ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K6
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Pablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude.


Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (šp. Ricardo Neftali Reyes). Sin železničara, Hosea del Karmen Rejesa Moralesa (šp. José del Carmen Reyes Morales), i učiteljice Rose Basoalto Opazo (šp. Rosa Basoalto Opazo), koja je samo mesec dana nakon rođenja sina preminula od turbekuloze. Nedugo posle majčine smrti, njegov otac je našao novi posao u mestu Temuko u kom će je Rikardo proveo svoje detinjstvo. Počeo je da piše veoma rano. U gimnazijskim danima objavio je svoje prve radove u regionalnom časopisu „Sutra“ (šp. La Mañana) i sklopio je prijateljstvo sa direktorkom ženske gimnazije, i već poznatom književnicom, Gabrijelom Mistral, koja je na njega prenela ljubav prema ruskim autorima. U 19. godini (1923). objavio je svoju prvu knjigu poezije Crepusculario, a u 20. i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“. Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključio je se revolucionarnom pokretu i tada je picao pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radio je pri čileanskom konzulatu u Rangunu. Od 1939. do 1940. bio je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku, do 1943. godine. U Čile se vratio 1945. i postao senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea bio je progonjen. Uspeo je da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se ponovo vratio 1952, gde je živeo do svoje smrti 23. septembra 1973. godine. Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.

Juna 2011. pokrenuta je istraga o okolnostima njegove smrti 1973. godine.[1] Forenzičari su utvrdili da je imao uznapredovali karcinom kada je umro.[2]

Početak karijere
Nerudin otac nije podržavao zanimanje svog sina u pisanju i u književnosti, ali Neruda je dobio podršku od drugih, uključujući i budućeg nobelovca Gabriela Mistrala. Dana 18. jula 1917. u trinaestoj godini objavio je svoj prvi rad, esej, pod nazivom „Entuzijazam i Perserverancija“ (šp. Entusiasmo y Perseverancia) u lokalnom dnevnom listu „La Manjana“ (šp. La Mañana). Narednih godina objavio je brojne pesme kao što su „Moje Oči“ (šp. Mis Ojos) i eseje u lokalnim časopisima. Učestvovao je na lokalnom literarnom konkursu „Igre Florales del Maule“ (šp. Juegos Florales de Maule) u 1919., a osvojio je treće mesto sa svojom pesmom „Komunjon Ideal“ (šp. Comunión Ideal) takođe kao „Nokturno Ideala“ (šp. Nocturno ideal).

Sa šesnaest godina, 1921. godine, Neruda se preselio u Santijago da studira francuski na Univerzitetu u Čileu, sa namerom da postane učitelj, međutim, ubrzo je sve svoje vreme posvetio poeziji. Godine 1923, njegov prvi stih „Krepuskulario“ je objavljen, a zatim sledeće godine „Dvadeset ljubavnih pesama i pesma očajanja“ (šp. Veinte poemas de amor y una canción desesperada), zbirka ljubavnih pesama koje je kontroverzna za svoje erotike, pogotovo što je tako mlad autor.

Oba dela su kritički pohvaljena i prevedena su na razne jezike. Tokom decenija „Dvadeset pesama“ se prodalo u milion primeraka i postao Nerudin najpoznatiji rad, iako nije izašao u drugom izdanju do 1932. godine. Neruda je uspostavio međunarodnu reputaciju kao pesnik, ali je suočen sa siromaštvom. Godine 1926, objavio je zbirku „Pokušaj beskonačnog čoveka“ i roman „Stanovnik i njegova nada“. Godine 1927, počeo je svoju drugu diplomatsku karijeru u latinomaeričkoj tradiciji. Bio je cenjeni pesnik i diplomata koji je često putovao širom sveta.

Nerudina namera objavljivanja pod izmišljenim imenom je bila da izbegne nezadovoljstvo svoga oca zbog svoje poezije. Do sredine 1930. godine, kada je usvojio svoje izmišljeno ime „Pablo Neruda“, on je bio objavljen autor poezije, proze i publicistike. Veruje se da je on sebe nazivao „Neruda“ po češkom pesniku „Jan Neruda“.

Bitni događaji
Neruda Argentina.jpg
Po završetku gimnazije, Rikardo je odlučio da nastavi studije u glavnom gradu Čilea, Santjagu, gde se 1921. upisao na univerzitet na kojem je studirao pedagogiju i francuski jezik. ije napustio ni svoju najveću strast, pisanje, koje će mu je donela prvu nagradu na proslavi proleća, u čiju čast je napisao pesmu „Praznična pesma” (“La canción de la fiesta”) koja je kasnije objavljena u listu „Mladost” (“Juventud”) pod pseudonimom Pablo Neruda.

Kada je već buknuo građanski rat u Španiji, ubistvo Nerudinog bliskog prijatelja Lorke promenilo je ne samo njegov stil pisanja već u neku ruku i njegov život. Zbog svoje podrške Špancima, čileanske vlasti su skinule Nerudu sa mesta konzula. U tom periodu nastala je njegova poema „Španija u srcu” (“España en el corazón”), koja će biti deo zbirke „Treći boravak“ (“Tercera residencia”). Ovoga puta njegova poezija jasno se bavila politikom i socijalnim pitanjima.

Meksičko imenovanje
Nakon neuspelog atentata 1940. na Lava Trockog, Neruda je organizovao čileansku vizu za meksičkog slikara Davida Alfara Sikerosa, koji je optužen da je bio jedan od zaverenika u atentatu. Neruda je kasnije izjavio da je to uradio na zahtev meksičkog predsednika, Manuela Avile Kamača. To je omogućilo Sikerosu, koji je zatim bio zatvoren, da napusti Meksiko i ode u Čile, gde je boravio u Nerudinoj privatnoj rezidenciji. U zamenu za pomoć, Sikeros je proveo više od godinu dana slikajući mural u školi u Čiljanu. Nerudin odnos sa Sikerosom je privukao kritiku i Neruda je odbacio navode da je njegova namera bila da pomogne atentatoru kao „senzacionalističko političko-književna uznemiravanja“. U Meksiku, Pablo Neruda je upoznao čuvenog meksičkog pisca Oktavija Paza, sa kojim je skoro u sukob 1942.

Povratak u Čile
Godine 1943. posetio je i Peru i ostatke svetog grada Inka Maču Pikču kojem je posvetio poemu „Visine Maču Pikčua” („Alturas de Machu Piccu”). Godine 1945, čileanske vlasti postavljaju Nerudu za senatora, a baš te značajne godine dobija i Nacionalnu nagradu za književnost.

Komunizam
Podstaknut svojim iskustvima u Španskom građanskom ratu, Neruda, kao i mnogi levičarski orijentisani intelektualci svoje generacije, došao je da se divi Sovjetskom Savezu Josifa Staljina, delom zbog uloge koju je odigrao u pobedi nad nacističkom Nemačkom i idealističkim pogledima. Ovo je istaknuto u pesmama kao što su `Canto a Stalingrado` (1942) i `Nuevo canto de amor a Stalingrado` (1943). 1953. Neruda je dobio nagradu za mir Staljina .

Izgnanstvo
Nekoliko nedelja kasnije u 1948, smatrajući da mu preti hapšenje, Neruda je otišao u ilegalu, a on i njegova žena krili su se od kuće do kuće od strane pristalica i poštovalaca narednih trinaest meseci. Dok je bio u bekstvu, senator Neruda je uklonjen iz kancelarije a u septembru, 1948 , Komunistička partija je potpuno zabranjena pod “Ley de defensa permanente de la democracia (Zakon za trajnu odbranu demokratije), pod nazivom kritičari: „Ley Maldita” (proklete Zakon), koji je preko 26.000 ljudi eliminisao iz izbornog registara, čime im onemogućava njihovo pravo glasa. Neruda se kasnije preselio u Valdiviu u južnom Čileu. Od Valdivia je prešao na imanje šumarstva u blizini Huishue jezera. Neruda život pod zemljom završio u martu 1949, kada je pobegao preko Lilpela (Lilpel) u Argentinu na konjima. On je drastično prebrojavao bekstvo iz Čilea u svom predavanju Nobelove nagrade.

Drugi povratak u Čile Do 1952, Gonzales-Videla Vlada (Gonzales Videla Governament) je bila na izdisaju, oslabljena korupcijskim skandalima. Čileanska Socijalistička partija(Chilean Socialist party) bila je u procesu nominovanja Salvadora Aljendea(Salvador Allende ) kao svog kandidata predsedničkih izbora u septembru 1952 i bilo je važno da Neruda bude prisutan, od strane do sada najuglednijeg Čileanske levičarske književne figure, da podrži kampanju . Neruda se vratio u Čile u avgustu te godine i pridružuje se Deliji del Karil, koji je putovao ispred njega nekoliko meseci ranije, ali se brak raspadao. Del Karil je u međuvremenu saznala saznala za njegovu aferu sa Matilde Urrutia (Matilde Urrutia) i vratila je u Čile 1955. Posle smrti Če Gevare u Boliviji u 1967, Neruda je napisao nekoliko članaka žaljenja za gubitkom „velikog junaka“ . U isto vreme, on je rekao svom prijatelju Aidi Figuerou (Aida Figueroa) da ne plače za Če, već za Luisom Emiliom Rekabarenom(Luis Emilio Recabarren) , ocem čileanskog komunističkog pokreta, koji je propovedao pacifističku revoluciju preko nasilnih Čeovih načina.

Zaostavština
Pablo Neruda (1966).jpg
Tri kuće koje su bile u njegovom vlasništvu, u Čileu su pretvorene u muzeje, pa su dostupne široj javnosti, a mogu se posetiti u: La Chasacona u Santiago, La Sebastiana u Valparaiso, i Casa de Isla Negra u Isla Negra gde su on, kao i njegova žena sahranjeni.

Nerudina bista se nalazi na južnoj strani dvorišta zgrade Organizacije američkih država u Vašingtonu.

Mnogi kompozitori, muzičari, umetnici i drugi ljudi iz svere muzičkog sveta koristili su Nerudine pesme kao inspiraciju za svoja dela. Veliki broj njegovih pesama je prepevan, realizovan u albume. U čast ovog velikog umetnika nastale su i opere, pesme o njegovom životu, kao i pesme koje veličaju njegovo delo i poeziju, pogotovo onu ljubavnog karaktera. Nerudin boravak u vili na ostrvu Kapri je fikcijalizovan od strane čileanskog autora Antonija Sakramenta u noveli poznatoj kao Aridente Paciencia, kasnije poznata kao El carteo de Neruda.

Godine 2008. pisac Roberto Ampuero napisao je novelu o Nerudinom privatnom životu, gde je sam Neruda glavni lik. Novela se zove Cayetano Brulé. „Sanjar“ je delo stvoreno 2010. I predstavlja fiktivno detinjstvo ovog pesnika, gde je prikazan uspon i cvetanje jednog dečaka iz Čilea uprkos preprekama na koje nailazi zbog negativnog stava njegovog oca. Napisano od strane Pam Muñoz Ryan-a, a izveo ga je Peter Sis. Po komadu već pomenutog autora Antonija Sakramenta, napravljen je film o Nerudinom boravku na ostrvu Kapri, gde upoznaje lokalnog poštara koji mu postaje najbolji prijatelj i koji ga inspiriše da stvara i piše na polju ljubavne sfere. „Zov pesnika“ je dokumentarni film koji prati Nerudin život i stvaralaštvo režiran od strane meksičkih režisera Carlos Bordao-a i Mark Eisner-a. Postoji još jedan dokumentarni film o Nerudi u trajanju od 120 minuta. Uključuje i intervjue sa Nerudinim bliskim prijateljima i poznanicima, i kao takav naišao je na vrlo dobar odziv kod publike.

Poslednje godine
Primio je Nobelovu nagradu za književnost 1971. godine, koja je na najbolji način zaokružila njegov dugogodišnji rad. Nobelovoj nagradi prethodila je nominacija za predsednika države (1970), koje se Neruda odrekao u korist Salvadora Aljendea (Salvador Allende), koji ga je ubrzo nominovao za ambasadora u Parizu, tu dužnost je vršio od 1970—1972. Tokom svog mandata uticao je da na ponovne pregovore o spoljnom dugu Čilea. Nakon nekoliko meseci boravka u Parizu, njegovo zdravlje znatno se pogoršava. Neruda se vratio u Čile gde je i preminuo od srčanog udara u noći 23. septembra 1973. u Santiago Santa Maria klinici. Sahrana je održana uz masovno prisustvo policije. Nerudina kuća je obijena a njegovi radovi i knjige su oteti ili uništeni. Posle njegove smrti biće objavljena i njegova autobiografija pod nazivom „Priznajem da sam živeo” (“Confieso que he vivido”) koju je pisao sve do poslednjeg dana uključujući i poslednji segment koji opisuje smrt Salvadora Aljendea tokom pobune kod Moneda Palace Pinočea i drugih generala . Pravosudni organi Čilea pristali su nedavno da otvore istragu povodom sumnjivih okolnosti pod kojima je umro čileanski Nobelovac. Već u maju ove odine, njegov lični sekretar i vozač Manuel Araja (Manuel Araya) izrazio je svoju sumnju da je Pinoče odgovoran za smrt Nobelovca jer mu je Neruda smetao, ali je piščeva fondacija ubrzo negirala Arajine navode. Sudija koji je pristao da otvori Nerudin slučaj kaže da ima moralnu obavezu da istraži smrt pesnika, koja se dogodila dve nedelje po državnom udaru, a da li će nova istraga izneti na svetlost dana novu istinu, ostaje da se vidi.

Citati
... Ne jadikuj mnogo nad sitnim bolovima, jer bi sudbina mogla početi da te leči - krupnim.

... Ljubav je tako kratka, a zaborav tako beskrajan.

... Dvoje srećnih ljubavnika nemaju kraja ni smrti, rađaju se i umiru više puta dok žive, imaju večnost prirode.

... Mnoge vode ne mogu ugasiti ljubav, niti je reke potopiti.

... Ljubav je jaka kao smrt.

... Ko ništa ne zna, mora svemu verovati.