ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss / St

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Milan Jovanović Stojimirović (Smederevo, 19. jun 1898 — Beograd, 6. mart 1966) bio je srpski novinar, diplomata, upravnik Arhiva Srbije, hroničar starog Beograda.

Detinjstvo i mladost
Rođen je u Smederevu od oca Svetozara Jovanovića, opančara, i majke Jelene rođene Stojimirović. Rano je ostao bez oca, pa su brigu o njemu i mlađem bratu Ivanu preuzeli majka Jelena i ujak dr Dušan Stojimirović (1870–1956). Iz zahvalnosti oba brata su svom prezimenu dodali i Stojimirović.

Osnovnu školu je završio u Smederevu, a gimnaziju u Smederevu i Beogradu. Tokom Prvog svetskog rata je boravio u Beogradu kod ujaka dr Dušana Stojimirovića koji je bio upravnik duševne bolnice. Tu je upoznao Petra Kočića i napisao o tome članak objavljen 1922. u Srpskom književnom glasniku. Studirao je u Beogradu i Bernu, diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1927. godine.

Rad

Milan Jovanović Stojimirović za radnim stolom
Uređivao je časopise „Smederevski žurnal“, „Revi“ (izašao je samo jedan broj), „Samouprava“ i u Skoplju časopise „Vardar“ i „Glas Juga“. On je pokrenuo list `Vardar` 1932. godine i bio na njegovom čelu do sredine decembra 1935, kada ga je Milan Stojadinović postavio za glavnog urednika obnovljenog partijskog organa `Samouprava`.[1] Bio je jedno vreme i novinar „Politike“.[2] Tokom studija u Švajcarskoj, postavljen je za dopisnika Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela pri Poslanstvu u Benu. Na ovoj dužnosti je bio od novembra 1923. do juna 1926. godine. Zbog sukoba sa poslanikom Milutinom Jovanovićem, napustio je tu dužnost. Postavljen je za novinara-dnevničara Odeljenja za štampu MID u Beogradu, avgusta 1926. i taj posao je obavljao do decembra 1928. godine. Tada je premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu. Naredne godine preveden je za dopisnika Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta. Na tom položaju je ostao do 1931. godine, kada je premešten za dopisnika Centralnog presbirao u Skoplju.[3] Direktor novinske agencije „Avala“ bio je 1937–1938.[4]

Bio je narodni poslanik vladajuće koalicije, izabran 1938. u Smederevu na listi Jugolovenske radikalne zajednice.[5] Uredio je zajedno sa Milošem Zečevićem „Spomenicu Nikole Pašića“. Bio je diplomata i učestvovao u više diplomatskih delegacija, bio je ataše za štampu u ambasadi u Berlinu.[2] Govorio je tečno francuski i nemački, a znao je i engleski, italijanski i ruski jezik. Odlikovan je srebrnom medaljom Crvenog krsta Jugoslavije, Jugoslovenskom krunom 3. reda, Ordenom Svetog Save 3. reda, Rumunskom krunom 3. reda, ordenom Feniksa 2. reda, Italijanskom krunom 3. reda, ordenom Belog lava 3. reda i komandantom Legije časti.[5]

U periodu od 1941. do 1944. bio je upravnik Arhiva Srbije.[6]

Nakon Drugog svetskog rata

Portret Stojimirovića, Marko Čelebonović
Posle Drugog svetskog rata, 1946. godine, je proglašen za narodnog neprijatelja i konfiskovana mu je skoro celokupna imovina u Beogradu i Smederevu. Osuđen je na petnaest godina robije. Posle sedam i po godina robije izašao je iz zatvora u Sremskoj Mitrovici.

Preveo je sa engleskog jezika romane „Ja, Klaudije“ Roberta Grejvsa COBISS.SR 9754631 i „Tauer“ Viljem Harisona Ensvorta COBISS.SR 34080007, objavljeni su u Matici srpskoj 1956. i 1955. godine. Sarađivao je na prikupljanju podataka za Jugoslovenski leksikografski zavod u Zagrebu. U periodu od 1957. do 1965. objavljivao je u časopisima članke pod opštim naslovom „Siluete starog Beograda“ u kojima se uglavnom bavio prikazom ljudi i događaja iz 19. i prvih decenija 20. veka. Ovi tekstovi su sabrani i objavljeni u obliku knjige „Siluete starog Beograda“ 1971, 1987. i treće dopunjeno izdanje „Prosveta“, Beograd, 2008. godine COBISS.SR 147506444.

Smrt i nasledstvo

Niski reljef Stojimirovića
Ženio se dva puta i nije imao dece. Umro je 1966. u Beogradu i sahranjen na Novom groblju, parcela broj 9.[5]

U svojoj kući u Smederevu sakupljao je retke knjige, slike, ikone i druge umetničke vrednosti. U ovoj kući je od 1959. do 1972. bio smešten Muzej u Smederevu.[7] Testamentom od 1964. godine zaveštao je Muzeju u Smederevu svoj umetnički legat od 34 predmeta.[8] Rukopisnu zaostavštinu i prepisku dobila je Matica srpska, a nekoliko hiljada knjiga Biblioteka u Smederevu. Njegov portret koji je naslikao Lazar Ličenoski služio je kao dekor na predstavi „Gospoda Glembajevi“ u smederevskom pozorištu.[9]

Iz njegove rukopisne zaostavštine objavljeni su: „Portreti prema živim modelima“ 1998. godine,[10] „Dnevnik 1936–1941“ 2000. godine,[11] „Lanče Smederevac“ 2006. godine,[12] „Suva česma“ 2009. godine,[13] „Balkan Balkancima i druge priče“ 2010. godine.[14]

Njemu u spomen je Muzej u Smederevu priredio izložbu „Ostavština Milana Jovanovića Stojimirovića“ tokom aprila i maja 2011. godine.