Godina izdanja: 2009
Jezik: Bunjevački
Autor: Domaći
ISBN: ISBN 978-86-907517-3-0

Knjiga je nova.

Gabrijela Diklić - Snaš Kata na mrginju
Габријела Диклић - Снаш Ката на мргињу

Subotica : Bunjevački informativni centar, 2009

131 str. ; 21 cm

Roman je pisan na bunjevačkom jeziku, Gabrijelinom maternjem jeziku, a govori o sudbini nekoliko porodica s kraja tridesetih pa sve do kraja devedesetih godina prošlog veka. Autentičnost romanu daje Gabrijelino dobro poznavanje socijlanih prilika tog vremena što upravo i stvara zaplet. Kako je rečeno na promociji, ovo je prvi roman koji govori o životu bunjevačkog življa na salašima oko Subotice, i da će mnogi u njemu prepoznati reči i izraze svojih roditelja, „ didova i majki“.

О садржају романа „Снаш Ката на мргињу” укратко



Snaš Kata je žena sa salaša, jel se još samo tamo sačuvo bunjevački običaj da se udatim ženama isprid imena dodaje „snaš”. Veći dio njezinog života pripada prošlom viku. U njim je provela ditinjstvo, mladost, nejlipše godine života. I danas ona živi na salašu, malko izmaknuta od savrimeni tokova života, al ima saznanja o njima. U svojim promišlјanjima pravi poređenja izmed kadgodašnjeg i sadašnjeg vrimena. Prvom se vraća s nostalgijom, u drugom živi, a izmed nji je nevidlјiva, tanka nit, mrginj koji ji dili. Snaš Kata je književni lik, nasto iz želјe da o ženama koje sam poznavala i dosta tog čula napišem roman. Te brižne, vridne i radne žene koje su bile čuvari i podupirači kućnog slimena, a uvik u seni domaćina, gazde kuće, po mom dubokom uvirenju zaslužuju veliku zafalnost i poštivanje.

Žena nalik snaš Kati je sve manje, vrime „s one strane mrginja” otiće s njevim odlaskom u zaborav. Salaši se ruše i nestaju a ono „snaš”, što je već odavno u varoši zaminjeno s „tetka”, jedva da se mož čut u selu a još malo pa na salašu nećemo imat kome kast. Al, bar da se podsitimo na ono, naše, što je kadgod bilo. Da u sićanju sačuvamo zrnca kadgodašnjeg života, navika i običaja od nehaja.



Možda će odlomak iz romana pod naslovom „Snaš Kata u varoši” najbolјe dočarati lik snaš Kate.



SNAŠ KATA U VAROŠI



Ne znam jel se i vama čini, al ja bi rekla da se Subatica zdravo prominila. Uređena i lipa jeste, al kanda više ništa nije na starom mistu. Možda to meni samo tako izgleda zato što ne dolazim često. A i šta ću kad i mi u Bajmaku imamo i špecerajske dućane i pecu, i doktora, i pateku. Za varoš triba, borme, dosta novaca. Prija koji dan nevolјa me natirala, pa nema druge, već na voz, pa u varoš. Prvo odem pravo u bolnicu, a nusput me uvatio niki stra, pa ni živa, ni mrtva. S ovom mojom bolom, što je vučem godinama, mora da je štogod ozbilјno, jel da nije ne bi mi doktor ispisivo uput. A šta ću ako mi kažu da moram ostat na bolničkom ličenju, a, vamo, na salašu mali pilići, pućići triba da se legu, ko će kravu muzit i bašču plivit? Šta ću ako kažu da će me operisat? Ko zna šta mi sve nije prošlo kroz glavu. A znate šta su mi kazali? Da ću na red za prigled doć kroz dva miseca .

Ja natrag u varoš, pa ni ne znam jel da se srdim što me nisu prigledali, jel da se radujem što nisam morala ostat u bolnici. Onda odem u poresko. Cidulјu od poslidnjeg frtalјa jel mi nisu poslali, jel je cirkulan digod istrunio. Samo nisu oni više u Varoškoj kući već na Korzovu. Tamo njim je i blagajna, pa još kažu:

– Platite oma da ne bude kamate. Moja bola, znači, mož čekat dva miseca, a porezari ajak!

Sunce prigrijalo, a na Korzovu poiznesivali astale i stoce, pa još natkrilili da naprave lad, ko na proštenju! Bože, što ima dospivenog svita, šta bi bilo da je kaki svetac! Svirka trešti, čini mi se još i sad mi bruje uši. Gledam one cure, jel mlađe žene u kraćušnim bluzicama, podikojoj se, da izvinete, pupak vidi. O suknjicama da ni ne divanim. Od ove moje bi se halvatno moglo iskrojit dvadeset taki. Moždar i malo kažem. Ta, i od obašve bi se mogla napravit jedna taka od pedlјa. Al, da ne grišim dušu, ne stoji to njima rđavo, na njima bi i džak da navuku lipo stojo kad su mlade i lipe! Nisam ja protiv mode, nit čangrizalo kome sve smeta, već mi ništa žao što nije bila taka moda kad sam ja bila divojka, pa bi se naprominjivala i nanosila ruva. U ova naša široka i dugačka triba tušta meteri. Al, sad, eto, pajska suknja se iskrzala, parketska poderala, crno sukneno ruvo molјci progrizli, a cicano samo što se drži. Pa ništa, jalte, ne mož vično trajat.

Novaca mi nije baš zdravo ostalo, al do voza imam vrimena, pa barem da razgledam po dućanima pošto je šta, da znam koja bi mi svota tribala da se malo zaodijem. Zabadava se šetam tamo-vamo kad tamo di su kadgod bile “Na-Me” od nji nema ni traga. Tisnem u jednu radnju, vidim sašivenu odiću, pa ćoretam oćul opazit trube nesašivenog ruva. Pita me jedan deranac:

– Majko, jel možem štogod pomoć?

– Ta, ništa, kažem i izađem.

Kako me to, pomislim, na salašu kogod ne pita, našla bi se ne jedna već dvi motike, al nje se niko ne laća. Ne vridi da tumaram, kogagod moram pitat. Ne bi da smetam onima što side za astalima, a nit da zaustavlјam one što žure, već opazim niku ženu, mogla je imat tako bliže četrdesetak godina, kako iđe lagacko, zagleda izloge, obzire se, i od dosade lola tamo-vamo.

– Izvinite – reko, – jel bi mi znali kazat di bi mogla kupit parketa?

Vidim rada je pomoć, pa će:

– Klasičnog jel modernog?

– Vid sad, nije valјda parket došo u modu kad je oduvik bio naminjen siromaškoj čelјadi.

Kažem joj da mi triba onaj običan, prost, al samo da je jak.

– Pa njeg možte nać u drvarama, a one nisu u centru.

Vidim nismo se sporazumile.

– Ne mislim patosirat sobe, već ruvo kupovat. Probam pitat drugačije:

– Kažite mi u kojem bi dućanu mogla nać paju?

– Ja, – ona će – znam dvojicu-trojicu, samo mislim da nijedan nije trgovac. Al vrag bi znao, lјudi se danas svačim bave.

Kako da joj objasnim da ne tražim refeša već radnju, pa joj počmem ređat i što mi triba i što mi ne triba: konafas, sukno, cajg, krepdešin, svila, pliš…. Klama glavom, pomislim dobro je, kad ni pet ni šest ona će:

– Jel na meter, jel na kilu?

Ruvo na kilu, to još u životu nisam čula.

– Na meter, na meter! – kažem dvared da me dobro čuje. Sad se ona našla u nevolјi kako da me uputi na pravo misto, jel što god me je pitala, odmanjivala sam glavom da ne znam. Pita prvo jel znam di je nika banka. Istina, dok sam tražila “Na-Me” prošla sam kraj sijaset banaka, ima ji na svakom koraku, na svakoj ćoši, al ko bi njim svima imena ubardo. Pomislila sam, mora da varoščanima zdravo dobro iđe, pa samo broje i vrte novce. Onda me pita znam li za niku piceriju, pa za kladionicu, kafiće i za niki faks, maks, taks. Mi bi taklo mogle do sutra, al, srićom, njoj zazvrči telefon u džepu. Javi se:

– Ćao, ma nema frke, u centru sam!

Ja se onda oma okrenem, al nju onaj, s druge strane, izgleda, ne čuje dobro, pa se ona dere u onu škatulјicu:

– Ajde, lјubim te, skokni na jedno piće! Čekam te kod Nenada!

Da nisam svojim ušima čula, ne bi virovala. Svršena žena, u srid bilog dana, ona tog s druge strane zove na piće. Čovika cigurno ne, s njim mož pit i kod kuće. Sad, ne kažem da se, u cilom Bajmaku i okolici, ne bi mogla nać taka žena koja voli potegnit iz čaše, jel malo šarat, al to gleda da zabašuri, a ne da udara na sva zvona! Kažem samo, al zapravo šta se to mene tiče, imam ja moji briga priko glave.

Prošla me volјa za traženjem dućana, a i noge me zabolile, pa se uputim na stanicu. Dobro je, mislim se, di su sve drugo isprimišćali, što su bar nju ostavili tamo di je bila.

A ne zvala se ja Kata ako ovi dana ne skinem funtaš s tavana i ne izmirim leveš i kecelјac, i suknju, i skute.

Samo, znate, čega se bojim?

Dok ja ne skupim novce, da će ruvo počet mirit na litre.