pregleda

Nikola Živković BERLINSKI ZAPISI


Cena:
1.590 din
Želi ovaj predmet: 3
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Organizovani transport: 160 din
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Lično
Grad: Smederevska Palanka,
Smederevska Palanka
Prodavac

Anarh (9583)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 15726

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2009/10.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Nikola Živković BERLINSKI ZAPISI 1979 - 1985, knjiga prva
Nikola Živković BERLINSKI ZAPISI 1986 - 1988, knjiga druga

Jasen,2009/10.
516 + 566 strana, tvrd povez.

Odlično očuvane.

Драги Владимире,

последњи пут посетио си Србију пре петнаест година. Питаш да ти подробно опишем како се данас, августа године 2011, живи овде. Знам да из Чилеа редовно пратиш преко интернета нашу штампу. Но, једно је читати српске новине, а сасвим друго живети у самој Србији. Ја сам, ево, преко тридесет година у Берлину и најмање два пута годишње долазим овде, али тек сад видим колико је то недовољно. Боравити овде две или три недеље, током годишњег одмора, и трошити на страни стечене евре или доларе не захтева нарочити напор нити вештину. Често сам од мојих познаника чуо питање, заправо прекор: ‘‘Да ли си икога питао како живи од плате зарађене у Белој Цркви, Шиду, Сурдулици, Крушевцу, Сомбору, Крагујевцу, Неготину, Нишу или Београду?’‘ Запамти, нигде се у Европи плата не зарађује тако крваво као овде. Наравно, изузимајући мањину оних који се безбедно хране на државним јаслама.

Речју, решио сам не само да останем овде неколико месеци, већ да заиста и живим као огромна већина обичног света: да одлазим редовно на београдске пијаце, да се возим не таксијем већ да стрпљиво чекам на станици, по киши, сунцу или снегу да дође мој аутобус да бих се потом у њему, пренатрпаном, гурао и мрцварио као и остали. Морам и да пишем молбу Министарству за дијаспору да одобри средстава за штампање трећег тома мојих Берлинских записа – премда знам да су изгледи за то мали или никакви – те идем на славе, сахране, посећујем пријатеље. Јер, када си на свега неколико дана овде стално си у некој грозничавој трци да за преостала три или четири дана обиђеш десет или дванаест теби драгих особа Тек што си започео прави, ‘‘мало озбиљнији’‘ разговор са старим школским другаром, већ се поздрављаш, пошто те на другом крају Београда чека тетка, сестра или пријатељ. Журно се опрашташ и ускачеш у први такси.

Правог разговора ту и не може бити. Овако, када решиш да останеш у ‘‘Старом крају’‘, рецимо, пола године, све је сасвим друкчије, опуштеније, пријатније. Обновио сам познанства с неким људима који ми много значе, а с којима протеклих година нисам имао довољно времена да се дружим.

Но, прво што ти је сигурно упало у очи јесте чест неспоразум између српске емиграције и Срба из матице. Нама из расејања се чини да би народ у Србији могао да уради више, да се мање мири с неправдом, да се буни, да се боље организује, да… Све је то тачно, али лако је причати и мудровати када у Немачкој зарађујеш две или три хиљаде евра месечно.

Знам да су савети бескорисни, али ћу ипак стога направити ‘‘прекршај’‘ – препоручићу нашим исељеницима и ‘‘радницима на привременом раду у иностранству’‘, па и твојим тамошњим српским познаницима и пријатељима, само једно: када говорите о Србији, будите мало тиши! Ваши добронамерни савети нису лоши, но сумњам да су од велике користи. Сем тога, људе у Србији (или у Републици Српској, Крајини и Црној Гори) предлози дијаспоре помало нервирају. С правом, јер ево што ми је недавно казао један сељак из околине Неготина: ‘‘Човече, може ли неко преко даљинског да уреди мој виноград? Да ми прода кукуруз, малине или вино? Или да прави децу? Србине, роде, да ли ме разумеш? Хоће неки да мене, српског сељака, одведу у неке своје приче: у политику, у Европу, на нека сунчана, америчка острва. Од тога, брате, нема леба.’‘

Ваља такође знати да просечна плата у Србији износи око две стотине и педесет евра. И не само да су примања неколико пута нижа од немачких, него је овде готово све скупље него на Западу. Не само аутомобили, телевизори, рачунари, и остала техничка роба или одећа, већ – што је тешко поверовати – и храна! У некада богатој, сељачкој Србији, данас млеко стоји колико у Немачкој. Чак се и кисела вода може повољније добити у берлинским продавницама него у београдским. Исто вреди и за италијанске шпагете, рибље конзерве, кафу… Једино су хлеб и пијаца јевтинији. Укратко, седамдесет одсто зараде грађани Србије троше на храну, а у Немачкој свега десет одсто.

Српске избеглице – ако већ нису у Торонту, Ванкуверу, Чикагу, Лос Анђелесу, Паризу, Берлину, Ослу, Москви, Пекингу, Сиднеју или Буенос Аиресу – и даље су по Србији смештене и у ‘‘привременим избегличким насељима’‘, мада их је већина овде добегла 1995! Уместо да смо ову неописиву несрећу искористили да српским сељацима с Баније, Кордуна, Славоније, Лике поделимо земљу – ионако преко тридесет одсто необрађену од Суботице до Врања – ми смо се потрудили што пре да се решимо њих, и послали их у прекоморске земље. Истовремено, српска држава је пристала да прима Роме (данашњи ‘‘политички коректан’‘ назив за Цигане) и то не само с Космета већ, ако сам добро обавештен, и из осталих бивших југословенских република.

Било би најприродније да медији извештавају о овим, стварним проблемима земље и другим као што су опустела села, необрађена земља, о томе да сваке године тридесет хиљада више Срба умре него што се рађа, да је трећина грађана незапослена, да двадесет одсто људи гладује… О свему томе, међутим, нема ни речи на телевизији, нити у штампи. Изузеци су толико ретки да ми их је лако набројати: телевизија Палма, дневни листови Правда и Вести, недељник Печат и месечник Геополитика. Овоме ваља додати и нешто сајтова: Нови стандард, Нова српска политичка мисао, Видовдан, Српски лист, Глава и зид, Двери српске…

Остатак писма добићеш међутим у виду дневничких записа. Та форма ми се чини најприкладнијом, јер тако примаш свеже вести и моје аутентичне утиске о нашој земљи.


12. август 2011.

Последњих дана погледао сам две куће: једну на Космају, неких педесет километара од Београда, другу у Банату, недалеко од Панчева. Планирам да погледам и трећу на северу Србије, у Бачкој, недалеко од Суботице. Приметио сам да оваквом терминологијом излуђујем малобројне али гласне србомрзитеље, који и од мене очекују да кажем ‘‘Војводина’‘. Србија се, наиме, брани и језиком, не само пушком. Дакле, ваља избегавати реч ‘‘Војводина’‘ и говорити искључиво о ‘‘северним српским крајевима’‘, или просто о Срему, Бачкој и Банату, као што говоримо о Шумадији, Поморављу, Неготинској или Тимочкој крајини. Предлажем ти да када следећи пут дођеш овде питаш, онако безазлено, као дошљак из Чилеа, који је најјужнији град у Србији? Верујем да ће ти већина без много размишљања одговорити: Врање.

А онда их питај: а која се места налазе на северу земље?

Верујем да је сада време да се купи имање у Србији. Цене су, чини се, веома повољне. Народ је очито толико осиромашио да све продаје испод цене, па и дедовину. Чујем да странци навелико купују земљу овде. У томе, наводно, предњаче богати Хрвати – колико чујем, издашно подржани од њихове државе и Тадићеве власти. Југ Србије се, наводно, навелико продаје Шиптарима.


13. август 2011.

Данас сам у Узун-Мирковој купио леп џепни нож. По квалитету не заостаје много за оним чувеним ‘‘швајцарским официрским ножем’‘, али је четири пута јевтинији. На њему на ћирилици пише ‘‘Војска Србије’‘. Но, да видимо како то изгледа другде? Ево неколико примера: ‘’Българска армия‘’, ‘’Magyar Honvédség‘’, ‘’Slovenska vojska‘’, ‘’Türk Silahlı Kuvvetleri‘’, ‘’Hrvatska vojska‘’.

Овде ми се, само од себе, намеће питање: зашто и ми не смемо, као сав остали свет, да своју армију назовемо ‘’Српском војском‘’? Уосталом, под тим именом она је и постигла победе које су задивиле свет. Но, можда у томе и лежи разлог. Очито да Запад не намерава да нам дозволи да се позивамо на светле и славне примере из наше историје. Млади српски нараштаји, изгледа, не треба да знају за победоносну Српску војску из Првог и Другог балканског рата, о подвизима те војске у Првом светском рату. Драги пријатељу, овде ти је атмосфера таква да би ме неко из увек будних ‘‘невладиних’‘ организација због ових опаски могао оптужити да сам ‘‘милитариста’‘. Да будем стога ‘‘политички коректан’‘ – ево и ‘‘мирнодопских’‘ примера: ми имамо ‘’Железнице Србије‘’, а Европа: ‘’Deutsche Bahn‘’ (Немачку железницу), ‘’Български държавни железници‘’, ‘’Magyar Államvasutak‘’ (MÁV), ‘’Polskie Koleje Państwowe‘’, ‘’Российские железные дороги‘’ (РЖД), ‘’Slovenske železnice‘’ (SŽ), ‘’Hrvatske željeznice‘’ (HŽ).

У Београду постоји ‘’Народни музеј‘’ а у Европи ‘’Deutsches Museum‘’ (Немачки музеј), ‘’Magyar Nemzeti Muzeum‘’, ‘’Hrvatski Povijesni Muzej‘’. Опет у Београду, једна од најважнијих културних установа Србије зове се ‘’Народно позориште‘’. Спрам тога, Немци имају ‘’Deutsches Nationaltheater‘’ (Немачки национални театар), и то у Вајмару. А ни остали не заостају: ‘’Русский национальный театр‘’, ‘’Slovensko narodno gledališče‘’, ‘’Hrvatsko narodno kazalište‘’. ‘‘Наша’‘ је ‘’Пошта Србије‘’, а у други имају ‘’Australia Post‘’ (Аустралијску пошту), ‘’Български пощи‘’, ‘’Deutsche Post‘’ (Немачку пошту), ‘’Irish Post Office‘’ (Ирску пошту), ‘’Hrvatsku poštu‘’, итд.

И, умало да заборавим можда и најутицајнијег ‘‘обликоватеља свести’‘ нашег доба – телевизију. Имамо ‘’РТС – Радио Телевизију Србије‘’, а други ‘’Българска национална телевизия‘’, ‘’Erstes Deutsches Fernsehen‘’ (Прву немачку телевизију), ‘’Всероссийская государственная телевизионная‘’, ‘’Hrvatsku radioteleviziju‘’ (HRT), ‘’Česká televise‘’. Придев ‘’српска‘’ или ‘’српски‘’ за најважније институције у држави јавља се веома ретко: ‘‘Српско народно позориште’‘ и ‘‘Матица Српска’‘ у Новом Саду, САНУ у Београду. И из овога ти је већ јасно да су Срби једини народ у Европи који не поседује своју државу, ускраћени и за основне атрибуте који чине један народ. Чак и САНУ – Српска академија не издаје Српски речник, већ ‘‘српскохрватски’‘.

Међу ретким српским интелектуалцима који су скренули пажњу па овај проблем јесте академик Василије Крестић. У једном интервју навео је да председник Српске академије Хајдин и његови сарадници чине велике напоре да из имена наше највише научне установе избаце одредницу ‘‘српска’‘.

О овој теми писао је и писац Момчило Селић у есеју Зашто ‘‘Српски клуб’‘? Преписаћу ти почетак његовог текста: ‘‘Момак до мене се врпољио. Висок, плав, као с неког калифорнијског универзитета, рекао је: Стварно, ни ја нисам да се ово зове ‘Српски клуб’. Шта имате против тог назива? питала је Ана, љутито. Шта им рећи?… Нисам им рекао ништа. И Ана и Братислав и Растко су ћутали; сликар и студент се више нису појавили у Српском клубу. Нисам их питао ни зашто им усред Београда не сметају Alliance francaise, The British Council, Goethe Institut, ни The American Library, а мешкоље се на сам придев ‘српски’. Слободоумни, гнушали су се свега што их је приморавало да се баве, како им се чинило, небитним. Против зла нису се, изгледа, намеравали борити већ од њега отићи, или се правити да га не виде.“


14. август 2011.

Када би неки странац гледао нашу телевизију помислио би да се вести, рецимо, са РТС-а, уопште не односе на Србију, већ на неку другу, задовољну и срећну земљу. Јер, ништа са малог екрана не може се наћи у стварном животу. Сваки трећи студент са Београдског универзитета сања да по завршетку студија оде у иностранство. Колико је у последњих десет година младих, школованих људи напустило земљу? О томе власти и њихови медији ћуте.

Али чега нема у службеним, политички коректним медијима, има на улици. Бројни ‘‘билборди’‘ (својевремено звани панои. Прим. Уредништва Српског листа) тако предочавају да је Београд већ месецима изложен бесомучној прохрватској кампањи. Наводно је реч о уобичајној, нормалној туристичкој пропаганди. По главном граду постављено је наиме десетине, можда и стотину билборда, на којима на латиници стоји: ‘’Hrvatska – tako lepa, a tako blizu! ‘’. Чуо сам доста коментара, уз опаску да то уопште није платила Хрватска, већ Србија. Многи верују да је идејни творац тог рекламног спота не неко из Загреба, него једна од бројних антисрпских ‘‘невладиних’‘ организација из Београда. А циљ јој да понизи Србе и да им избрише памћење. Ватикан, Беч, Берлин и Лондон желе да заборавимо НДХ, Јасеновац и око милион закланих сународника, као и август 1995, када је из Хрватске протерано око три стотине хиљада Срба, по аналима Карла Великог становника тих ‘‘простора’‘ још у 9. веку.

Треба, ваљда, да, при помену ‘‘тако блиске земље’‘ мислимо искључиво на ‘‘лепу Хрватску’‘, али се срце народа, изгледа, не да лако дисциплиновати. Тако сам на једном билборду у центру Београда видео црним фломастором прецртано ‘’tako lepa‘’ и дописано: ‘’тако бестидна‘’.

Заиста: Хрватска тако бестидна, а тако близу.


понедељак, 15. август 2011.

Весна и ја кренули смо преподне из Ваљева на једнодневни излет. Прошли смо Мионицу, а зауставили се на пола часа у Бањи Врујци. Место је живо и препуно туриста, искључиво Срба. Овде се нисмо дуго задржавали. Не подносим гужву. После двадесетак минута вожње стигосмо у село Струганик, да посетимо родну кућу војводе Живојина Мишића. Капија је била закључана, али на њој стајаше број телефона и порука да намерник слободно позове ‘‘Миодрага’‘, код кога су кључеви од капије и куће. Пошто окретосмо број, кустос за десетак минута колима стиже до нас. Миодраг Мишић, како поносно рече ‘‘рођак Живојинов’‘, прво нам показа „вајат“, то јест брвнару ‘‘за млади брачни пар’‘, а онда саму кућу-музеј. Говорио нам је дуго и подробно о сваком изложеном предмету, као да испред себе има велику групу туриста, а не само нас двоје радозналих пролазника. Заљубљеник у свог славног претка, Миодраг је сакупио завидан број занимљивих података и анегдота из јавног и приватног живота Војводе Мишића. Неке од њих знам из историјских читанки.

Овакви људи као он, који воле и познају историју свога завичаја, веома су значајни чувари усмене историје Србије, и ваљало би им дати макар скромну новчану надокнаду за то што чине. Држава је, како нам каза на растанку, после пада Коштунице, ‘‘престала давати новчана средства за овај објекат, тако да се родна кућа Војводе Мишића одржава искључиво од продатих улазница. И зато вам велико хвала што сте нас посетили’‘.

При повратку у Ваљево ручали смо код једне воденице, у ресторану Бели (село Мрчић). Весна је узела пастрмке на роштиљу. Дала ми је мало да кушам; тако укусне рибе нисам одавно јео. А и цена беше умерена.


уторак, 16. август 2011.

У десет пре подне поново напустисмо Ваљево и после 28 километара стигосмо до манастира Пустиња, смештеног у клисури реке Јабланице, између планина Орловаче и Белих стена, на три километра од села Поћуте. Примила нас је веома срдачно игуманија Нина, можда делом и што јој је Весна земљакиња. Испричала нам је следећу причу: ‘‘Према народном предању, цркве Јовању, Грачаницу и Пустињу у исто време, као задужбине, зидала су три брата. По завршетку кретоше у обилазак, и задивљени лепотом задужбине најмлађега брата, прекорише га: ‘Што и нама не рече и показа да озидамо овако лепу цркву, остала ти пуста!’ И тако је црква добила име’‘.

За лепоту изузетно добро сачуваног живописа у овом манастиру заслужни су зографи Јован и Никола, коју су цркву осликали за само три месеца. О томе говори запис изнад врата кроз која се из припрате улази у наос: ‘‘Изволенијем Отца, с поспешенијем Сина и совершенијем свјатаго духа исписа се сији божанственији храм преславније Богородице ваведенија од битија, в лето 1622. Труди се о свем смерни игуман Јанићије Битојевић, поче се месеца 15 марта и би завршено 18 јуна 1622’‘.

Весна и ја прошетасмо до извора Млаковац. Речено нам је да је од многих извора у околини овај најпосећенији, пошто се верује да је лековит. Игуманија је рођена у селу Лелић, родном месту Владике Николаја Велимировића, а и Владике Артемија. О Владици Артемију причала је све најбоље. Рече да је имао два брата и да су сва тројица били изузетно мирни, надарени и у школи одлични ђаци. О садашњем односу врха Српске православне цркве према свом земљаку није хтела да говори, но из оних неколико шкртих, наоко безазлених примедби, било ми је јасно да јој све то веома тешко пада. Ово сам осетио и из разговора са многим свештеницима СПЦ. Но, једно је изгледа већини јасно: свађа између Синода и епископа Артемија користи Западу – пре свега Ватикану, Вашингтону и Бриселу – сигурно не Српској православној цркви, нити Србима.

Случајно тада наиђоше два млада Немца. Беху дирнути пажњом, пошто је и њих игуманија позвала на манастирски мед и кафу. Помогао сам мало око превођења. Родом су из Баварске. Управо се беху вратили из Гуче, где су боравили два дана. Два дана беху и на Мокрој гори. Похвалише се да су видели и Кустурицу. Чини се да су одушевљени Србијом.

У Манастиру се Весна и ја задржасмо близу два часа. Дуго сам стајао на тераси конака и уживао у погледу на воћњак, пашњаке, густу шуму и оближње планине. Гледао сам око себе и мислио како би било лепо да овде, у миру Божијем, могу провести неко време, седети за тим столом и од раног јутра писати неометан градском буком, окружен једино цвркутом птица, шумом потока и лавежом сеоских паса.

По ведром, топлом дану настависмо пут. Прошли смо села Вујиновачу, Прокиће, Доње Зарожје, Овчиње, Својдруг. Најлепши је део пута нешто пре манастира Пустиња па до Овчиња. Ручасмо пастрмку у Рогачици. Пре четири поподне стигосмо на Тару и сместисмо се у хотел Тара. После кратког времена открисмо и мали хотел Милошев конак. Он нам деловаше далеко привлачније, пошто се налази подаље главног друма.

Lično preuzimanje se odnosi na preuzimanje u Smederevskoj Palanci.

Kada je o prodaji knjiga reč, pod `organizovanim transportom` smatram preporučenu tiskovinu ili paket. To je najpovoljniji način slanja, knjiga ponekad stiže za dan, ali obično ne, poštar ne zove primaoca telefonom. (Prilikom kupovine se čekira `Pošta` ili `Organizovani transport`, koji u zavisnosti od toga kada je knjiga stavljena u prodaju ima i zastarele cene poštarine).

Post Express je dvostruko skuplji ali brže stiže.

Običnu tiskovinu ne šaljem jer nemam dokaz o slanju. Molim Vas da ako insistirate na običnoj tiskovini, knjige ne kupujete od mene.

Novi cenovnik Pošte za preporučenu tiskovinu (cene su zaokružene):

- 100g-250g - 140 dinara
- 250g-500g - 170 dinara
- 500g-1kg - 180 dinara
- 1kg-2kg - 210 dinara

Ne postoji opcija slanja preporučene tiskovine teže od 2 kg, tako da se te pošiljke šalju kao paket.

Molim kupce iz inostranstva da me pre kupovine kontaktiraju porukom kako bismo se dogovorili oko uslova uplaćivanja i slanja. Ovo je veoma bitno, između ostalog, i zbog toga što su poštarine Pošte Srbije visoke i za zemlje u okruženju jer se pošiljke šalju isključivo avionom.

Besplatna poštarina se ne odnosi na slanje u inostranstvo.

Pogledajte i ponudu na:

https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=1&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=anarh&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Ukoliko i tamo nešto pronađete, platićete preko istog računa i uštedeti na poštarini.


Predmet: 49160733
Nikola Živković BERLINSKI ZAPISI 1979 - 1985, knjiga prva
Nikola Živković BERLINSKI ZAPISI 1986 - 1988, knjiga druga

Jasen,2009/10.
516 + 566 strana, tvrd povez.

Odlično očuvane.

Драги Владимире,

последњи пут посетио си Србију пре петнаест година. Питаш да ти подробно опишем како се данас, августа године 2011, живи овде. Знам да из Чилеа редовно пратиш преко интернета нашу штампу. Но, једно је читати српске новине, а сасвим друго живети у самој Србији. Ја сам, ево, преко тридесет година у Берлину и најмање два пута годишње долазим овде, али тек сад видим колико је то недовољно. Боравити овде две или три недеље, током годишњег одмора, и трошити на страни стечене евре или доларе не захтева нарочити напор нити вештину. Често сам од мојих познаника чуо питање, заправо прекор: ‘‘Да ли си икога питао како живи од плате зарађене у Белој Цркви, Шиду, Сурдулици, Крушевцу, Сомбору, Крагујевцу, Неготину, Нишу или Београду?’‘ Запамти, нигде се у Европи плата не зарађује тако крваво као овде. Наравно, изузимајући мањину оних који се безбедно хране на државним јаслама.

Речју, решио сам не само да останем овде неколико месеци, већ да заиста и живим као огромна већина обичног света: да одлазим редовно на београдске пијаце, да се возим не таксијем већ да стрпљиво чекам на станици, по киши, сунцу или снегу да дође мој аутобус да бих се потом у њему, пренатрпаном, гурао и мрцварио као и остали. Морам и да пишем молбу Министарству за дијаспору да одобри средстава за штампање трећег тома мојих Берлинских записа – премда знам да су изгледи за то мали или никакви – те идем на славе, сахране, посећујем пријатеље. Јер, када си на свега неколико дана овде стално си у некој грозничавој трци да за преостала три или четири дана обиђеш десет или дванаест теби драгих особа Тек што си започео прави, ‘‘мало озбиљнији’‘ разговор са старим школским другаром, већ се поздрављаш, пошто те на другом крају Београда чека тетка, сестра или пријатељ. Журно се опрашташ и ускачеш у први такси.

Правог разговора ту и не може бити. Овако, када решиш да останеш у ‘‘Старом крају’‘, рецимо, пола године, све је сасвим друкчије, опуштеније, пријатније. Обновио сам познанства с неким људима који ми много значе, а с којима протеклих година нисам имао довољно времена да се дружим.

Но, прво што ти је сигурно упало у очи јесте чест неспоразум између српске емиграције и Срба из матице. Нама из расејања се чини да би народ у Србији могао да уради више, да се мање мири с неправдом, да се буни, да се боље организује, да… Све је то тачно, али лако је причати и мудровати када у Немачкој зарађујеш две или три хиљаде евра месечно.

Знам да су савети бескорисни, али ћу ипак стога направити ‘‘прекршај’‘ – препоручићу нашим исељеницима и ‘‘радницима на привременом раду у иностранству’‘, па и твојим тамошњим српским познаницима и пријатељима, само једно: када говорите о Србији, будите мало тиши! Ваши добронамерни савети нису лоши, но сумњам да су од велике користи. Сем тога, људе у Србији (или у Републици Српској, Крајини и Црној Гори) предлози дијаспоре помало нервирају. С правом, јер ево што ми је недавно казао један сељак из околине Неготина: ‘‘Човече, може ли неко преко даљинског да уреди мој виноград? Да ми прода кукуруз, малине или вино? Или да прави децу? Србине, роде, да ли ме разумеш? Хоће неки да мене, српског сељака, одведу у неке своје приче: у политику, у Европу, на нека сунчана, америчка острва. Од тога, брате, нема леба.’‘

Ваља такође знати да просечна плата у Србији износи око две стотине и педесет евра. И не само да су примања неколико пута нижа од немачких, него је овде готово све скупље него на Западу. Не само аутомобили, телевизори, рачунари, и остала техничка роба или одећа, већ – што је тешко поверовати – и храна! У некада богатој, сељачкој Србији, данас млеко стоји колико у Немачкој. Чак се и кисела вода може повољније добити у берлинским продавницама него у београдским. Исто вреди и за италијанске шпагете, рибље конзерве, кафу… Једино су хлеб и пијаца јевтинији. Укратко, седамдесет одсто зараде грађани Србије троше на храну, а у Немачкој свега десет одсто.

Српске избеглице – ако већ нису у Торонту, Ванкуверу, Чикагу, Лос Анђелесу, Паризу, Берлину, Ослу, Москви, Пекингу, Сиднеју или Буенос Аиресу – и даље су по Србији смештене и у ‘‘привременим избегличким насељима’‘, мада их је већина овде добегла 1995! Уместо да смо ову неописиву несрећу искористили да српским сељацима с Баније, Кордуна, Славоније, Лике поделимо земљу – ионако преко тридесет одсто необрађену од Суботице до Врања – ми смо се потрудили што пре да се решимо њих, и послали их у прекоморске земље. Истовремено, српска држава је пристала да прима Роме (данашњи ‘‘политички коректан’‘ назив за Цигане) и то не само с Космета већ, ако сам добро обавештен, и из осталих бивших југословенских република.

Било би најприродније да медији извештавају о овим, стварним проблемима земље и другим као што су опустела села, необрађена земља, о томе да сваке године тридесет хиљада више Срба умре него што се рађа, да је трећина грађана незапослена, да двадесет одсто људи гладује… О свему томе, међутим, нема ни речи на телевизији, нити у штампи. Изузеци су толико ретки да ми их је лако набројати: телевизија Палма, дневни листови Правда и Вести, недељник Печат и месечник Геополитика. Овоме ваља додати и нешто сајтова: Нови стандард, Нова српска политичка мисао, Видовдан, Српски лист, Глава и зид, Двери српске…

Остатак писма добићеш међутим у виду дневничких записа. Та форма ми се чини најприкладнијом, јер тако примаш свеже вести и моје аутентичне утиске о нашој земљи.


12. август 2011.

Последњих дана погледао сам две куће: једну на Космају, неких педесет километара од Београда, другу у Банату, недалеко од Панчева. Планирам да погледам и трећу на северу Србије, у Бачкој, недалеко од Суботице. Приметио сам да оваквом терминологијом излуђујем малобројне али гласне србомрзитеље, који и од мене очекују да кажем ‘‘Војводина’‘. Србија се, наиме, брани и језиком, не само пушком. Дакле, ваља избегавати реч ‘‘Војводина’‘ и говорити искључиво о ‘‘северним српским крајевима’‘, или просто о Срему, Бачкој и Банату, као што говоримо о Шумадији, Поморављу, Неготинској или Тимочкој крајини. Предлажем ти да када следећи пут дођеш овде питаш, онако безазлено, као дошљак из Чилеа, који је најјужнији град у Србији? Верујем да ће ти већина без много размишљања одговорити: Врање.

А онда их питај: а која се места налазе на северу земље?

Верујем да је сада време да се купи имање у Србији. Цене су, чини се, веома повољне. Народ је очито толико осиромашио да све продаје испод цене, па и дедовину. Чујем да странци навелико купују земљу овде. У томе, наводно, предњаче богати Хрвати – колико чујем, издашно подржани од њихове државе и Тадићеве власти. Југ Србије се, наводно, навелико продаје Шиптарима.


13. август 2011.

Данас сам у Узун-Мирковој купио леп џепни нож. По квалитету не заостаје много за оним чувеним ‘‘швајцарским официрским ножем’‘, али је четири пута јевтинији. На њему на ћирилици пише ‘‘Војска Србије’‘. Но, да видимо како то изгледа другде? Ево неколико примера: ‘’Българска армия‘’, ‘’Magyar Honvédség‘’, ‘’Slovenska vojska‘’, ‘’Türk Silahlı Kuvvetleri‘’, ‘’Hrvatska vojska‘’.

Овде ми се, само од себе, намеће питање: зашто и ми не смемо, као сав остали свет, да своју армију назовемо ‘’Српском војском‘’? Уосталом, под тим именом она је и постигла победе које су задивиле свет. Но, можда у томе и лежи разлог. Очито да Запад не намерава да нам дозволи да се позивамо на светле и славне примере из наше историје. Млади српски нараштаји, изгледа, не треба да знају за победоносну Српску војску из Првог и Другог балканског рата, о подвизима те војске у Првом светском рату. Драги пријатељу, овде ти је атмосфера таква да би ме неко из увек будних ‘‘невладиних’‘ организација због ових опаски могао оптужити да сам ‘‘милитариста’‘. Да будем стога ‘‘политички коректан’‘ – ево и ‘‘мирнодопских’‘ примера: ми имамо ‘’Железнице Србије‘’, а Европа: ‘’Deutsche Bahn‘’ (Немачку железницу), ‘’Български държавни железници‘’, ‘’Magyar Államvasutak‘’ (MÁV), ‘’Polskie Koleje Państwowe‘’, ‘’Российские железные дороги‘’ (РЖД), ‘’Slovenske železnice‘’ (SŽ), ‘’Hrvatske željeznice‘’ (HŽ).

У Београду постоји ‘’Народни музеј‘’ а у Европи ‘’Deutsches Museum‘’ (Немачки музеј), ‘’Magyar Nemzeti Muzeum‘’, ‘’Hrvatski Povijesni Muzej‘’. Опет у Београду, једна од најважнијих културних установа Србије зове се ‘’Народно позориште‘’. Спрам тога, Немци имају ‘’Deutsches Nationaltheater‘’ (Немачки национални театар), и то у Вајмару. А ни остали не заостају: ‘’Русский национальный театр‘’, ‘’Slovensko narodno gledališče‘’, ‘’Hrvatsko narodno kazalište‘’. ‘‘Наша’‘ је ‘’Пошта Србије‘’, а у други имају ‘’Australia Post‘’ (Аустралијску пошту), ‘’Български пощи‘’, ‘’Deutsche Post‘’ (Немачку пошту), ‘’Irish Post Office‘’ (Ирску пошту), ‘’Hrvatsku poštu‘’, итд.

И, умало да заборавим можда и најутицајнијег ‘‘обликоватеља свести’‘ нашег доба – телевизију. Имамо ‘’РТС – Радио Телевизију Србије‘’, а други ‘’Българска национална телевизия‘’, ‘’Erstes Deutsches Fernsehen‘’ (Прву немачку телевизију), ‘’Всероссийская государственная телевизионная‘’, ‘’Hrvatsku radioteleviziju‘’ (HRT), ‘’Česká televise‘’. Придев ‘’српска‘’ или ‘’српски‘’ за најважније институције у држави јавља се веома ретко: ‘‘Српско народно позориште’‘ и ‘‘Матица Српска’‘ у Новом Саду, САНУ у Београду. И из овога ти је већ јасно да су Срби једини народ у Европи који не поседује своју државу, ускраћени и за основне атрибуте који чине један народ. Чак и САНУ – Српска академија не издаје Српски речник, већ ‘‘српскохрватски’‘.

Међу ретким српским интелектуалцима који су скренули пажњу па овај проблем јесте академик Василије Крестић. У једном интервју навео је да председник Српске академије Хајдин и његови сарадници чине велике напоре да из имена наше највише научне установе избаце одредницу ‘‘српска’‘.

О овој теми писао је и писац Момчило Селић у есеју Зашто ‘‘Српски клуб’‘? Преписаћу ти почетак његовог текста: ‘‘Момак до мене се врпољио. Висок, плав, као с неког калифорнијског универзитета, рекао је: Стварно, ни ја нисам да се ово зове ‘Српски клуб’. Шта имате против тог назива? питала је Ана, љутито. Шта им рећи?… Нисам им рекао ништа. И Ана и Братислав и Растко су ћутали; сликар и студент се више нису појавили у Српском клубу. Нисам их питао ни зашто им усред Београда не сметају Alliance francaise, The British Council, Goethe Institut, ни The American Library, а мешкоље се на сам придев ‘српски’. Слободоумни, гнушали су се свега што их је приморавало да се баве, како им се чинило, небитним. Против зла нису се, изгледа, намеравали борити већ од њега отићи, или се правити да га не виде.“


14. август 2011.

Када би неки странац гледао нашу телевизију помислио би да се вести, рецимо, са РТС-а, уопште не односе на Србију, већ на неку другу, задовољну и срећну земљу. Јер, ништа са малог екрана не може се наћи у стварном животу. Сваки трећи студент са Београдског универзитета сања да по завршетку студија оде у иностранство. Колико је у последњих десет година младих, школованих људи напустило земљу? О томе власти и њихови медији ћуте.

Али чега нема у службеним, политички коректним медијима, има на улици. Бројни ‘‘билборди’‘ (својевремено звани панои. Прим. Уредништва Српског листа) тако предочавају да је Београд већ месецима изложен бесомучној прохрватској кампањи. Наводно је реч о уобичајној, нормалној туристичкој пропаганди. По главном граду постављено је наиме десетине, можда и стотину билборда, на којима на латиници стоји: ‘’Hrvatska – tako lepa, a tako blizu! ‘’. Чуо сам доста коментара, уз опаску да то уопште није платила Хрватска, већ Србија. Многи верују да је идејни творац тог рекламног спота не неко из Загреба, него једна од бројних антисрпских ‘‘невладиних’‘ организација из Београда. А циљ јој да понизи Србе и да им избрише памћење. Ватикан, Беч, Берлин и Лондон желе да заборавимо НДХ, Јасеновац и око милион закланих сународника, као и август 1995, када је из Хрватске протерано око три стотине хиљада Срба, по аналима Карла Великог становника тих ‘‘простора’‘ још у 9. веку.

Треба, ваљда, да, при помену ‘‘тако блиске земље’‘ мислимо искључиво на ‘‘лепу Хрватску’‘, али се срце народа, изгледа, не да лако дисциплиновати. Тако сам на једном билборду у центру Београда видео црним фломастором прецртано ‘’tako lepa‘’ и дописано: ‘’тако бестидна‘’.

Заиста: Хрватска тако бестидна, а тако близу.


понедељак, 15. август 2011.

Весна и ја кренули смо преподне из Ваљева на једнодневни излет. Прошли смо Мионицу, а зауставили се на пола часа у Бањи Врујци. Место је живо и препуно туриста, искључиво Срба. Овде се нисмо дуго задржавали. Не подносим гужву. После двадесетак минута вожње стигосмо у село Струганик, да посетимо родну кућу војводе Живојина Мишића. Капија је била закључана, али на њој стајаше број телефона и порука да намерник слободно позове ‘‘Миодрага’‘, код кога су кључеви од капије и куће. Пошто окретосмо број, кустос за десетак минута колима стиже до нас. Миодраг Мишић, како поносно рече ‘‘рођак Живојинов’‘, прво нам показа „вајат“, то јест брвнару ‘‘за млади брачни пар’‘, а онда саму кућу-музеј. Говорио нам је дуго и подробно о сваком изложеном предмету, као да испред себе има велику групу туриста, а не само нас двоје радозналих пролазника. Заљубљеник у свог славног претка, Миодраг је сакупио завидан број занимљивих података и анегдота из јавног и приватног живота Војводе Мишића. Неке од њих знам из историјских читанки.

Овакви људи као он, који воле и познају историју свога завичаја, веома су значајни чувари усмене историје Србије, и ваљало би им дати макар скромну новчану надокнаду за то што чине. Држава је, како нам каза на растанку, после пада Коштунице, ‘‘престала давати новчана средства за овај објекат, тако да се родна кућа Војводе Мишића одржава искључиво од продатих улазница. И зато вам велико хвала што сте нас посетили’‘.

При повратку у Ваљево ручали смо код једне воденице, у ресторану Бели (село Мрчић). Весна је узела пастрмке на роштиљу. Дала ми је мало да кушам; тако укусне рибе нисам одавно јео. А и цена беше умерена.


уторак, 16. август 2011.

У десет пре подне поново напустисмо Ваљево и после 28 километара стигосмо до манастира Пустиња, смештеног у клисури реке Јабланице, између планина Орловаче и Белих стена, на три километра од села Поћуте. Примила нас је веома срдачно игуманија Нина, можда делом и што јој је Весна земљакиња. Испричала нам је следећу причу: ‘‘Према народном предању, цркве Јовању, Грачаницу и Пустињу у исто време, као задужбине, зидала су три брата. По завршетку кретоше у обилазак, и задивљени лепотом задужбине најмлађега брата, прекорише га: ‘Што и нама не рече и показа да озидамо овако лепу цркву, остала ти пуста!’ И тако је црква добила име’‘.

За лепоту изузетно добро сачуваног живописа у овом манастиру заслужни су зографи Јован и Никола, коју су цркву осликали за само три месеца. О томе говори запис изнад врата кроз која се из припрате улази у наос: ‘‘Изволенијем Отца, с поспешенијем Сина и совершенијем свјатаго духа исписа се сији божанственији храм преславније Богородице ваведенија од битија, в лето 1622. Труди се о свем смерни игуман Јанићије Битојевић, поче се месеца 15 марта и би завршено 18 јуна 1622’‘.

Весна и ја прошетасмо до извора Млаковац. Речено нам је да је од многих извора у околини овај најпосећенији, пошто се верује да је лековит. Игуманија је рођена у селу Лелић, родном месту Владике Николаја Велимировића, а и Владике Артемија. О Владици Артемију причала је све најбоље. Рече да је имао два брата и да су сва тројица били изузетно мирни, надарени и у школи одлични ђаци. О садашњем односу врха Српске православне цркве према свом земљаку није хтела да говори, но из оних неколико шкртих, наоко безазлених примедби, било ми је јасно да јој све то веома тешко пада. Ово сам осетио и из разговора са многим свештеницима СПЦ. Но, једно је изгледа већини јасно: свађа између Синода и епископа Артемија користи Западу – пре свега Ватикану, Вашингтону и Бриселу – сигурно не Српској православној цркви, нити Србима.

Случајно тада наиђоше два млада Немца. Беху дирнути пажњом, пошто је и њих игуманија позвала на манастирски мед и кафу. Помогао сам мало око превођења. Родом су из Баварске. Управо се беху вратили из Гуче, где су боравили два дана. Два дана беху и на Мокрој гори. Похвалише се да су видели и Кустурицу. Чини се да су одушевљени Србијом.

У Манастиру се Весна и ја задржасмо близу два часа. Дуго сам стајао на тераси конака и уживао у погледу на воћњак, пашњаке, густу шуму и оближње планине. Гледао сам око себе и мислио како би било лепо да овде, у миру Божијем, могу провести неко време, седети за тим столом и од раног јутра писати неометан градском буком, окружен једино цвркутом птица, шумом потока и лавежом сеоских паса.

По ведром, топлом дану настависмо пут. Прошли смо села Вујиновачу, Прокиће, Доње Зарожје, Овчиње, Својдруг. Најлепши је део пута нешто пре манастира Пустиња па до Овчиња. Ручасмо пастрмку у Рогачици. Пре четири поподне стигосмо на Тару и сместисмо се у хотел Тара. После кратког времена открисмо и мали хотел Милошев конак. Он нам деловаше далеко привлачније, пошто се налази подаље главног друма.
49160733 Nikola Živković BERLINSKI ZAPISI

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.