Autor: Domaći
Žanr: Ostalo

Autor:: Vladislav Pandurović
Žanrovi:: Domaći pisci, Istorija
Izdavač:: Prometej, Novi Sad
Godina izdanja:: 2014.
Broj strana: 299
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrd
Format: 21 cm

Za vreme svetskog rata došao sam krajem marta 1915. godine u Beč, u cenzuru za prepisku ratnih zarobljenika. Ova je institucija bila ogranak takozvanog „Gemeinsames Zentralnachweisbureau”-a, koji je bio uspostavljen od austrijskog Crvenog krsta radi obaveštavanja o ratnim zarobljenicima. Nu cenzursko odelenje (Wien I., Tuchlauben 8.)ovoga biroa stajalo je pod upravom jednog aktivnog oficira - isprva jednog majora, a kasnije jednog đeneralštabnog pukovnika - koji je bio podređen ratnom ministarstvu.

U tom cenzurskom odelenju radili su kao cenzori penzionisani oficiri, za front nesposobni, ali kvalifikovani vojnici, zatim i civilna lica, pa i ženske. Civili su bili ponajviše dobrovoljni, besplatni cenzori, siromašniji su bili plaćeni. Oni behu mahom profesori, viši državni činovnici, učitelji itd.

Cenzorsko odelenje imalo je za pojedine jezike zasebne grupe, i to, za srpski jezik, a baška za hrvatski i slovenački, za ruski i rusinski (ukrajinski),za češki, poljski, slovački, nemački, madžarski, rumunski, francuski, engleski, talijanski i druge orijentalne jezike. Osim ovih grupa je imalo 24 referata za političke i karitativne stvari, zatim 3 vojnička referata i to za Rusiju, Srbiju i Italiju. Ovi vojnički referati behu u stvari izveštajna mesta za vojničku špijunažu.

U nadležnost ove cenzure padala je samo prepiska ratnih zarobljenika i interniranih lica. Korespondencija je dolazila u poštansku grupu, gde je sortirana bila po jezicima. Odavde je došla u pojedine grupe po jeziku, gde su ih cenzori čitali. Ako je pismo bilo nezamernog sadržaja, cenzor je pismo propustio, inače ga je imao predati starešini cenzora, da ga dostavi pojedinim referentima ili upravi. Docnije, kada se kod nekojih grupa primetilo de cenzori ne čitaju dosta savesno ili propuštaju pisma, koja bi zadržavati (inhibirati) trebalo, bila je organizovana jedna „hipercenzura”, koja je kontrolisala rad pojedinih cenzora.

Ja sam bio isprva običan cenzor u srpskoj jezičkoj grupi. Pročitao sam nekih 25-30 hiljada srpskih pisama iz svih krajeva vasceloga Srpstva. Brzo sam zapazio da u njima leži narodno blago, koje bi sačuvati trebalo. Ovu moju ideju na žalost nisam mogao nikome poveriti, jer su u grupi sve sami Hrvati bili, čije raspoloženje prema Srbima u početku rata nije bilo baš najbolje. Da sam im predložio sistematski rad za skupljanje pisama interesantnijeg sadržaja, izložio bih se bio, da mi ideju nađu ili smešnom ili veleizdajničkom. Bio sam, dakle, isprva sam na sebe upućen. Ipak sam brzo otkrio među njima i jednog Srbina katolika, Antona Poturičića. Ovaj inteligentni čovek, poreklom od žumberačkih Srba, bio je penzionisani učitelj iz Srema. On je bio pun ljubavi prema svemu što je pravedno i plemenito. Zbog toga je bio i gonjen, pa je i zbog svojih srbofilskih načela i denunciran bio pri početku rata, te ga je mitrovački sud i osudio na zatvor u trajanju od dva meseca. On je imao jednu izvanredno dobru metodiku u nastavi računa za osnovne škole, koju je on sam izmislio. Mnogo sam ga molio da tu metodiku napiše, - nu sudbina je drukče htela. Kad je 1918. godine žurio da se vrati u svoju oslobođenu „otadžbinu” u Srem, umre na putu u Budimpešti. On je prevodio na nemečki jezik pisma zamerenog sadržaja. Te kad sam početkom aprila 1916. godine premešten bio iz srpske u hravatsku grupu za vojnog konzulenta i referenta u karitativnim stvarima austro-ugarskih vojnika zarobljenih u Italiji, onda sam od Poturičića dobijao srpska pisma na prepisivanje.

Starešina cenzora u srpskoj grupi beše već od novembra 1914. godine A. fon R., Hrvat, rimokatolik, rodom iz Like. On je početkom 1915. godine organizovao jednu posebnu grupu pod imenom „Kundschafter” grupe, čiji rad je ovde u III. Poglavlju opisan. Njegov sekretar beše jedan prikriveni Čeh, Johan Prehtl, koji me je o svim važnijim stvarima te „Kundschafter” grupe tačno obaveštavao, te se delom i ovoj dvojici može zahvaliti, da je moja zbirka dopunjena mogla biti i iz godina 1916-1918.

Starešina u hrvatskoj grupi beše isprva Dr. Rudolf Ban, viši činovnik p. k. ministarstva za kult i nastavu, čovek odlične spreme i lepote duha. Bio je dobar Hrvat i Slovenin, korektan u svakom pogledu. Imao je nepriliku zbog toga, što se opirao jednom bečkom univerzitetskom profesoru, koji je kao politički referent kod cenzurne uprave zahtevao od hrv. Grupe, da se na temelju hrvatske prepiske sastavi statistika o Hrvatima u kakoj meri su „sumnjivi” i na kojem teritoriju su „zaraženi” antidinastičkim osećajima. Dr. Ban se nije hteo prihvatiti toga posla, te je ustao u obranu Hrvata i to tako oštrim tonom, da su oboje morali napustiti svoja mesta. Posle njega je došao za starešinu hrvatskih cenzora Dr. Milan Hopa, bivši slovački narodni poslanik. Čovek vrlo dobrih kvaliteta i odličan Slovenin. Pored njega sam, kao vojni konzulent, upoznao sav materijal hrvatske grupe i bili smo oboje na čisto jedan s drugim te se nisam morao bojati da će mi se prepisivanje pisama i silna radoznalost zameriti.

Ovde izneta srpska pisma ponajviše su takve prirode, koja su zbog svog sadržaja od cenzure zaustavljena (inhibirana) bila. Takih pisama je bilo u srpskoj grupi vanredno mnogo, nu ovde se nisu mogla sva pokupiti, jer nisu došla do mojih ruku. Taka pisma su za istoričara i političara interesantna, jer ih je pisac pisao, a da nije mogao pomišljati na to, da će mu pismo pod austrijsku cenzuru doći a baš taka pisma otkrivaju psihu srpskog naroda. Ostala pisma, koja nisu inhibirana, od kojih isto tako ima dosta primera ovde, izneta su da se vidi kako srpski narod uopšte piše, i ona će biti od vrednosti za književnike, filologe, socijologe, pa i filozofe.

U svim tim pismima ogleda se duh i duša srpskog naroda, čije poznavanje stoji u interesu svakog radnika na naučnom polju, koji se bavi pitanjima kulturne sadržine.

Budući pak, da tek komparacija daje vrednost stvarima, to sam ovde izneo na uvid i nekoliko hrvatskih i slovenačkih pisama, koja smo u bečkoj cenzuri po hrvatski i slovenački politički mentalitet karakterističnima držali.

U ovim pismima nije izneto ni jedno ime kad bi to piscu ma i najmanje neprijatno moglo biti. Jer političko shvaćanje pre i za vreme rata, moglo se je promeniti posle rata u promenutim prilikama, pa ne bi bilo pravo da se po koji pisac izvrgne kritici svoje sredine, ako mu je međutim nastupio u duši preobražaj u prilog naše nove države: Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tako isto nisu izneta ni imena kod onih pisama familijarnog sadržaja, gde se ma i najmanje pretpostavilo, da bi to pisca u njegovim osećajima uvrediti moglo.

Ovde izneta pisma sva su verno i tačno prepisivana, bez ikakve preinake, doslovce onako, kako ih je pojedini pisac napisao. Baš u tome i leži originalnost ovih prepisa, jer se iz njih tačno vidi kakvim dijalektom i kakvom ortografijom piše narod pojedinih krajeva i kako je dobro primenjeno pravilo Vuka Karadžića: piši onako kako govoriš.

Da se vidi kako je velika razlika između srpskih i nemačkih pisama u pogledu pravopisa, navešću za poznavaoca nemačkoga jezika jedan primer:

„got zum grus und Jesus zum Schlus O Liber Vreind Mateis ich Neme di Veter in di Hand um dir ein Bar zeilen zu Schreiben aber Mit draurihe Hertzen Weil ih So ung Liglich Bin Weil ir Mir Schreiben dud das Mein Liber Man der Mesch Johan gestorben ist aber Liber Liber Vreind Matei Sei doch so gut und Schreibet Wan das er gestorben ist und Wi Lang das er grang war und was im doh gefelt hat Weil ih habe doch kein Ruh Mer dag und Naht weil ih doh So draurich ver Lasen Bin Vom Meim Man und jetz Noh von Mein Liben Kind Vrantzel der ist auh gestorben und da kan Man Sih doh Schon dengen wi es ist und wi Schwer Weil der Man in Serbin Ligt und ein Kind im Seget*) ein Kind im wugava**) ein Kind in Sarbolsch und der Man in Serbin da kan ja keine Ruh Mer Haben Dag und Naht und Liber Mateis Sei doch So gut und Schreib wan das der Hantz gestorben ist und wo das er gestorben ist ob er Schbital gelen wer O Liber Mateis Neis kan ih dir Nicht Vil Schreiben als das ih Noh got Lob ge Sund Bin und jetzt Lossen wir dih reht Schön grisen und Kisen und ich Bite dih das du Balt zu rig Mir Schreiben Dust…”

Naravno, i kod srpskih seljačkih pisama nema interpunkcije, ili, ako je ima, onda se pisac ograniči samo na tačku. Da bi se pisma lakše čitati mogla, ja sam interpunkciju, gde je falila, dopunio.

Srbi su pisali ponajviše ćirilicom, ali u mnogo slučajeva, zbog zabrane ćirilice, ili što su tako iskustvo imali, da im latinicom pisano pismo pre stigne, ili što su bili u zapadnim državama, - pisali su i latinicom. Tačno prema pismenu, istim pismenima je i prepis napravljen.

Svi krajevi Srpstva su tu zastupani. Samo jedino iz južnih krajeva Srbije, u granicama 1913., nema ni jednog pisma, jer su maćedonska pisma zbog njihove stare slovenske ortografije ulazila u „balkansku” grupu, sa kojom nisam imao nikakve veze.

Dr Vladislav Pandurović