ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Lepo očuvano


Izabela Aljende Ljona (šp. Isabel Allende Llona; Lima, 2. avgust 1942) čileansko-američka je književnica, novinarka i predavačica kreativnog pisanja i latinoameričke književnosti. Tokom svoje spisateljske karijere duge više od tri decenije objavila je 23 knjige. Njena dela su prevedena na 35 jezika i smatra se „najčitanijim živim piscem na španskom jeziku i jednom od najuspešnijih spisateljica iz Južne Amerike”.[1] Njena književnost pripada žanru magičnog realizma, a u svojim delima obrađuje teme vezane za život žena, ljubav i sećanje, stvarnu i izmišljenu istoriju Latinske Amerike.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Izabela Aljende je rođena 2. avgusta 1942. u Limi (Peru), od oca Tomasa Aljendea i majke Fransiske Ljona. Tomas Aljende, rođak čileanskog predsednika Salvadora Aljendea, bio je diplomata; Izabela provodi rano detinjstvo u inostranstvu. Godine 1945. Tomas napušta porodicu i nestaje. Bez mogućnosti da od njega dobije razvod, majka Fransiska je morala da poništi brak i da se sa svojom, sada pred zakonom vanbračnom decom, vrati u porodičnu kuću svog oca.[2] Izabela detinjstvo provodi kod dede u Santijagu, u Čileu. Godine 1953. Fransiska se udaje za diplomatu Ramona Uidobra i porodica se ponovo seli, prvo u Boliviju a potom u Liban. Nakon Suecke krize, Izabela se vraća u Čile gde završava svoje obrazovanje. U Čileu upoznaje studenta Migela Frijasa, za koga se udaje 1962. godine i dobija dvoje dece, kćerku Paulu (1963) i sina Nikolasa (1966).
Od 1959. do 1965. Izabela radi za Organizaciju za hranu i poljoprivredu (FAO) i služba je ponovo vodi na putovanja.
Novinarsku karijeru započinje 1967. u časopisu Paula, prvom feminističkom časopisu u Čileu, gde pored članaka piše satirične kolumne. Od 1970. godine radi na televiziji kao voditeljka humorističkih emisija. Kasnije postaje saradnica a potom i glavna urednica dečjeg časopisa Mampato.
Godina 1973. trajno obeležava njen život. Te godine, 11. septembra general Augusto Pinoče izvodi državni udar i svrgava demokratski izabranog socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea. Nakon bombardovanja predsedničke palate Salvador Aljende je odbio da se preda oružanim snagama i izvršio samoubistvo.[3] Nasilje vojne hunte koje je usledilo posle puča dovelo je preživele članove porodice Aljende u opasnost te su morali da potraže politički azil u drugim zemljama.[4] Godine 1975. Izabela Aljende sa suprugom i decom odlazi u izgnanstvo u Venecuelu gde će ostati narednih 13 godina. U Venecueli nastavlja novinarsku karijeru pišući za dnevni list Nacional (El Nacional) u Karakasu. Tu piše i prvi roman Kuća duhova (1982) sa kojim doživljava globalni uspeh. Narednih godina objavljuje bestselere O ljubavi i senci (1985) i Eva Luna (1987). Izabelin brak sa Migelom se nakon dugogodišnje krize završava razvodom.
Tokom kratke posete San Francisku, Izabela upoznaje američkog advokata (kasnije pisca) Vilijama Gordona i 1988. godine se udaje za njega. Od tada živi i radi u gradiću San Rafaelu u Kaliforniji. Brak sa Gordonom je okončan razvodom 2015. godine.[5]
Decembra 1991. godine Izabelina kćerka Paula se teško razboljeva od porfirije i ubrzo u bolnici upada u komu iz koje se neće probuditi. Tokom boravka u madridskoj bolnici Izabela piše pismo svojoj kćerki, koje je kasnije pretočila u knjigu memoara Paula (1994). Nakon što su joj lekari saopštili da je Paula u trajnom vegetativnom stanju, Izabela premešta kćerku u svoju kuću u Kaliforniju. Paula Frijas Aljende je preminula u decembru 1992. godine. U čast svoje kćerke i njenom humanitarnom radu sa siromašnima, Izabela osniva fondaciju The Isabel Allende Foundation koja „pruža podršku ženama i devojčicama u ostvarivanju reproduktivnih prava, ekonomskom osnaživanju i borbi za život bez nasilja”.[6]
Posle tri godine žalosti za kćerkom, Izabela se vraća pisanju. Objavljuje jednu knjigu godišnje, među kojima i bestselere Afrodita (1998), Kći sreće (1999) i Portret u sepiji (2000).
Postaje američka državljanka 2003. godine.
Na ceremoniji otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Torinu 2006. godine, Izabela je bila jedna od osam znamenitih žena koje su na stadion unele olimpijsku zastavu.[7]
Književna karijera[uredi | uredi izvor]
Ljubav prema pripovedanju Izabela je nasledila od svog dede i već je u detinjstvu pričala fantastične priče svojoj mlađoj braći da bi ih plašila.[8] Prve tekstove objavljuje kao novinarka i kolumnistkinja u feminističkom časopisu Paula. Godine 1973. se pridružuje redakciji dečjeg časopisa Mampato, gde objavljuje kratke priče La abuela Panchita i Laucho y lauchones, kao i kolekciju humorističkih članaka Civilice a su troglodita. Kao novinarka dobila je priliku da intervjuiše Pabla Nerudu koji ju je savetovao da napusti novinarstvo:
Neruda je nazvao moju redakciju i tražio da ga posetim. Pomislila sam „ako me zove jedan nobelovac, mora da sam ja najbolja novinarka u zemlji!”. Kupila sam novi diktafon i odvezla se do plaže. Duvao je vetar, padala je kiša i bilo je grozno. Ručali smo a onda sam ga pitala za intervju. Rekao je „nikada me nećete intervjuisati. Vi ste najgora novinarka u zemlji! Samo lažete, izmišljate, nikada nećete biti objektivni. Zašto se ne pređete na književnost, gde će sve vaše mane biti vrline?” Tada nisam obraćala pažnju, to je bilo 1973. a ja sam svoj prvi roman napisala 1981. Shvatila sam da je bio u pravu. Baš sam bila loša novinarka.[9]
Početkom sedamdesetih do izgnanstva 1975. piše drame koje su postavljene u pozorištima u Santijagu. Godina 1981. predstavlja novu prekretnicu u Izabelinom životu. Osmog januara te godine u Karakasu dobija vest da joj deda u čijoj kući je provela detinjstvo umire. Usled nemogućnosti da ga poseti u Santijagu, piše mu oproštajno pismo koje počinje: „Barabas je stigao u našu kuću pomorskim putem”.[10] O nastanku svog književnog prvenca Izabela kaže:
Ko je bio Barabas, zašto je došao pomorskim putem? Nisam imala blagog pojma, ali sam nastavila da pišem kao manijak sve do zore kada me je iscrpljenost porazila i uvukla u krevet. (...) Naredno veče, posle večere, ponovo sam se zatvorila u kuhinju da pišem. Pisala sam svake noći potpuno zaboravljajući da je deda umro. Tekst je narastao kao džinovski organizam sa mnogo pipaka i do kraja godine na kuhinjskom pultu je stajalo 500 strana. Moj prvi roman Kuća duhova je rođen. Shvatila sam da je pričanje priča jedina stvar kojom sam želela da se bavim.[10]
Roman Kuća duhova je objavljen 1982. godine na španskom jeziku i doživljava ogroman uspeh kod čitalaca i kritike. Napisana u tradiciji magičnog realizma, priča je smeštena u neimenovanu zemlju Južne Amerike i prati četiri generacije porodice Trueba od postkolonijalne ere do režima vojne hunte. Mada se Čile nigde ne spominje, istorijski događaji opisani u romanu verno prate političke prilike i socijalne pokrete te zemlje. Likovi koji su u romani imenovani samo kao „Predsednik” i „Pesnik” su bazirani na Izabelinom stricu Salvadoru Aljendeu i pesniku Pablu Nerudi. Ostali likovi su inspirisani članovima njene porodice i raznim istorijskim ličnostima iz društvenog i političkog života Santijaga.
Roman je ekranizovan kao Kuća čudnih duša 1994. godine sa Džeremijem Ajronsom, Meril Strip, Glenom Klousom, Vinonom Rajder i Antoniom Banderasom u glavnim ulogama. Film dobija loše kritike uprkos talentu ispred kamere.[11]
Nakon uspeha Kuće duhova, Izabela 8. januar smatra taličnim danom i tog datuma započinje svaku novu knjigu.[12]
U svom drugom romanu, O ljubavi i senci (1984), Izabela se eksplicitnije bavi terorom čileanske vojne hunte za vreme Operacije Kondor. Glavni junaci Irene i Fransisko tokom rutinskog novinarskog zadatka otkrivaju masovne grobnice, progon i arbitrarna hapšenja opozicije i prisilna nestajanja (desaparecidos).
Filmska adaptacija romana 1996. godine sa Dženifer Koneli i Antoniom Banderasom u glavnim ulogama doživljava kritički i komercijalni neuspeh.[13]
Naredni period je izuzetno produktivan: izdaje roman Eva Luna (1987), zbirku pripovedaka Cuentos de Eva Luna (1989) i El plan infinito (1991), prvi roman u kome je radnja smeštena u SAD sa američkim junacima.
Kao i debitantski roman Kuća duhova, knjiga memoara Paula je prvobitno pisana kao pismo kćerki koja je ležala u komi i njeno objavljivanje nije bilo predviđeno. Iščekujući Paulino ozdravljenje Izabela niže anegdote o članovima svoje živopisne porodice, intimnim događajima iz svog života, tajnama, sećanjima iz detinjstva, životu pod diktaturom, godinama u egzilu. Priče iz prošlosti su ispresecane tekućim događajima iz bolnice, Izabelinim očajanjem zbog kćerkine bolesti i konačnim prihvatanjem njene izvesne smrti. Izabela kaže da joj je najveći broj pisama čitalaca stiže kao odgovor na Paulu.[14]
Sa romanima Kći sreće i Portret u sepiji zaokružuje neformalnu trilogiju započetu Kućom duhova. Oprobala se i kao pisac romana za mlade objavljivanjem trilogije koju čine Grad nemani (2002), Kraljevstvo zlatnog zmaja (2004) i Šuma Pigmeja (2005).
Prijem kod čitalaca i kritike[uredi | uredi izvor]
Knjige Izabele Aljende su prevedene na 35 jezika; međutim, i pored povoljnih kritika i rasprodatih tiraža, kontroverze je nisu zaobišle. Povodom njene prve nominacije za Nacionalnu nagradu za književnost (šp. Premio Nacional de Literatura de Chile) 2002. godine, čileanski pisac Roberto Bolanjo je izjavio: „Mislim da je loša spisateljica, prosto i jednostavno i nazvati je spisateljicom znači dati joj previše na značaju. Čak ne verujem ni da je Izabela Aljende spisateljica, već piskaralo.”[15] Drugu nominaciju za čileansku najprestižniju književnu nagradu 2010. godine su podržala četiri bivša predsednika Čilea, nekoliko poslanika i javnih ličnosti — pismom upućenim ministru obrazovanja Hoakinu Lavinu, članu žirija za dodelu nagrade.[16] Nakon Izabelinog proglašenja za dobitnicu nagrade, brojni čileanski intelektualci i raniji laureati smatrali su da je to „kofa hladne vode na čileansku književnost” kao i da je politički uticaj na žiri bio neprimeren.[17] Dirnuta priznanjem, Izabela je izjavila da je „teško biti prorok u svom selu, osim ako niste fudbaler”.[18] Nagradu je posvetila rudarima zatrpanim nakon urušavanja u rudniku San Hose.[19]
Nagrade[uredi | uredi izvor]
Za svoj decenijski rad dobila je preko 60 nagrada, 15 počasnih doktorata i drugih priznanja širom sveta. Prijem u Američku akademiju umetnosti i književnosti (2004),[20] Nacionalna nagrada za književnost (2010),[21] Nagrada Hans Kristijan Andersen (2012) koju dodeljuje Dansko književno udruženje,[22] počasni doktorat Univerziteta Harvard (2014),[23] nagrada za životno delo američkog PEN centra[24] — samo su neka od priznanja.
Dela[uredi | uredi izvor]
Romani[uredi | uredi izvor]
Kuća duhova (šp. La casa de los espíritus), 1982
O ljubavi i senci (šp. De amor y de sombra), 1984
Eva Luna (šp. Eva Luna), 1987
? (šp. El plan infinito), 1991
Kći sreće (šp. Hija de la fortuna), 1999
Portret u sepiji (šp. Retrato en sepia), 2000
Zoro: početak legende (šp. El Zorro: Comienza la leyenda), 2005
Ines moga srca (šp. Inés del alma mía), 2006
Ostrvo ispod mora (šp. La isla bajo el mar), 2010
? (šp. El cuaderno de Maya), 2011
Trbosek (šp. El juego de Ripper), 2014
Japanski ljubavnik (šp. El amante japonés), 2015
Posle zime (šp. Más allá del invierno), 2017
Memoari[uredi | uredi izvor]
Paula (šp. Paula), 1994
Afrodita[: recepti, priče i drugi afrodizijaci] (šp. Afrodita), 1998
Moja izmišljena zemlja (šp. Mi país inventado), 2003
Ishod naših dana (šp. La suma de los días), 2008
Književnost za decu i mlade[uredi | uredi izvor]
? (šp. La gorda de porcelana), 1984
Grad nemani (šp. La ciudad de las bestias), 2002
Kraljevstvo zlatnog zmaja (šp. El reino del dragón de oro), 2004
Šuma Pigmeja (šp. El bosque de los pigmeos), 2005
Pripovetke i druge književne forme[uredi | uredi izvor]
? (šp. Cuentos de Eva Luna), 1989
? (šp. Amor), 2012
Pozorišne drame[uredi | uredi izvor]
? (šp. El embajador), 1971​
? (šp. La balada del medio pelo), 1973
? (šp. Los siete espejos), 1975