ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K167
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostećen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju!


Moj Život sa Ernestom Hemingvejem

Mari Velsh Hemingvai (5. aprila 1908 - 26. novembra 1986) bila je američka novinarka i autorka, koja je bila četvrta supruga i udovica Ernesta Hemingvaia.

Velšanka, rođena u Vokeru u državi Minesota, bila je ćerka drvoseče. 1938. udala se za Lorensa Milera Kuka, studenta drame iz Ohaja. Njihov zajednički život bio je kratak i ubrzo su se razdvojili. Nakon razdvajanja, Meri se preselila u Čikago i počela da radi u Chicago Daili Nevs-u, gde je upoznala Villa Lang-a-mlađeg. Njih dvoje su stvorili brzo prijateljstvo i zajedno su radili na nekoliko zadataka. Pokret u karijeri predstavio se tokom putovanja na odmor u London, kada je Meri započela novi posao u London Daili Ekpress-u. Položaj joj je ubrzo doneo zadatke u Parizu tokom godina koje su prethodile Drugom svetskom ratu. [1]

Kao novinar koji izveštava o Drugom svetskom ratu
Posle pada Francuske 1940. godine, Velšani su se vratili u London kao baza za pokrivanje ratnih događaja. [2] Takođe je prisustvovala i izveštavala o konferencijama za štampu Vinstona Churchilla. [2]

Tokom ratnih godina udala se za svog drugog supruga, australijskog novinara Noela Monksa.

Vels je 1944. upoznao američkog autora Ernesta Hemingvaia dok je izveštavao o ratu u Londonu i postali su bliski. 1945. razvela se od Noela Monksa, a marta 1946. venčala se sa Hemingvaiem na ceremoniji na Kubi. [2]

Velšov i Hemingvejev temperament bili su dobro prilagođeni jedni drugima; dok se Hemingvaieva prethodna supruga borila protiv njegovih napora da potvrdi njegovu dominaciju, Mari Velsh je napisala: `Želela sam da on bude gospodar, da bude snažniji i pametniji od mene; da se neprestano seća koliko je bio velik, a koliko mali.`

U avgustu 1946. godine, Velšanin je pobacio zbog ektopične trudnoće. [Citiranje potrebno]

Nakon njihovog venčanja, Meri je mnogo godina živela sa Hemingvejem na Kubi, a nakon 1959. u Ketchumu u državi Idaho. [2] 1958. godine, dok je još bila na Kubi, pojavila se u negovornoj ulozi, zajedno sa suprugom, u kameo nastupima koje su napravili u filmskoj verziji Džona Sturgesa o Hemingvaievoj noveli, Starac i more iz 1952. godine. Hemingvai je u filmu tumačio kockara, a Mari američku turistku. [3]

Tek nakon što su se preselili u Ketchum, u ranim jutarnjim satima 2. jula 1961. godine, Mari je probudila jaka buka i otkrila da je njen suprug „sasvim namerno“ pucao u svoju omiljenu pušku. [4] Prema biografu Jamesu Mellovsu, Hemingvai je otključao podrumsko spremište u kojem su se nalazile njegove puške, popeo se na gornje ulazno predsoblje njihove kuće u Ketchumu i sa „dvocevnom puškom koju je toliko često koristio da je mogao biti prijatelj “, pucao je u sebe. [5] Mari i drugi članovi porodice i prijatelji prvo su rekli novinarima da je smrt bila `slučajna`, [2] ali u intervjuu novinarima pet godina kasnije, Mari je priznala da je Hemingvai počinio samoubistvo. [6]

Kasniji život
Posle Hemingvaievog samoubistva 1961. godine, Meri je delovala kao njegov književni izvršilac i bila je odgovorna za objavljivanje Pokretne gozbe, Ostrva u toku, Rajski vrt i drugih posthumnih dela. Dala je rukopis Pomičnog praznika Tatjani Kudriavcevoj, prevodiocu iz Sovjetskog Saveza, koja je tada mogla da objavi ruski prevod istovremeno sa objavljivanjem originala na engleskom. [7]

1976. godine napisala je svoju autobiografiju Kako je bilo. Dalji biografski detalji Mari Velsh Hemingvai mogu se naći u brojnim Hemingvaievim biografijama i u Bernice Kert The Hemingvai Vomen. [2]

U kasnijim godinama, Meri se preselila u Njujork, gde je živela u stanu u 65. ulici. Posle duže bolesti, umrla je u bolnici Svetog Luke u 78. godini, 26. novembra 1986. godine. U svojoj testamentu je predvidela da bude sahranjena u Ketchumu pored Hemingvaia, gde su sada zajedno pokopani.


Hemingvej