ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K29
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju! Posveta!


Najoriginalnije i najučenje misli o moralu, životu i iskrenosti jednog od najvećih učitelja morala svih vremena. Seneka daje obilje dokaza o svom produbljenom poznavanju filozofije i nauka onog doba, kao i o svojoj raskošnoj obdarenosti da stvara originalne etičke teorije i poglede.

Lucije Enej Seneka Filozof (lat. Lucius Annaeus Seneca; rođen oko 4. p. n. e. u Kordobi — umro 65), rimski književnik, glavni predstavnik modernog, „novog stila“ u vreme Neronove vladavine.

Njegovo književno delo je veoma značajna pojava u istoriji rimske književnosti i svedok jednog stilskog pravca koji je ostavio traga i u potonjim vekovima ne samo rimske već i evropske književnosti uopšte. Čuvene njegove reči su: „Čovek je nesrećan onoliko koliko misli da jeste“.

Poreklom iz bogate viteške porodice Seneka Filozof je imao lak i ugodan život u kome su neprilike dolazile samo od Senekinih političkih neprijatelja i državničkih ambicija. Pod okriljem svoga učenoga oca Seneke Retora studirao je retoriku i filozofiju u Rimu. Ceo niz moćnih i uvaženih Anaja, članova njegove uže porodice, nalazio se na visokim državnim položajima u Rimu i u provincijama. Tako je Seneka Filozof, rođen kao i njegov otac u španskoj Kordovi (Corduba), imao sve uslove da dođe do najboljeg obrazovanja koje mu je njegovo vreme moglo pružiti i da brzo napreduje po lestvici visokih i najviših državnih položaja. Od kuće već je poneo ljubav za retoriku i poeziju, kojoj se pridružila i sklonost za filozofiju i nauku, naročito fiziku i etnografiju. Od filozofskih pravaca naročito ga je privlačila moralistička ozbiljnost i gotovo asketska strogost koju su propovedali mlađi stoičari, a u Rimu sprovodili u delo sekstijevci, spajajući stoička shvatanja sa platonskim i novopitagorskim. Pored sekstijevca Papirija Fabijana i Senekina sekstijevcima bliskog učitelja Sotiona (Sotio), na Seneku Filozofa utiče naročito stoičar Atal (Attalus) koji je bio prijatelj njegova oca. Efektnu besedničku rečitost staviće u službu svojih moralnih pouka i Seneka Filozof, pa u toj besedničkoj veštini i novoj stilistici leži glavni umetnički značaj Senekina filozofskog dela.

Poznato je da je mladi Seneka sa velikim oduševljenjem prihvatio učenja mlađih stoičara, pa i novopitagorsko učenje o selidbi duša i vegetarijanstvo. Ali bogati gospodin otac, koji nije mario mnogo za filozofiju (philosophiam oderat) vratio je sina „životu zajednice“ (ad civitatis vitam). A taj život znači za rimsku aristokratiju krenuti putem državnih službi, dokopati se što višeg i što uglednijeg položaja. Seneka Filozof će do smrti ostati u svakodnevnom životu umeren i skroman, čovek malih ličnih potreba. Ali njegove asketsko-filozofske tendencije presekao je njegov otac. Seneka Retor pošalje svoga odviše asketski i filozofski raspoloženog sina na neko vreme u Egipat, rođaku koji je bio prefekt te rimske provincije. Po povratku u Rim sasvim se predao državnoj službi i besedničkom poslu. Već za vreme Kaliguline vladavine istakao se kao pisac i besednik, ali je zbog nekih beseda u Senatu, pao u nemilost. Od smrtne kazne kao da ga je spaslo samo to što se činilo da će ga uskoro sahraniti tuberkuloza. I u vreme Klaudijevo bio je upleten u neke dvorske intrige, pa je na želju Klaudijeve žene Mesaline poslat u izgnanstvo na Korziku godine 41. n. e. Bio je prognan zbog nemorala, odnosno vanbračnih veza sa Julijom Livilom, sestrom Kaligulinom. Na Korzici ostaje sve dok se prilike na dvoru nisu promenile. Neronova majka Agripina izdejstvovala je njegov povratak u Rim, pa i mnogo više: Seneka Filozof zajedno sa Afranijem Burom, prefektom pretorijanske garde, postaje tutor maloletnome Neronu, njegov vaspitač i glavni savetnik u državnim poslovima. U stvari, u prvo vreme dok se Neron nije osamostalio i sasvim raspojasao, Seneka je bio stvarni vladar u Rimu, nešto nalik na prvog ministra.

To prvo vreme Neronove vladavine, kada je Seneka postao i konzul, bilo prilično mirno i podnošljivo, svakako i zahvaljujući ličnom uticaju Senekinu. Vremenom je Senaka postajao Neronu sve neugodniji, i ne samo kao vaspitač već naročito kao moćni prvi ministar. Tako se Seneka sve više pretvarao u dvorjanina, popustljiva i smerna. Kada je Neron ubio svoju majku Agripinu godine 59. n. e., knjiški moralista Seneka, kojega je Agripina dovela iz progonstva na najviše državne položaje, sastavio je za Nerona besedu u kojoj se Neron opravdavao i branio. Kada je umro ili kada je možda „uklonjen“ i Bur, godine 62. n. e., izgubio je Seneka svoj glavni oslonac, pretorijansku gardu. Bio je stekao ogromno imanje pa je pokušao da se na lep način raziđe s Neronom. Povukao se u Kampanju na svoja dobra. Ali mu nije pošlo za rukom da izmakne nepoverljivom i okrutnom Neronu, koga je već ogromno imanje Senekino izazivalo. Upleten — stvarno ili ne, to se ne zna — u Pizonovu zaveru protiv Nerona, dobio je Seneka milostivu dozvolu da izvrši samoubistvo godine 65. n. e. I tada je, na kraju, ovaj bogataš, političar, i dvorjanin doista postao i u životu, a ne samo u knjigama, hrabar stoičar. Mirno i dostojanstveno se povukao iz života, kao „zasićeni gost“ (conviva satur) (stoička terminologija). Bio je moralista Salustijeva stila, poznavao je kao političar dobro sve ljudske slabosti i sebe je samoga smatrao tek za čoveka. Kazivao je da piše ono što treba činiti i kako valja živeti, a ne ono što čini i kako živi. To je bila zgodna formula da se moralne pouke njegovih spisa spoje kako tako sa njegovim životom diplomate i multimilionara. Pa ipak Seneka se kao složena ličnost ne sme svesti na jednostavnu formulu pridvorice i licemera, iako je istinita stara optužba: „drugačije govoriš a drugačije živiš“ (aliter loqueris, aliter vivis). Njegova ljubav za stoičku filozofiju i naučnu problematiku bila je realna, a nikakve naročite koristi ili praktične potrebe nije imao da velik deo svoga slobodnoga vremena pokloni književnoj delatnosti, filozofiji i nauci.

Naučni rad
Izgubljena dela
Književni rad Seneke Filozofa bio je veoma opsežan i prilično raznolik. Bavio se pre svega pisanjem filozofskih dijaloga, rasprava i pisama, zatim prirodnim naukama, koje su uvek privlačile stoičare, etnografijom i geografijom, pa pesništvom, kao pisac epigrama i tragedija, da i ne govorimo o pojedinim delima i o Senekinu besedništvu, koje nije poznato. Osim beseda su izgubljena dela filozofska i naučna, čiji naslovi govore o širini Senekina interesovanja. To su Filozofija morala (Moralis philosophiae libri), O moralnim obavezama (De officiis), Pozivi na filozofiranje (Exhortationes), O preranoj smrti (De immatura morte), O praznoverju (De superstitione), O braku (De matrimonio), Kako treba čuvati prijateljstvo (Quomodo amicitia continenda sit), pa geografski i prirodnjački spisi O položaju Indije (De situ Indiae), O položaju Egipta i njegovim hramovima (De situ et sacris Aegyptiorum), O zemljotresu (De motu terrarum), O obliku sveta (De forma mundi), O prirodi kamenja (De lapidum natura), O prirodi riba (De piscium natura).

Sačuvana dela
Veliki korpus koji čine Senekina sačuvana dela obuhvata spise grupisane i pod zajedničkim naslovima. Deset spisa sastavljeno je pod zajedničkim naslovom Dijalozi (Dialogi, 12 knj.) netačnim stoga što oni nemaju svi redom dijaloški oblik. Tri „dijaloga“ su retorske utehe — consolationes — i nazvane su prema licima kojima su upućene. Mada su predmeti ovih „uteha“ uzeti iz životne stvarnosti, čak i iz života samoga pisca, to su ipak pretežno eseji u kojima se teorijski raspravlja o ljudskoj prirodi, o bolu i tuzi, o „lekovima“ koje valja primeniti da bi se čovek utešio. Mahom Seneka samo iznosi opšta mesta stoičke mudrosti. Ipak je svaki od ovih eseja vezan različitim nitima za život, a u svakome se cilj piščev i njegov ton menjaju.

Dijalozi
Prva uteha upućena je Markiji, kćeri istoričara republikanca Kremutija Korda, i to povodom smrti njenog deteta. Slavi Seneka slobodni duh i slobodnu reč Kremutija Korda, slavi njegovu smrt, i smrt uopšte. Ha ovome ranom primeru Senekine umetničke proze već se jasno mogu uočiti njegove deklamatorske, moralizatorske i stoičke crte, koje su potom dobro došle hrišćanskim besednicima i njihovim predikama.

Druga uteha upućena uticajnom oslobođeniku cara Klaudija, Polibiju, povodom smrti Polibijeva brata, u stvari je pokušaj Seneke da se iz izgnanstva dodvori ovome moćnom čoveku i samome caru Klaudiju.


Iz izgnanstva piše i treću utehu, majci Helviji. Mada u njoj ima dosta mesta koja zvuče iskreno i ona je krcata konvencionalnim i šablonskim elementima stoičke filozofije i završava ponešto komičnim savetom majci, rastuženoj zbog njegova progonstva, da potraži utehu u izučavanju filozofije.


Ostalih sedam „dijaloga“ su monografije o moralnim i filozofskim pitanjima, sve prema uobičajenim stoičkim šablonima: O proviđenju (De providentia), O postojanosti mudraca (De constantia sapientis), O gnevu.