog života Bettelheim je patio od depresije. Izgledalo je da je tokom čitavog svog života imao problema sa depresijom. [22] 1990. godine, udovica, u nedostatku fizičkog zdravlja i pretrpljenom od posljedica moždanog udara, koji su umanjili njegove mentalne sposobnosti i paralizovali dio tijela, počinio je samoubistvo kao rezultat samoinicijativne asfiksije stavljanjem plastične kesice preko glave. [23] [24] Umro je 13. marta 1990. u Merilendu. [25]

Trenutno se mnoge Bettelheimove teorije u kojima on pripisuje uslovima autističnog spektra roditeljskom stilu smatraju diskreditovane, posebno zbog kontroverzi vezanih za njegove akademske i profesionalne kvalifikacije....