ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2025
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Издавач: Виогор
Број страна: 688
Обим: 24×16 цм
Тврд повез, ћирилица


"Видео сам један смишљени план бугарске државе који се доследно изводи помоћу школе, цркве, разних публикација, напослетку камом, бомбом, парама, разним подмићивањима, а све је то водило једном циљу – да се Македонија прикључи Бугарској. Ништа се није жалило, ништа штедело, а најмање образ и поштење – само да се овај циљ постигне. Сва интелигенција, васпитана по бугарским школама, а неки отргнути из грчких и српских школа, као Даме Грујев и Петар Поп-Арсов, све је служило истом циљу. Према тој страшној организацији стајали су Срби: који од ових својстава ниједно нису имали. Они су владали поштењем, храброшћу и огромним непознавањем стварне ситуације у Македонији и лутали су у својим схватањима од којих је преовлађивало то да се боримо против те напасти једино школама и просветом; а то је у основи било погрешно, јер се ова аждаја морала у главу убити, што се није могло пером учинити. За то је требао буздован. И ја сам себи ставио у задатак, ако икада изађем из затвора, да посветим цео свој живот ковању тога буздована, којим ћемо тој аждаји размрскати главу и натерати је на схватање да се не може остварити све оно што се кује у софијском двору од Кобурга и његових саветника."

О аутору:

Василије Трбић је био један од најхрабријих и најспособнијих војвода Српске четничке акције у Отоманској Македонији, неуморни национални делатник и један од најзаслужнијих за ослобођење Вардарске (Српске) Македоније од турске окупације, за њену одбрану од бугарских егзархиста и коначно припајање Краљевини Србији.
Рођен је 1881. године у Белом Брду код Даља (Источна Славонија, тада Аустроугарска). Школовао се у родном крају, затим у Србији. Служио је као помоћник у манастиру Хиландару, учио богословију на Светој гори, све док није морао да је напусти 1902. године када су убијени неки егзархијских калуђери. У Београду се упознао са Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Јованом Атанацковићем и решио да оде у Стару Србију као четник.
Извршио је организацију Пчиње 1903. године и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф-бега код манастира Прохор Пчињски. Бива ухапшен од турских власти и осуђен на смрт, али убрзо и помилован.
Поново је као четовођа кренуо са комитском четом из Београда ка Дримколу. Учествовао је у многим биткама са Турцима, Арнаутима, Бугарима, а једну од најзначајнијих водио је код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова. Овом битком и увођењем Дренова спојене су у оквиру српске организације две обале Вардара. Победа је сматрана коначном и овековечена је песмом "Спрем`те се, спрем`те, четници."
У Првом балканском рату борио се испред фронта српске Прве армије. Извршио је напад и бројне диверзије у турској позадини. Његови четници први су ушли у Велес и Прилеп. За време Првог светског рата српска команда га је одабрала за специјалну мисију, када га је француски авион спустио у позадину аустријске, немачке и бугарске војске, ради утврђивања њиховог бројчаног стања, наоружања, планова. Из тог високоризичног подухвата са низом опасних ситуација вратио се након пола године у Солун, са детаљним извештајем о бугарском непријатељу, који је био од непроцењиве користи за српске и савезничке трупе на Солунском фронту. За тај невероватан подвиг лично краљ Александар га је одликовао Карађорђевом звездом са мачевима, уз речи: "Прими ово одликовање које си заслужио, јер ти си један од најхрабријих мојих официра. И убудуће увек и у свако доба, врата од моје куће биће ти увек отворена".