Godina izdanja: Ostalo
ISBN: 978-86-88951-07-4
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Teutina škrinja jeste povest o tajnama stvaralačke laboratorije pesnika; ona krije tajne kreativnog pristupa pesničkom alatu, rečima. U traganju za njihovim poreklom, ali i za smislom jezika, ova kratka povest uspeva da preraste u intelektualnu avanturu. Mitrović, veštinom zrelog autora, dokazuje da se i o ovakvim temama (lingvističkim, čak meta/jezičkim), može pisati drugačije, na duhovit i ironičan način, kroz junake stripova i legendi, u postmodernom ključu umetnosti shvaćene kao igra bez obala.
Obim 114 strana, format 11.5*19.5, broš

Iz knjige:
Ponavljanje je majka znanja, a ja sam ponavljač. Celog veka sam ponavljao i zahvaljujući upor­nom ponavljanju, pošteno sam učvrstio gradi­vo. Postao sam iskusni ponavljač.
Crno matursko odelo stoji u besprekornoj suprotnosti s mojim sedim vlasima, na kojima bi mi pozavideo i Deda Mraz.
– Sad na engleskom znači setan, mada pridev sad bez razloga i sluha prevode kao tužan, dok srpski pridev setan sa isto toliko duha i sluha prevode engleskim pridevom melancholic. Čujem, a ne vidim razliku između tuge i sete! Sadness je setnost. Ja sam mučenik... ja sam doživotni učenik, jer čovek se uči dok je živ! Čak i ako nije živ, kao što je moj slučaj. Bio sam na mnogo maturskih večeri, a još nisam maturirao – uzdišem.
– Dobro, bar si omatorio! – teši me Tata karambolom kalambura, i ja vidim da je ta opacka izraz neobičnog zadovoljstva, tako žestokog da se graniči sa patnjom. Mama i Tata sve slabije čuju ono što im kažem, ali zato sve razgovetnije čuju šta mislim. Začudo, ja ne čujem šta oni misle! Kao u nekom naopakom snu, ja sam snevač izložen pogledima najrođenijih, pa ipak nevidljivih snoviđenja... nevidljivih i za sklopljene oči.

– Mator se na engleskom kaže old, a engleski pridev mature ne znači mator nego zreo – ispravlja Mama Tatu.
– On je mator, a nije zreo! Kad je pošao u školu imao sam crnu kosu i bele zube, a on sad ima be­lu kosu i crne zube. I još sam dužan da ga izdržavam, jer po zakonu mora da završi osnovnu školu!
– Nemoj da mu govoriš da je mator, on nije mator nego zreo! Koliko sam ti puta ponovila da je ozbiljan i pošten, nimalo mu nije stalo do ocena nego do stvarnog znanja! – objašnjava Mama Tati, a ja je podržavam školskim primerom:
– Stara izreka glasi – Što je brzo, ono je i kuso!
Na maturskim večerima je zabavno, ali to nije jedini razlog što nisam završio školu. Nisam više dete iako sam od silnog školovanja i lumpovanja po maturskim večerima sasvim podetinjio.
U svetu sazidanom od knjiga postoje samo dve dimenzije. Vreme je promenljivo, zavisi od raspoloženja čitaoca. Kad se knjiga otvori, svetlost oba­sja stranicu i nama svane novi dan. U stvari, sva­ne nam isti dan koji sviće kad god neko uzme knjigu u ruke, jer se priča ne menja. Pomalo ličimo na glumce koji u pozorištu godinama ponavljaju istu predstavu. Na svu sreću, sasvim nam je svejedno.
*

Ovde nema senki, jer nema stvari. Samo reči. Reči nemaju senke, jer su same senke. Ja sam senka u maturskom odelu, sa lutkom u naručju, dečkić sede, prašnjave kose. Zašto nisam odrastao? Da li je to hir mog tvorca, ili ni on sam nije odrastao? Ali, je li moguće da čovek odraste? To mi izgleda vrlo neizvesno, nimalo privlačno, prilično opasno i krajnje izveštačeno.
Rekoh da sam zabeležen, što je sasvim prirodno za nekog ko nije rođen, ako pridev prirodno pri­sta­je nečem ovako papirnatom i, izvinite na izrazu, protivprirodnom. To, ipak, nije sasvim neprirodno, i moj tvorac, taj što me je s nekim pravom zabeležio, a ne bi znao da me nacrta, jer nema ni najbleđu predstavu o tome kako izgledam, pa čak ni potrebu da me živo zamisli, i on sam pati i zato što je rođen, i zato što je zabeležen.
U svetu živih stvorenja, samo je najužem krugu bližnjih važno to što su rođeni i što su živi, a ostatku društva, šalterskim službenicima u ministarstvima, opštinama, sudovima, poštama, menjačnicama i domovima zdravlja, svim tim uniformisanim i zastakljenim neznancima, svečanim kao fotografije okačene na zid, važnije je to što su stvorenja kojima posluju zabaležena nego to što su živa.
Očigledno je važnije biti zabeležen nego živ. Živa stvorenja to verovatno muči, jer je moj tvorac poželeo nešto da zabeleži, da se rastereti, da ne beleže samo njega, nego da i sam nešto beleži.
Papiri su važniji od života! Ako nema života, nema problema, ali kad ima života a nema papira, to je ozbiljna poteškoća. Izvod iz matične knjige rođenih, potvrda o državljanstvu, zdravstvena knjižica, đačka knjižica, svedočanstvo, lična karta, članska karta, vojna knjižica, prijava boravka... Možda se ljudski vek produžio jer ljudi nesvesno brinu kako će da se odjave kad umru.
Carstvo beleži svaki potez svojih podanika, ali i samo teži da bude zabeleženo. Rimu nije bilo dosta što drži u rukama čitavo Sredozemlje, morao je književno da se potvrdi i ovekoveči u spevu o dobu starijem od Rima, pa je Vergilije napisao Eneidu po kojoj Rimljani potiču iz Homerove Troje.
Kamen nije izgledao dovoljno čvrst oslonac za utemeljivanje carstva. Šta je tvrđe od kamena? Prošlost. Prošlost je nemoguće promeniti, osim ako se o njoj ne laže ili ne nagađa. Ali, gde naći nešto što je prošlo?
U knjigama! U što starijim knjigama. Vergilijeva Eneida proširuje granice Rima nekoliko vekova pre njegovog stvarnog nastanka, jer ga gradi od ruševina Troje.