ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Odlično stanje

Aleksandar Đorđević ALEKSANDAR VUČIĆ Jedna priča
osvajanje političkih prostora

Tvrd povez


Aleksandar Vučić (Beograd, 5. mart 1970)[1] srpski je političar. Od 2017. godine obavlja funkciju predsednika Republike Srbije,[2] dok je od 2012. do 2023. bio predsednik Srpske napredne stranke (SNS).

Kao ministar za informisanje, uveo je visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića, pogotovo tokom rata na Kosovu i Metohiji.[3][4] Vučić je u periodu nakon Buldožer revolucije bio jedna od najistaknutijih ličnosti opozicije. Od osnivanja nove stranke 2008. godine, pomaknuo se sa prvobitne krajnje desnice i čvrstog evroskepticizma prema proevropskim, konzervativnim i populističkim političkim ideologijama. Koalicija oko SNS pobedila je na izborima 2012. i Srpska napredna stranka je prvi put postala deo vlade, što je dovelo do uspostavljanja sistema dominantne stranke.[5][6][7] Nakon što je 2014. došao na čelo vlade, obećao je da će nastaviti da prati proces pristupanja Evropskoj uniji (EU) privatizacijom državnih preduzeća i liberalizacijom privrede.[8] Vučić je bio predsednik Vlade Srbije u dva mandata, od 2014. do 2016. i od 2016. do 2017. godine, kao i potpredsednik Vlade od 2012 do 2014. godine. Pored toga, bio je poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, ministar za informisanje od 1998. do 2000, a kasnije i ministar odbrane od 2012 do 2013. godine. U aprilu 2017. izabran je za predsednika, osvojivši preko 55% glasova u prvom krugu, čime je izbegnut drugi krug. Zvanično je preuzeo dužnost 31. maja 2017, nasledivši Tomislava Nikolića.

EU je u decembru 2015. otvorila prva poglavlja tokom pristupne konferencije sa delegacijom Srbije koju je predvodio Vučić. Bio je jedna od ključnih ličnosti u saradnji i dijalogu vlada Srbije i Republike Kosovo[a] uz posredovanje EU, zalažući se za primenu Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa. Nakon pregovora uz posredstvo SAD, u septembru 2020. potpisao je sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa sa Kosovom, ali i o premeštanju ambasade Srbije u Izraelu u Jerusalim. Jedan je od inicijatora Otvorenog Balkana (ranije poznatog kao Mini Šengen), ekonomske zone balkanskih država koja ima za cilj garanciju „četiri slobode”. Inostrani posmatrači su opisali Vučićevu vladavinu kao autoritarni, autokratski ili iliberalno-demokratski režim, pozivajući se na ograničenu slobodu štampe.[9][10][11][12]

Biografija
Mladost i obrazovanje
Rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu, kao stariji sin Angeline (devojačko Milovanov) i Anđelka Vučića.[13] Ima mlađeg brata Andreja Vučića.[14] Sa očeve strane, poreklom je iz Čipuljića, odakle je porodica proterana od strane ustaša na početku Drugog svetskog rata, te se njegov otac Anđelko Vučić igrom slučaja rodio u okolini Beograda. Ipak, ustaše su tamo ubili Anđelka, dedu Aleksandra Vučića, po kojem je njegov otac dobio ime, kao i pradedu Radeta, stričeve i mnoge druge članove familije. Porodica je starinom iz istočne Hercegovine ili Crne Gore.

Odrastao je u novobeogradskom Bloku 45, pohađao je osnovnu školu „Branko Radičević” i Zemunsku gimnaziju sa odličnim uspehom. Učestvovao je na gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije, gde je osvajao nagrade, a bio je i pionirski prvak Beograda u šahu.

Upisao je studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1988. i diplomirao 16. novembra 1994, a usavršavao je engleski jezik u Brajtonu u Ujedinjenom Kraljevstvu.[15] Kao jedan od najboljih studenata generacije bio je i stipendista „Fondacije za razvoj naučnog podmlatka”.

Vojni rok je služio u Lukavici. Za vreme rata u Bosni i Hercegovini, tokom 1992. i 1993. godine, dobrovoljno je radio kao novinar i izveštač na „Kanalu S” na Palama, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok vesti iz sveta, intervjue i reportaže.

Ulazak u politiku
Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci 1993. godine i iste godine na izborima biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996. godine, postao je direktor Kulturnog sportskog centra „Pinki”.[16]

Ministar za informisanje
Dana 24. marta 1998. godine, postaje ministar za informisanje u Vladi „narodnog jedinstva” Mirka Marjanovića[15], koju su činili Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Jugoslovenska levica, te podnosi ostavku na mesto direktora KSC „Pinkija”.

Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po tome što je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića. Kazne su se morale platiti u roku od 24 sata, u protivnom bi njihova imovina bila zaplenjena.[17] Usled toga je došlo do gašenja redakcija „Dnevnog telegrafa”, „Evropljanina” i „Naše borbe”, a mnogi drugi nezavisni mediji su bili kažnjavani.[18][19] Mediji su u ovom periodu bili pod ozbiljnom represijom od strane režima, a strani mediji su posmatrani kao „špijuni” i „strani elementi”.[19]

Vučić je imao ulogu u propagandi Miloševićevog režima za vreme rata na Kosovu i Metohiji kada su vršeni pritisci na medije putem krivičnih progona i zastrašivanja, pogotovo nezavisnih novinara koji su pisali o zločinima nad albanskim civilima, kao što su Dejan Anastasijević i Slavko Ćuruvija.[20][21][22] Vlada je donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja je ukinut program Radio Indeksa[23], a zatim i Radio Sente, Kikinde, TV Pirota i Radio Sitija u Nišu. Sa kablovskih mreža su skinuti svi strani TV kanali, a zemaljskim radijskim i televizijskim stanicama zabranjeno je reemitovanje stranih servisa na srpskom jeziku.[24] Nakon početka NATO agresije, Vučić je pozvao na sastanak urednike beogradskih medija na kojem je saopšteno da je neophodno da se tokom izveštavanja upotrebljavaju isključivo stavovi i terminologija režima. Urednici su bili u obavezi da dostave ministarstvu kopije tekstova, a dozvoljeno je bilo prenositi samo vesti domaćih medija koji su bili pod strogom cenzurom.[19] Vučić je izjavio za list Argument da će se „kad tad osvetiti Slavku Ćuruviji”, novinaru i osnivaču nekih od ugašenih listova.[19] Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999, a njegova nevenčana supruga izjavila je 15 godina kasnije da je Vučić bio umešan u ubistvo i da je bio, „ne samo kreator zakona o informisanju već i prakse progona novinara”.[25][26]

Nakon što je odbijen zahtev da Radio televizija Srbije reemituje šest sati programa stranih medija tokom dana za vreme bombardovanja Jugoslavije, NATO je proglasio zgradu RTS-a legitimnom metom smatrajući ga delom „ratne mašinerije”, koji sprovodi propagandu i ne izveštava adekvatno o zbivanjima u ratu.[27][28] Zgrada je bombardovana 23. aprila i život je izgubilo 16 radnika ove medijske kuće, a još 16 je povređeno. U noći kada je bombardovana zgrada RTS-a, Vučić je trebalo da iz studija u njoj gostuje u emisiji Larija Kinga.[29]

U to vreme izabran je i za člana Upravnog odbora Univerziteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta. Vučić je bio i na javnom spisku osoba kojim je zabranjen ulazak u Evropsku uniju.[18]

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim je okončana NATO agresija, uveden protektorat UN i defakto suspendovan suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom, ministri iz redova Srpske radikalne stranke podnose ostavke na svoje funkcije 14. juna 1999. godine[30], ali nastavljaju da obavljaju svoje dužnosti, objašnjavajući to nacionalnim interesima.

Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000.[15] U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija. U februaru 2001, Vučić podnosi ostavku na funkciju saveznog poslanika.

Ponovo u opoziciji

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin (2014)
Aleksandru Vučiću je u martu 2002. određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. dodelila Vlada. Taj stan je potom, po tvrdnji DOS-ove vlasti, otkupljen ispod tržišne vrednosti, mada Vučić objašnjava da je zapravo od Vlade dobio 60 kvadrata, a da je ostatak odmah u startu platio, uz pomoć porodice.[31]

Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda sa motom kampanje „Vučić za metropolu”, u kojoj obilazi sva prigradska naselja i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom. Osvojio je 29% glasova u prvom i 48,4% glasova u drugom krugu.[32]

Aleksandar Vučić je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke i predsednik opštinskog odbora Novi Beograd. Bio je narodni poslanik i zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, član Administrativnog odbora i Odbora za ustavna pitanja i zamenik predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za kulturu i informisanje.[33]

Srpska radikalna stranka je zajedno sa koalicijom DSS—NS i koalicijom SPS—PUPS—JS potpisala koalicioni sporazum 28. maja 2008. kojim je, na osnovu rezultata lokalnih izbora, bilo dogovoreno formiranje gradske većine u Skupštini grada Beograda. Vučić je tada predložen za novog gradonačelnika Beograda. Međutim, nakon što je koalicija oko SPS-a formirala republičku Vladu sa DS-om početkom jula, socijalisti su odlučili da odustanu od potpisanog sporazuma i formirana je koalicija DS-SPS-G17-LDP u gradu Beogradu.[traži se izvor]

Srpska napredna stranka
Za više informacija pogledajte: Srpska napredna stranka

Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić na osnivačkoj skupštini SNS (2008)
Nakon što je došlo do sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci (Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića), Vučić je 15. septembra 2008. podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života.[34]

Početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića.[18]

Tom prilikom je izjavio da će se posvetiti berzanskim poslovima, „ili će pomagati svom bratu u vođenju firme”, ali je kasnije negirao da njegov brat ima firmu.[35]

Na osnivačkoj skupštini SNS, 21. oktobra, izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.[36] Bio je na čelu izbornih štabova za prevremene lokalne izbore u Zemunu i Voždovcu 2009. gde je SNS ubedljivo pobedila DS i preuzela lokalnu vlast u ove dve beogradske opštine.[37][38]

Od kada je napustio SRS i pristupio SNS, Vučić je promenio svoj imidž od nacionaliste u proevropskog političara.[39]

Posle pobede Tomislava Nikolića na izborima održanim 20. maja 2012.[40] i njegove ostavke na mesto predsednika SNS 24. maja 2012,[41] Vučić preuzima funkciju vršioca dužnosti predsednika stranke. Na vanrednoj izbornoj skupštini, održanoj 29. septembra 2012. godine, Aleksandar Vučić izabran je jednoglasno za predsednika stranke.[42]

Nakon formiranja vlade (koalicija SNS—SPS—URS), jula 2012, postaje potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, kao i ministar odbrane. Predsednik Nikolić ga je imenovao za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost-[43]

Ministar odbrane
Glavni članci: Izbori za narodne poslanike Srbije 2012. i Vlada Ivice Dačića

Vučić u vreme obavljanja funkcije ministra odbrane
Odmah po nominaciji za prvog potpredsednika vlade zaduženog za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, najavljuje da u borbi protiv korupcije neće biti zaštićenih i da će buduća vlast imati „nultu toleranciju” prema korupciji i kriminalu.

Dolaskom na čelo Ministarstva odbrane, zatekao je teško materijalno stanje vojske i vojne industrije. Odmah je otišao na više putovanja u potrazi za strateškim partnerima i kupcima za proizvode srpske namenske industrije. Sa tih putovanja se vratio sa ugovorima sa Rusijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima vrednim stotine miliona dolara. [44][45][46][47][48] Učestvovao je u organizaciji aeromitinga „Batajnica 2012” u sklopu proslave stogodišnjice srpske avijacije, na kom je predstavljen nov domaći školski avion „Lasta”.[49][50] Otvara se i nova fabrika borbenih sistema u Velikoj Plani.[51] Na sajmu naoružanja „Partner 2013” održanom u junu 2013. je najavio investicije u ovaj sektor, za koji je rekao da očekuje da postane zamajac srpske industrije.[52] Sajam je, takođe, rezultovao velikim brojem novih ugovora.[53]

U isto vreme, u znak prijateljstva drugih država prema Srbiji, Ministarstvo odbrane dobilo je veoma vredne poklone, iz UAE tri blindirana Mercedesova džipa (oko 3 miliona evra),[54] dvadeset sanitetskih vozila iz Kine (oko 2 miliona evra),[55] četiri vozila tipa „Hamer” od vlade SAD (oko 850.000 evra)[56] Tradicionalno dobra saradnja sa Rusijom dodatno je unapređena (ugovor o strateškom partnerstvu), a posebno je značajna akcija čišćenja terena od kasetnih mina na oko 3000 kvadrata kod aerodroma u Nišu i oko Paraćina.[57]

Podneo je ostavku na mesto ministra odbrane uz obrazloženje da želi da se u punoj meri posveti borbi protiv korupcije i kriminala.

Briselski sporazum
Glavni članak: Briselski sporazum (2013)

Sebastijan Kurc i Aleksandar Vučić (2014)
Odmah po stupanju na dužnost, predsednik Srbije Tomislav Nikolić najavljuje nastavak razgovora sa Prištinom na najvišem nivou, smatrajući da je to suviše važno pitanje da bi ga vodili niži službenici. Za taj posao predlaže Ivicu Dačića, predsednika Vlade. Neko vreme su ti pregovori na prvi pogled uspešno napredovali i zaustavljeno je dalje oduzimanje prava Srbima na Kosovu (pravo na srpska dokumenta i tablice), prihvaćen je nacrt stvaranja Zajednice srpskih opština, međutim, dolazi do zastoja kod utvrđivanja prava Zajednice opština. Vučić se priključuje pregovaračkom timu u aprilu 2013. sa ciljem da obezbedi da građani ZSO sami odlučuju o sudstvu i policiji.[58] U svojoj ideji o stvaranju ZSO[59], Vučić je pronašao rešenje kako da se obezbedi autonomija u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom, da Zajednica sama upravlja obrazovanjem, zdravstvom, da sudska vlast i policija budu usklađene po sastavu sa etničkom slikom u njoj, i da Priština može da postavi regionalnog komandanta samo po izboru ZSO-a.

Na tom sastanku, Hašim Tači pokušava da minira dogovoreni sporazum zahtevom da se kao jedna izborna jedinica, na četiri srpske opštine doda još tri većinski albanske opštine, ili „makar” južni deo Kosovske Mitrovice. Taj predlog je za srpsku stranu neprihvatljiv jer bi se time ozbiljno narušila etnička slika. I pored velikog pritiska na pregovarače lično, kao i na Srbiju, Aleksandar Vučić odbija predlog, smatrajući da u toj formi ne zadovoljava ni minimum interesa Srbije, ni njenih građana na Kosovu i Metohiji,[60] traži nastavak pregovora i od EU da svojim autoritetom privoli kosovske Albance na kompromis. Tada se prvi put dešava da EU uvažava zahtev Srbije i vrši pritisak na Prištinu koja nevoljno prihvata poredeći Zajednicu Opština sa Republikom Srpskom.[61] Tom prilikom Vučić dobija garancije EU i NATO-a da „albanska čizma” neće imati pristup Severu Kosova.[62] Dogovara se raspisivanje izbora za novembar 2013. čime bi srpske institucije dobile pun legitimitet, umesto da od strane međunarodne zajednice i ostatka KiM budu tretirane kao paralelne. Priština se obavezuje da donese zakon o opštoj amnestiji čime se trajno onemogućuje eventualno zastrašivanje srpskog stanovništva sudskim procesima[63] Iako Aleksandar Vučić nije u potpunosti zadovoljan rezultatima pregovora, procenjujući da je to maksimum od mogućeg[64], da je odluka jedina prava za budućnost Srbije i njega lično[65], prihvata da se parafira sporazum.[66] Po povratku u zemlju daje na uvid javnosti ceo tok pregovora kao i konačan sporazum. U Narodnoj skupštini sporazum dobija veliku podršku (173 poslanika za, 24 protiv, 1 uzdržan i 5 nije glasalo).[67][68] Na KiM su ljudi uznemireni i nesigurni kako će te promene uticati na njihov život i Aleksandar Vučić odlazi na Kim da odgovori na njihova pitanja. Jedan deo prihvata uveravanja državnog vrha da neće ostati nezaštićeni, ali drugi deo (DSS, SRS, delimično SPC) i dalje insistira na zadržavanju postojećih srpskih institucija. Tada Aleksandar Vučić predlaže referendum pod uslovom da se svi obavežu da će prihvatiti njegove rezultate. Predstavnici nezadovoljne grupe Srba odbili su održavanje ovakvog referenduma.[69][70][71]

U međuvremenu je započeo proces implementacije Briselskog sporazuma i raspisani su izbori na kojima je kandidovana zajednička Srpska lista oko koalicije SNS, koja treba da obezbedi da se glasovi Srba ne rasipaju i da, sa velikim brojem dobijenih glasova, bude osnova za samostalnost Zajednici srpskih opština.[72]

Posle uspešno sprovedenih pregovora, Srbija je na Vidovdan, 28. juna 2013. dobila okvirno datum za započinjanje pregovora sa EU, s tim da je datum prve pristupne konferencije oročen najkasnije za januar 2014.[traži se izvor][73]

Predsednik Vlade

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država Džon Keri u Vašingtonu (2015)
Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održani su 16. marta 2014. Istog dana održani su i vanredni izbori za lokalnu vlast u Beogradu. Parlamentarni izbori su raspisani nakon odluke predsedništava SNS-a i SPS-a da se trenutni saziv Narodne skupštine i Vlada raspuste zarad „provere volje naroda”.[74] Na parlamentarnim izborima izborna lista „Budućnost u koju verujemo” koju je predvodio Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, osvojila je ubedljivo najveći broj glasova — 48,35%.[75] 27. aprila formirana je nova Vlada Srbije sa Aleksandrom Vučićem na mestu predsednika Vlade. Pored stranaka sa liste koju je predvodila SNS, u vladu je ponovo ušla i koalicija okupljena oko SPS-a.[76]

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016, Srpska napredna stranka je ponovo osvojila ubedljivo najveći broj glasova — 48,25%.[77] Nakon ovih izbora, vladu na čelu sa Aleksandrom Vučićem su 11. avgusta 2016. ponovo sastavili SNS i SPS, sa svojim koalicionim partnerima. Ovu vladu su podržali i Savez vojvođanskih Mađara i albanska Partija za demokratsko delovanje.[78]

Period od dolaska Vučića na mesto predsednika Vlade je obeležen padom medijskih sloboda usled pritiska i napada na novinare koji iskazuju kritiku prema režimu, kao i gašenja mnogih debatnih političkih emisija.[19][79][80][81]

Predsednik Republike

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić u Moskvi (2017)
Odlukom Predsedništva i Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić je izabran za kandidata ove stranke na predsedničkim izborima, koji su održani 2. aprila 2017.[82][83] Njegovu kandidaturu su podržale i sve stranke vladajuće koalicije (SPS, PS, SDPS, PSS, SPO, Samostalni DSS, PUPS, JS i SVM). Na ovim izborima, Vučić je pobedio u prvom krugu, osvojivši 55,08% glasova,[84] dok su pojedini mediji i neke od opozicionih struktura naglasili da je uočen niz nepravilnosti tokom izbornog procesa.[85] Prema izveštaju OEBS-a, neizbalansirano izveštavanje medija, pritisci na birače i zaposlene u državnim institucijama i zloupotreba javnih resursa za sprovođenje kampanje su poljuljali jednakost mogućnosti u takmičenju kandidata.[86]

To je bila prva pobeda već u prvom krugu predsedničkih izbora nakon izbora 1992. godine na kojima je pobedu odneo Slobodan Milošević (Vojislav Koštunica je odneo pobedu u prvom krugu na izborima za predsednika SR Jugoslavije). Prema istraživanjima CeSID-a o demografskoj strukturi pristalica predsedničkih kandidata, za Vučića su glasali približno u istom odnosu muškarci i žene, sa prosečnom starošću od 55 godina usled visokog udela (42%) građana u penziji. Najveći broj glasača (41%) je završio četvorogodišnju srednju školu, a zatim radničku školu (22%), dok 21% ima obrazovanje niže od srednje škole.[87]

Na dužnost predsednika Republike Srbije, stupio je 31. maja 2017. nakon isteka mandata dotadašnjem predsedniku Tomislavu Nikoliću.[88] Dan pre toga, podneo je ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije.[89] Dana 15. juna mandat za sastav nove vlade poverio je Ani Brnabić, tadašnjoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave.[90] Ova vlada formirana je 29. juna.[91]


Vučić, Donald Tramp i Avdulah Hoti na potpisivanju sporazuma o ekonomskoj normalizaciji u Beloj kući (4. septembar 2020)
Tokom posete Rusiji u decembru 2017. godine dobio je titulu počasnog doktora na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO).[92] Dobitnik je „Zlatnog lava” za mir u Veneciji 2018. godine.[93]

Organizacija Freedom House je u izveštaju za 2018. godinu navela da je Srbija zemlja koja ima konstantan pad u indeksima slobode nakon dolaska Vučića na vlast, kao i da je u jednoj godini izgubila status „slobodnih” i svrstala se u kategoriju „delimično slobodnih” zemalja. Prema objašnjenju, status Srbije opao je zbog pogoršanja u načinu sprovođenja izbora, zbog nastavka pokušaja vlade i prorežimskih medija da kroz zakone ugnjetavaju nezavisne novinare provlačeći ih kroz prljave kampanje, kao i zbog akumulacije izvršnih ovlašćenja od strane predsednika Vučića, u suprotnosti sa ustavnim ovlašćenjima.[94][95] Politički teoretičari i naučnici, analitičari i novinari često vladavinu Aleksandra Vučića opisuju kao autoritarnu ili autokratsku.[80][96][97][98][99][100][101][102][103][104][105] Zbog optužbi za porast političkog nasilja i gušenje medijskih sloboda, u jesen 2018. godine su otpočeli protesti usmereni su protiv načina vršenja vlasti od strane Aleksandra Vučića.

Crnogorski biznismen i dobrotvor SPC Miodrag „Daka” Davidović ga je je optužio da je 2019. godine naredio atentat na njega i episkopa SPC Joanikija.[106] Od njegove izjave saopštenjem javnosti oštro se ogradio episkop Joanikije.[107]

Kandidatura i izbor za drugi mandat
Na predsedničkim izborima 3. aprila 2022. godine, Vučić nastupa kao kandidat predložen od strane Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara. Republička izborna komisija ga je za kandidata proglasila 9. marta, nakon predaje 148.846 ispravnih izjava podrške birača.[108]

Srpska radikalna stranka je 8. marta odlučila da podrži kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika Republike Srbije i tako prvi put od uvođenja višestranačja nema sopstvenog predsedničkog kandidata.[109] Stranka slovačke nacionalne manjine Slovaci napred je takođe podržala njegovu kandidaturu.[110]

Podršku Vučićevoj kandidaturi javno su izrazili lideri Demokratskog fronta iz Crne Gore, poslanik Skupštine Crne Gore i predsednik Demokratske narodne partije Milan Knežević, kao i predsednik Nove srpske demokratije Andrija Mandić.[111] Takođe, podršku su dali i drugi srpski političari iz Crne Gore: Marko Bato Carević (predsednik opštine Budva)[112], Marko Kovačević (predsednik opštine Nikšić), Vesko Delić (predsednik opštine Mojkovac) i Ivan Otović (predsednik Skupštine opštine Herceg Novi).[113] Pismom je podršku uputio i srpski član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik[114], a Vučićevu predsedničku kandidaturu su podržali Srpska demokratska stranka i njen predsednik Mirko Šarović (bivši predsednik Republike Srpske),[115] kao i predsednik Partije demokratskog progresa Branislav Borenović.[116] Putem video spota isto je učinio i Draško Stanivuković, gradonačelnik Banjaluke.[117] Takođe je dobio podršku raznih ljudi iz javnog života.[118]

Politika
Ekonomija
Nakon izbora za predsednika Vlade 2014. godine, Vučić je zagovarao ekonomske mere štednje radi smanjenja budžetskog deficita. Njegova politika fiskalne konsolidacije prvenstveno je bila usmerena na rezove u javnom sektoru, a jedna od mera je bila smanjenje plata i penzija u javnom sektoru, kao i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Kao meru predostrožnosti i obezbeđivanja dugoročne fiskalne stabilnosti države, njegova Vlada je 23. februara 2015. godine potpisala trogodišnji aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom u vrednosti od 1,2 milijarde evra. MMF i Evropska unija su pohvalili sprovedene reforme i nazvali ih jednim od najuspešnijih programa koje je MMF ikada imao.

EU i migrantska kriza
Tokom evropske migrantske krize 2015−2016. godine, Vučić je svoje stavove snažno uskladio sa politikom nemačke kancelarke Angele Merkel i javno pohvalio nemačku migracionu politiku. Takođe je izjavio da će Srbija sarađivati sa Evropskom unijom u rešavanju migrantskog toka idući od Bliskog istoka do zemalja članica EU balkanskom rutom i da će Srbija biti spremna da prihvati deo migranata.

Otvoreni Balkan
Za više informacija pogledajte: Otvoreni Balkan

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Severne Makedonije Zoran Zaev i predsednik Vlade Albanije Edi Rama na Ekonomskom forumu za regionalnu saradnju (29. jul 2021)
Vučić je bio domaćin prvog sastanka inicijative `Mini Šengen`, koji je održan 10. oktobra 2019. godine u Novom Sadu. Na ovom sastanku je sa predsednikom Vlade Severne Makedonije Zoranom Zaevom i predsednikom Vlade Albanije Edijem Ramom potpisao deklaraciju o namerama za uspostavljanje jedinstvene regionalne ekonomske zone, a koja bi sa ove tri države imala potencijal od 131.953 kvadratnih kilometara i 11.800.000 stanovnika.[119]

U okviru inicijative koja je potom nazvana Otvoreni Balkan, održano je nekoliko sastanaka. Na sastanku u Beogradu, održanom 4. novembra 2021. godine, potpisana je zajednička izjava „budućnost proširenja - pogled iz regiona“, kojom je Evropska unija pozvana da se više angažuje i zainteresuje u procesu integracija Zapadnog Balkana. Pismo su potpisali predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Vlade Severne Makedonije zadužen za evropska pitanja Nikola Dimitrov i predsednik Vlade Albanije Edi Rama.[120] Pristupanje inicijativi je dan ranije ponuđeno i predsedniku Vlade Crne Gore Zdravku Krivokapiću, koji je izrazio podršku inicijativi, ali nije izrazio zainteresovanost da i njegova država uzme učešće. Takođe, lideri inicijative su uputili i poziv Bosni i Hercegovini da se pridruži Otvorenom Balkanu.

Planirano je da inicijativa Otvoreni Balkan zaživi 1. januara 2023. godine, kada bi sve članice inicijative trebalo da ukinu graničke kontrole.

Međunarodni odnosi
Odnosi sa Rusijom

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ruski predsednik Vladimir Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu na Paradi pobede u Moskvi (9. maj 2018)
Vučić je održavao tradicionalne dobre odnose između Srbije i Rusije, a njegova vlada je odbila da uvede sankcije Rusiji, nakon krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima. Vučić je više puta najavljivao da će Srbija ostati posvećena svojim evropskim integracijama, ali i da održava istorijske odnose sa Rusijom.

Tokom Vučićevog mandata, Srbija je nastavila da širi jača ekonomske veze sa Rusijom, posebno povećanjem srpskog izvoza u Rusiju. Početkom 2016. godine, posle sastanka sa ruskim potpredsednikom vlade Dmitrijem Rogozinom, Vučić je najavio mogućnost da Srbija kupovinom ruskih raketnih sistema pojača vojnu saradnju sa Rusijom.

U decembru 2017. godine, Vučić je prvi put boravio u zvaničnoj poseti Ruskoj Federaciji kao predsednik Srbije. Izrazio je zahvalnost Rusiji na zaštiti srpskih nacionalnih interesa i izjavio da: „Srbija nikada neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji.“

Vučić je bio protiv uvođenja sankcija Rusiji povodom invazije na Ukrajinu 2022 i istovremeno je podvukao poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine.[121]

Odnosi sa SAD

Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma u Ovalnom kabinetu Bele kuće; sede: Vučić, američki predsednik Donald Tramp i premijer Kosova Avdulah Hoti; stoje: Ričard Grenel i potpredsednik SAD Majk Pens (4. septembar 2020)
U julu 2017. godine Vučić je posetio SAD i sastao se sa potpredsednikom SAD Majkom Pensom, gde su razgovarali o američkoj podršci naporima Srbije da se pridruži Evropskoj uniji, potrebi za kontinuiranim reformama i daljem napretku u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Pozivajući se na predloženi aranžman razmene teritorija između Srbije i Kosova, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton rekao je da se SAD neće protiviti teritorijalnoj razmeni između radi rešavanja dugotrajnog spora. Stejt department i dalje drži da je puna normalizacija odnosa između Srbije i Kosova „od suštinske važnosti za regionalnu stabilnost“, što je Vučić ranije rekao.

Odnos sa Izraelom
U ugovoru o namerama koji je potpisan u Vašingtonu 2020. godine, jedna od stavki je bila i premeštanje ambasade Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, što bi značilo priznavanje Jerusalima za glavni grad Izraela, a što su prethodno učinile i SAD.

Kao posledica toga, Izrael je otvorio ambasadu u samoproglašenoj Republici Kosovo. Izrael je takođe time i priznao Kosovo kao nezavisnu državu, iako je do tog sporazuma vodio čvrstu politiku jedinstva srpske teritorije. Posle ovoga, Vučić je izjavio da nakon priznanja nezavisnosti Kosova od strane Izraela, Srbija više ne smatra da ima bilo kakvih obaveza iz Vašingtonskog sporazuma.


Predsednik Izraela Ruven Rivlin u zvaničnoj poseti Beogradu (jul 2018)
Kritike i kontroverze
Javni profil

Vučić na Kongresu EPP u Madridu (2015)
Neki su Vučića poredili sa drugim moćnicima u evropskoj politici i, kao što je gore navedeno, optuživali ga da je autokrata. Mnogi veruju da je on uspešno preuzeo centralno mesto srpske politike. Izgradio je reputaciju tehnokratske efikasnosti, ideološke fleksibilnosti i političkog pragmatizma, dok je zadržao bazu izborne podrške desnog centra i desnice.

Velika Srbija
Vučić je do 2008. bio sledbenik velikosrpske ideologije, za koju je svedočio da se proteže do zapadne granice na liniji Karlobag—Ogulin—Karlovac—Virovitica.[122][123] Vučić je 1995. godine, tokom rata u Hrvatskoj, rekao u Glini (koju su tada kontrolisali pobunjeni Srbi) da „Srpska Krajina” i Glina nikada neće biti deo Hrvatske, Banija nikada neće biti vraćena Hrvatskoj i da ako je Srpska radikalna stranka pobedila na izborima, Srbi bi živeli u Velikoj Srbiji.[124][125] Vučić je u drugom govoru s početka 2000-ih Karlobag, Ogulin, Karlovac i Viroviticu nazvao „srpskim gradovima” i naveo da se „oni [kritičari SRS] raduju što su ustaše (misli se na Hrvate) okupirale srpsku zemlju i hoće nas srpske radikale da uvere da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti. (...) Hoćemo ono što je naše, srpsko.”[125] Nakon odvajanja od Srpske radikalne stranke i stvaranja Srpske napredne stranke, Vučić je rekao da više ne podržava velikosrpsku ideologiju.[126]

Predsednik Crne Gore Milo Đukanović optužio je 1. septembra 2020. Vučića i beogradske medije za mešanje u unutrašnju politiku Crne Gore, kao i za navodne pokušaje oživljavanja „velikosrpske politike”.[127]

Masakr u Srebrenici i Ratko Mladić
Vučić je 20. jula 1995. godine, komentarišući kampanju NATO bombardovanja na položaje Vojske Republike Srpske (VRS), u Narodnoj skupštini rekao: „za svakog ubijenog Srbina ubićemo 100 Muslimana” samo nekoliko dana nakon masakra u Srebrenici, kada je više pripadnika VRS i paravojne grupe iz Srbije ubilo više od 8000 Bošnjaka.[128][129][3][130] On je 2015. rekao da je njegova izjava iz 1995. „izvučena iz konteksta” i da „to nije suština te rečenice”.[131]

Pre odvajanja od Radikalne stranke Vojislava Šešelja, Vučić je otvoreno i javno slavio i pozivao na zaštitu Ratka Mladića, vojskovođe osuđenog za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Vučić je 2007. godine, dok je Mladić još bio na slobodi u Srbiji, delio plakate na kojima je pisalo „Sigurna kuća za generala Mladića”. On je na sednici parlamenta izjavio da će Skupština Srbije uvek štititi i biti sigurna kuća za generala i da će svaka kuća u Srbiji koja nosi prezime Vučić štititi i skloniti Mladića.[132]

Iste godine, Vučić je organizovao ulični protest na kome su table ulica nazvane po ubijenom predsedniku Vlade prozapadne Srbije zamenjene tablama u ime Ratka Mladića.[132] Ovo je postala česta pojava da srpske ultradesničarske frakcije vandalizuju iste natpise na regularnim tablama kako bi proslavili godišnjicu atentata na Zorana Đinđića.[133]

Vučić je učestvovao i na protestima protiv hapšenja kasnije osuđenih ratnih zločinaca Veselina Šljivančanina i Radovana Karadžića, kao i Vojislava Šešelja, tadašnjeg predsednika njegove stranke.[134][135][136]

Slavko Ćuruvija
Za vreme Vučićevog mandata ministra informisanja u atentatu je ubijen Slavko Ćuruvija, istaknuti novinar koji je izveštavao o ratu na Kosovu i Metohiji.[137][138] Vučić je 1999. godine, pre atentata, dao intervju na naslovnoj strani tabloida Argument u kojem je izjavio „Osvetiću se Slavku Ćuruviji za sve laži objavljene u Dnevnom telegrafu (Ćuruvijin list).”[139][140][141] Vučić se 2014. izvinio porodici Ćuruvija što su toliko čekali da počinioce privedu pravdi i zahvalio se svima na trudu koji su učestvovali u rešavanju slučaja.[142] Branka Prpa, Ćuruvijina vanbračna supruga, rekla je da je Vučić učestvovao u ubistvu i da je on tvorac prakse progona novinara.[143]

Privatni život

Tamara Vučić, koja se udala za Aleksandra Vučića 2013.
Vučić se 27. jula 1997. oženio Ksenijom Janković, novinarkom Radio Indeksa i Srpske reči. Par ima dvoje dece, a razveli su se 2011. godine. Jankovićeva je preminula 29. januara 2022. godine.[144] Vučić se 14. decembra 2013. oženio Tamarom Đukanović, diplomatom Ministarstva spoljnih poslova Srbije.[145] Njegova supruga je 9. juna 2017, sedmicu nakon što je Vučić preuzeo predsedničku funkciju, rodila sina.[146]

Tokom opozicionog perioda, često se pojavljivao u popularnim TV emisijama.[147] Godine 2006. Vučić je postao pobednik prve sezone srpske verzije tok-šoua Piramida, koja je emitovana na televiziji Pink.[148] Bio je prvi političar koji je učestvovao na humanitarnom plesnom takmičenju Plesom do snova (2009) i prvi političar koji je gostovao u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem (2010).[147][149][150] Bio je i gostujući član žirija u jednoj epizodi treće sezone najpopularnijeg muzičkog takmičenja na Balkanu, Zvezde Granda.[147][151]

Vučić je 15. novembra 2019. hospitalizovan u Vojnoj bolnici u Beogradu zbog očiglednih „kardiovaskularnih problema”. Tri dana kasnije javljeno je da je pušten. Neki, uključujući njegovog savetnika za medije i zamenika gradonačelnika Beograda, tvrdili su da su njegovi zdravstveni problemi delom posledica pritiska novinara. Vučić je to izričito demantovao na konferenciji za medije ubrzo nakon boravka u bolnici. Na istom događaju je potvrdio hroničnu prirodu svojih zdravstvenih tegoba.[152][153]

Dana 8. aprila 2020. otkriveno je da je Vučićev 22-godišnji sin Danilo oboleo od kovida 19 i da je primljen na Infektivnu kliniku u Beogradu.[154]

Vučić je tokom jula 2020. postao student beogradske Visoke sportske škole strukovnih studija, sa ciljem da nakon završetka političke karijere postane košarkaški trener za juniore.[155][156] Pojedini srpski novinari javili su da je obavezan uslov za upis na fakultet bilo aktivno bavljenje sportom tri godine, koji je ubrzo nakon Vučićevog upisa uklonjen sa zvaničnog sajta.[157]

Vučić je visok 198 cm, što ga čini jednim od najviših političkih lidera.[158]