ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K42
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!, zastitni omotac blago iskrzan nista starsno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju!

Viktor Frankl
Nečujan vapaj za smislom
Biblioteka psiha
Naprijed, Zagreb, 1981.
Tvrd povez, omot, 172 strana


Knjiga NEČUJAN VAPAJ ZA SMISLOM sastavljena je od osam eseja u kojima Frankl govori o osnovnim načelima logoterapije koja dalje provlači kroz analizu socijalnih i kulturnih fenomena, odnosno prikaz osnovnih logoterapijskih tehnika. On objašnjava bazične principe svoje teorije komentarišući društvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje zadovoljava svaku potrebu sem potrebe za smislom. Iako tvrdi da se osećanje besmislenosti i praznine proteže na sve društvene sisteme, on se najviše osvrće na američko društvo sedamdesetih kome preti gubitak smisla i osećanje beskorisnosti zbog sve više slobodnog vremena tj. nezaposlenosti koja nastaje kao rezultat tehničkog razvoja i materijalnog blagostanja. Obrazlažući uvođenje pojma visinska psihologija, Frankl govori o veri koju treba imati u čovekovu humanost i kaže da uprkos tome što “humana ljudska bića jesu, a verovatno će uvek i biti u manjini” samo verovanje u više ljudske težnje može pomoći da se one pokrenu i razviju.


Viktor Frankl (nem. Viktor Frankl; Leopoldštat, 26. mart 1905 — Beč, 2. septembar 1997) bio je austrijski neurolog i psihijatar, poznat i kao čovek koji je preživeo golgotu Holokausta. Najpoznatiji je kao osnivač logoterapije, tj. terapije smislom, čije su tehnike i cilj koncentrisani na smisao egzistencije i traženje tog smisla. Frankla smatraju osnivačem Treće bečke psihijatrijske škole[1], posle psihoanalize Sigmunda Frojda i individualne psihologije Alfreda Adlera. Frankl je traženje smisla smatrao primarnom motivacionom snagom u čoveku nazivajući je volja za smislom, nasuprot principu zadovoljstva iz klasične psihoanalize, odnosno Adlerovoj volji za moć.[2]

Najpoznatija knjiga Viktora Frankla je Man`s Search for Meaning (Čovekova potraga za smislom) - u Srbiji poznata pod nazivom Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja, koja opisuje njegova iskustva u koncentracionom logoru, gde on govori o traženju smisla življenja i gde nudi razlog za život, uprkos teškim okolnostima.

Frankl je postao jedan od ključnih stručnjaka u egzistencijalnoj terapiji i izvor inspiracije humanističkim psiholozima.

Viktor Emil Frankl je rođen 26. marta 1905. godine u Beču, Austrija, u jevrejskoj porodici državnih službenika. Rano je postao zainteresovan za psihologiju i za odnos i granice između filozofije i psihologije, te za osnovna pitanja smisla i vrednosti - što je i postalo lajtmotiv njegovog rada.

Posle završetka Gimnazije 1923. godine, studirao je medicinu na Univerzitetu u Beču, gde je i doktorirao 1930. godine. Specijalizirao je neurologiju i psihijatriju, sa posebnim akcentom na pitanja depresije i suicida. Upoznao se sa Frojdom, ali je sa Adlerom uspostavio bolji i dugotrajniji odnos.

Još kao student, Frankl je organizovao savetodavne centre za mlade, prvo u Beču, a onda još u šest gradova. U to vreme se nije desilo ni jedno samoubistvo u Beču, tako da je Franklov rad privukao pažnju međunarodne javnosti, a i samog Vilhelma Rajha.[3] U to vreme je Frankl pozivan da drži predavanja u Pragu i Beču na fakultetima. U Pragu je upoznao Oto Pecla (Otto Pötzl), koji je bio na čelu Odeljenja za neorologiju i psihijatriju Univerzitetske klinike u Beču od 1928. do 1945. godine, pod čijim supervizorstvom će raditi posle diplomiranja.

Već 1929. godine razvio je koncept tri grupe vrednosti, ili tri moguća načina na koji možemo pronaći smisao u životu. Te tri mogućnosti su: 1. kroz stvaranje nečega, kroz rad; 2. kroz ljubav, neko poznanstvo, iskustvo; 3. kada se sretnemo sa neumoljivom sudbinom koju ne možemo promeniti (kao što je, na primer, neizlečiva bolest) možemo promeniti sopstveni stav prema toj sudbini.[4] To su bili počeci Franklove logoterapije.

Kada su nacisti došli na vlast u Austriji marta 1938., Frankl je premešten na čelo Odeljenja za neurologiju bolnice Rotšild, jedine bolnice u kojoj su mogli biti lečeni Jevreji u to doba. Nekoliko meseci pre toga je bio otvorio privatnu praksu (1937), koju je morao da napusti. Pozicija lekara, načelnika Odeljenja za neurologiju mu je donekle pružala zaštitu od deportacije u koncentracioni kamp. Bilo mu je dozvoljeno da leči samo Jevreje. Među njima je stopa suicida postajala sve veća, te je Frankl usmerio napore da spase što više ljudi.

Frankl je mogao da izbegne sudbinu miliona Jevreja koji su odvedeni u nacističke koncentracione logore, jer je neposredno pre napada na Perl Harbor bio dobio vizu da emigrira u SAD. Ipak, odlučio je da ne emigrira, jer se viza odnosila samo na njega, a nije hteo da u teškim vremenima napusti roditelje.[5]

1941. Frankl je oženio Tili Groser, medicinsku sestru koju je upoznao preko posla. Pored još jednog para, oni su tada bili poslednji Jevreji u Beču koji su dobili dozvolu da stupe u brak. Jevrejima je tada bilo zabranjeno da dobijaju decu. Trudne Jevrejke su odmah slali u koncentracioni logor. Tako je Tili morala da pobaci dete koje je nosila. Frankl je svoju knjigu Nečujan vapaj za smislom posvetio svom nerođenom detetu.[6]

Frankl je sa suprugom ubrzo deportovan u koncentracioni logor Terezin. Svi članovi njegove porodice, osim sestre koja je emigrirala u Australiju, su završili u koncentracionim logorima. Od svih njih, samo je Viktor Frankl preživeo. Proveo je tri godine u ukupno četiri koncentraciona logora, jedan od njih je bio i Aušvic. Nekoliko puta je zamalo ubijen, ali je igrom slučaja preživeo. Održavala ga je misao da mora da ponovo napiše knjigu Doktor i duša koju je poneo u rukopisu u logor, ali ju je izgubio. Kada mu je bilo najteže, zamišljao je sebe kako u toploj i dobro osvetljenoj sali drži predavanje studentima o svojim iskustvima u logoru, i to distanciranje od svakodnevnih užasa u logoru mu je pomoglo da preživi.

Život i rad posle 1945.
Oslobođen, posle tri godine provedene u koncentracionim logorima, Viktor Frankl se vratio u Beč. Tamo je saznao da mu je supruga nastradala u logoru Bergen-Belsen. Narednih godine, Frankl je radio na razvijanju svog pristupa psihološkom lečenju.

Delo Man`s Search for Meaning (Čovekova potraga za smislom) - u Srbiji poznato pod nazivom Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja Frankl je napisao za samo devet dana 1945. godine. Ono govori o tome šta je doživljavao tokom tri godine u četiri koncentraciona logora. Franklova ideja nije bila toliko da piše o koncentracionim logorima kao takvim, koliko da iznese pouke koje bi iz svega toga trebalo izvući i koje bi vredele za budućnost. Ova knjiga svedoči o tome da život ne samo da ima smisao, nego ga i zadržava u svim uslovima i u svim okolnostima, ma kako se one čoveku činile teškim i neizdrživim.[7] Ova Franklova knjiga je na srpski jezik prevedena tek 1994. godine, a za tu priliku je Frankl napisao predgovor, gde poručuje: Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu. Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju... I pitam se ne bi li sve to moglo da se proširi izvan pojedinačnog ljudskog života i primeni na produženje života čovečanstva u celini. Možda je istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba ako se ljudi, i svi narodi, okupe na zajedničkim zadacima, ako svi budu zahvaćeni ne samo onim što logoterapija naziva voljom za smislom već i zajedničkom voljom za jednim zajedničkim smislom?[8]

1946. godine Frankl je postavljen na čelo Poliklinike za neurologiju u Beču gde ostaje do 1971.[9]

1947. se oženio Eleonorom Švindt. Oni su dobili ćerku Gabrijelu, koja je postala dečji psiholog.

1948. Frankl je dobio doktorat iz filozofije.

1955. postao je profesor neurologije i psihijatrije na Univerzitetu u Beču, a kao gostujući profesor predavao je na Harvardu, Kembridžu, Univerzitetima u Dalasu, Pitsburgu, Masačusetsu, San Dijegu (Kalifornija), gde je 1970. osnovana i katedra za logoterapiju, teorijski pravac čiji je on osnivač.[2] U Beču je 1992. osnovan Institut Viktor Frankl.

Frankl je umro 2. septembra 1997. godine, u 92. godini života. Iza njega ostala je njegova supruga Eleonora, ćerka dr Gabrijela Frankl-Veseli, unuci Katarina i Aleksandar, i praunuka Ana-Viktorija, kao i 39 knjiga prevedenih na 40 svetskih jezika. [9]

Zaostavština
Viktor Frankl je smatrao da su psihoanaliza i individualna psihologija nedovoljno posvećene ljudskoj dimenziji, koja mora biti okosnica teorijskog i praktičnog rada svakog psihoterapijskog pravca.[2] On je smatrao da se problemi ljudi koji se obraćaju za psihološku pomoć ne odnose toliko na seksualnost ili osećanje inferiornosti, već da je u njihovom korenu potreba da se zadovolji potreba za smislom. Franklova psihologija se naziva visinskom jer on govori o veri u ljudsku humanost, i samo verovanje u više ljudske težnje može pomoći da se one pokrenu i razviju.

U okviru logoterapije, koja se smatra jednom od kategorija humanističke psihologije, Frankl je razvio dve inovativne tehnike: paradoksnu intenciju (suprotnu nameru) i derefleksiju. Nekoliko autora tvrdi da je logoterapija jedina koja je uspela da razvije psiohoterapijske tehnike u pravom smislu te reči.[10]

Bibliografija dela Viktora Frankla prevedenih na srpski jezik
Zašto se niste ubili: Traženje smisla življenja, Beograd: Ž. Albulj, 199
Nečujan vapaj za smislom: Psihoterapija i humanizam, Beograd: IP Žarko Albulj, 2000
Psihoterapija i egzistencijalizam: smisao i duševno zdravlje, Beograd: Ž. Albulj, 2009
sa Brunom Betelhajmom - Ubijanje duše, Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2003
Bog podsvesti : psihoterapija i religija, Beograd : Ž. Albulj, 2001