ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 394
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Jelena Skerlić Ćorović nije bila samo sestra i supruga, na šta odmah upućuju zvučna, obavezujuća prezimena koja je nosila. Pred nama je žena koja je čitavim svojim bićem volela literaturu, a svoj vek provela u književnosti i uz književnost, tiho i nenametljivo, kao što je i živela. U svojim sećanjima donela je sliku starog Beograda, njegovog lica i naličja i značajnih ljudi koji su grad činili, intelektualaca koji su živeli intenzivnim duhovnim životom a uvek bili spremni za šalu i dosetku, požrtvovanih majki koje su umirale ne strahujući od smrti već brinući se o najbližima koji će ostati… Njena potreba da dokumentuje izloženo fragmentima iz privatne prepiske dala je ovim sećanjima još jednu dimenziju – pasaži njenog rukopisa koji otkrivaju do sada nepoznata pisma prava su dragocenost (otkrivamo kakve su sve brige morile mladog Skerlića, duhovitost Pavla Popovića i Slobodana Jovanovića, staračku zanesenost Brane Petronijevića, saosećajnost za druge Milice Janković, sklonost ka laskanju Isidore Sekulić…) Sebi bliske ljude ili one koje je susretala na beogradskim ulicama opisala je časno, potresno, iskreno, bez uvijanja i ulepšavanja kako se, najčešće, radi.




Jelena Skerlić Ćorović (Beograd, 16. oktobar 1887 — Beograd, 16. februar 1960) bila je srpska nastavnica, prevodilac i književna kritičarka[1].

Biografija
Rođena je 1887. godine u Beogradu u zanatskoj porodici, od majke Perside i oca Miloša. Njen brat je bio Jovan Skerlić, književnik i kritičar, sestra Jovanka Skerlić. Jelenina majka Persida Skerlić (preminula 1893) bila je predana deci i porodici, imala veliki uticaj na njih i želela da joj se sva deca školuju.

Jelena je završila Višu žensku školu u Beogradu 1907. godine[2]. Nakon toga, diplomirala je 1907. godine, kao vandredni student na Katedri za francuski jezik na Univerzitetu u Beogradu i počela da radi kao nastavnica francuskog jezika u privatnoj školi u Smederevu[2].

Tokom studiranja, upoznala je Vladimira Ćorovića istoričara, akademika, profesora i rektora Univerziteta u Beogradu. Venčali su se 1910. godine i imali dve ćerke, Milicu i Mirjanu.

Ćorovići su često menjali mesto prebivališta, živeli su u Sarajevu (1910. — 1914, Jajcu i Banjaluci (1914–1917), Zagrebu (1917–1919), u Dubrovniku i Mostaru.
Nakon menjanja velikog broja prebivališta, 1919. godine vraćaju se u Beograd, gde Vladimir Ćorović dobija posao kao profesor na Filozofskom fakultetu.

Dok je njen suprug radio kao profesor na Filozofskom fakultetu, Ćorovićeva je radila kao profesorka gimnazije, u periodu od 1920 — 1922. godine. Svoj stan preuredila je u salon, gde se svakog utorka okupljala elita međuratnog perioda[1].

Obrazovanje i rad
Nakon završetka Više ženske školu u Beogradu i diplomiranja na Univerzitetu u Beogradu, Ćorovićeva je radila kao nastavnica francuskog jezika, bavila se prevođenjem sa francuskog i engleskog na srpski jezik.
Sa francuskog jezika, najviše je prevodila romane i pripovetke, kao i dela Žila Verna, Anatola Fransa, Fjodora Dostojevskog i mnogih drugih. Prevode je objavljivala u mnogim književnim časopisima i novinama kao što su : Srpski književni glasnik, Narod, Misli, Književni jug, Politika i mnogim drugim. Kao izvrstan prevodilac, obogatila je srpsku prevodnu književnost mnogim delima.

Ćorovićeva je pred kraj života radila i na memoarskim zapisima, gde je ostavila vredna svedočanstva o njenom suprugu Vladimiru Ćoroviću, bratu Jovanu Skerliću, Isidori Sekulić, Desanki Maksimović, Branislavu Nušiću, Nikoli Pašiću i o mnogim drugim znamenitim ljudima[3]. Na usavršavanju francuskog jezika, bila je u više navrata u Parizu, a usavršavala se i u Lozani[1].

Preminula je 16. februara 1960. godine u svom domu u Beogradu.