ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K107
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanjU!

VIRDŽINIJA VULF njom sdamom
MONIK NATAN
SAVREMENA ŠKOLA
BEOGRAD
1966

BIBLIOTEKA MIKROKOZMA

Ilustracije
Broš
Latinica
206 stranica

Virdžinija Vulf (engl. Virginia Woolf; London, 25. januar 1882 - reka Uz kod Rodmela, 28. mart 1941) bila je engleska književnica, jedan od ključnih autora narativnog modernizma i osnivač feminističke književne kritike.

Rođenu u uglednoj viktorijanskoj intelektualistički nastrojenoj porodici Stephen, Adelaidu Virdžiniju Stiven odgajali su uglavnom privatni učitelji. Nakon smrti oca Leslija Stivena, poznatog književnog kritičara i izdavača, odselila se sa sestrom Vanesom u Blumzburi, područje srednjeg Londona, koje je tokom vremena (a najviše u međuratnom periodu) postalo okupljalište jednog sloja britanske inteligencije. Godine 1912. Virdžinija se udala za izdavača, pisca i društvenog aktivistu Leonarda Vulfa.[1] Uskoro je objavila svoj prvi roman, „The Voyage Out“, 1915, koji nije doneo veći kreativni proboj, ali je postavio neke od njenih dominantnih tema i vidova izraza: lirski pristup zbilji i introspekciju u analizi fluktuirajućih stanja ljudske (posebno ženske) psihe. Otprilike iz toga doba datiraju prvi snažniji živčani slomovi i napadi dubokog psihičkog raskola koji su je pratili do kraja života i koji su bili i uzrok njenog samoubistva. Kao vid radne terapije Virdžinija Vulf i njen suprug osnivaju „Hogart pres“, nezavisno izdavačko udruženje koja je trebalo da služi afirmaciji avangardnih i marginalizovanih pisaca.

Posle još dva romana („Noć i dan“, 1919. i „Jakovljeva soba“, 1922), usledila su velika ostvarenja književnog modernizma: romani „Gospođa Dalovej“ (1925), „Ka svetioniku“ (1927) i „Talasi“ (1931), te zbirke eseja i književnih kritika, „Sopstvena soba“ (1929) i „Tri gvineje“ (1938).

Njeni romani su visoko eksperimentalni: na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti (ženskih) protagonista; snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastitih doživljaja i samog postojanja. Po opredeljenju mešavina epikurejskog materijaliste i bergsonovskog idealiste, kao i esteta na tragu Voltera Patera - Virdžinija Vulf u svojim romanima je kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitatelja. Sama radnja je često banalna: gospođa Delovej sprema zabavu i sedeljku, a čitava radnja se vrti oko tog događaja; u romanu „Ka svetioniku“ je opisan izlet gđe Remzi s brojnom porodicom, kao i kreativni napor slikarke Lili Brisko; „Talasi“ su zbirka lirskih solilokvijuma šestoro prijatelja. Pesnički recitali pretvaraju taj roman u nešto nalik na poemu u prozi.

Zbirke kritika i eseja Vulfove su još uticajnije, bar od 1970-ih godina. U njima je zasnovala feminističku književnu kritiku, a ton u njima varira: s jedne strane se pojavljuju, faktografski zasnovana, isticanja zapostavljenosti žena i njihove onemogućenosti u umetničko-kreativnim procesima; s druge strane Vulfova je insistirala da je „ženska“, kao i „muška“ umetnost zapravo androgina, pa je sloboda izražaja ženskog iskustva i percepcije sveta marginalna: pravi umetnik nadrasta pol. Ovde je Virdžinija Vulf pokazala mešavinu zrele kritičnosti i naivnosti: izrazito maskulini autori kao Melvile ili Fokner teško da se mogu utrpati u koš dvopolnog pogleda. S druge strane, Virdžinija Vulf je sjajno raščlanila i ilustrovala istorijsku datost „ženske sudbine“ koja je mnoge potencijalne kreativne ličnosti osudila na skučenu i samo delimično ostvarenu egzistenciju.

Njen pozniji rad uključuje konvencionalniji roman „Godine“, 1937. (ne baš uspelo delo), te poslednje veliko ostvarenje, roman „Između činova“, 1941. godine. Opet snažno eksperimentalnu prozu u kojoj su sažete opsesivne teme: rekreacija sveta kroz visoko metaforizovan jezik; seksualna ambivalencija i, najvažnije - meditacija o protoku vremena i života, otelovljena u fikcionalizovanom i estetizovanom prikazu skoro cele engleske istorije. Mučena napadima duševne bolesti (slušne i vizuelne halucinacije, duboka depresija), koji su još pojačani izbijanjem Drugog svetskog rata, Virdžinija Vulf izvršila je samoubistvo utapanjem u reci Uz, kraj imanja u Rodmelu u Saseksu.

Ocena dela Virdžinije Vulf nije laka zbog više činilaca, a najvažniji su politički i društveni: njeni su romani i kritički tekstovi doživeli snažno osporavanje posle rata, pa je bila žestoko kritikovana kao snobovska plava čarapa, a njen fikcionalni svet kao sredstvo zadovoljavanja sopstvene egocentrične senzibilnosti bez većeg opšteljudskog značaja. Klatno se zanjihalo u suprotnom smeru u 70-ima, kada je na talasu feminizma ponovo potvrđena kao velika književnica, no uglavnom kao preteča feminističke ideologije. Posle svih poricanja i uzdizanja, izgleda da je postignut kakav-takav konsenzus: Virdžinija Vulf nije među najvećima, ali je svakako jedan od velikih inovativnih pisaca 20. veka, dosega ostvarenja većeg od, recimo, Hemingveja ili Pasternaka (uz napomenu da su svaka ovakva upoređenja nužno sporna). Kao „najengleskiji“ engleski moderni pisac, ostavila je nesporna remek-dela u nekoliko romana, dve ili tri knjige kritika i eseja, te u velikom dnevniku („Dnevnici“, izdato 1977 — 1984. u 5 svezaka).