ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2018
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Друго издање књиге завичајних поема "Ђе ти је то Врбово" Витомира Пушоњића

Издавач: Виогор, Београд 2018
Број страна: 220
Књига је нова

Шеста књига у едицији Српског листа СОЈ. Након спознаја проистеклих из многих заблуда, несналажења, лутања и падова, али и кајања, туговања и страсних чежњи за прогнаном лепотом и изгубљеним смислом, кроз јунаке Пушоњићевих ‘‘песама у прози’‘ оживљавају исконски обрасци српског живљења, предуго изобличавани сваковрсним идеолошким ‘‘уравниловкама’‘ и затомљени наносима Модернитета.

Владимир Меденица
ЈЕЗИК И ЗАВИЧАЈ У ПОЕЗИЈИ ВИТОМИРА ПУШОЊИЋА
( Поговор другом издању књиге "Ђе ти је то Врбово" )

У књизи Ђе ти је то Врбово Витомира Пушоњића збива се јединство песме и приче, јединство писменог и усменог говора. Витомир говори из самог језика, потврђујући и оно што су закључили најумнији људи XX века, бавећи се философијом језика, попут Мартина Хајдегера који је рекао: „Језик је кућа бића и у тој кући станује човек’’. И језик којим у својој књизи говори Витомир Пушоњић јесте његова кућа, јер је то оно село – Врбово – онај завичај из кога човек једино може да говори и из кога човек једино и може да осмисли живот око себе, ближи и даљи свет, свет у целини, васељену целу.
Нема космоса, нема васељене, без онога најмањега, без свога сопственога завичаја, онога где си рођен, где си научио да говориш од тог такозваног „народа’’. А тај такозвани народ су исти такви Витомири Пушоњићи, људи талентовани и Богом створени да кажу нешто своје, нешто сопствено и посебно. Зато је песник или писац, односно човек који живи у језику, у сваком случају нешто посебно. Песник није нешто појединачно, анархично, надобудно, нешто бесмислено и јадно у својој надуваној величини, он није потпис на књизи (иако тај потпис јесте Име и Презиме), он је и нешто опште. Како рече Ђерђ Лукач, један од најумнијих марксистичких филозофа (нажалост марксистичких, али има и међу њима паметних људи): „Песник је она средина, оно јединство појединачног и општег. Кроз њега опште проговара на један специфичан и посебан начин’’.
Ова књига је изузетно вредна баш у овом тренутку зато што је писана чистим српским језиком, односно његовим оригиналним дијалектом, међу хиљадама књига које се појављују сваки дан, међу именима која личе на име Витомира Пушоњића, али нису оно посебно, нису оно јединство општег, народског и мога сопственог, што сам такође добио од тог народа. Јер „не постоји ништа моје, све ми је даровано’’ – то је велика истина коју је изрекао мудри руски философ Фјодоров, који личи на Витомира, као што и Витомир личи на њега, између осталог и зато што се ради о једном ширем, словенском језику, у коме и ми учествујемо часно и посебно на свој српски начин.
Морамо, дакле, поћи од себе и увек само из своје перспективе, свога завичаја посматрати свет око себе. Као што не постоји никаква „општа историја’’, већ само „наша историја’’ из које морамо посматрати општу, тако не постоји никаква „општа култура’’ већ само „наша култура’’ из које се једино може посматрати свака друга. Само појединачно, посебно, оплемењује оно опште. Само људи попут Витомира оплемењују оно родно, које га је даровало кроз крв, кроз млеко, кроз храну, кроз завичај, кроз природу, кроз оно „ђ’’ у „где’’ – ђе – кроз то мало Врбово које не може да стане ни на једну мапу овога света, као ни један његов становник, зато што је појединачно у неком генијалном, сулудом смислу веће него опште, веће него колектив.
Вратимо се зато нашем српском језику, укажимо ако је могуће и на ову књигу која пише и говори српским језиком, у којој нема ни једне једине туђице, у којој нема ничега што у наш језик долази ad hoc и чему значење такорећи не знамо. За разлику од данашњег новоговора препуног латинско-енглеских речи које нас сакате и кастрирају, којима се по препоруци свих оних које Витомир не може да види очима јер доносе лаж и обману, трују деца још пре почетка губљења невиности, у седмој години по школама. Упитајмо се зато којим ми језиком говоримо?
А којим језиком је исписана Пушоњићева књига јасно је после два стиха или две реченице. Она је изашла из језика усмене беседе и језика писане речи – јединственога језика. Јер језик није систем знакова, то је лаж и обмана, никаква семиосфера језик није. Ако се уопште може говорити о језику употребом научних термина можемо рећи да је језик можда симболички систем, зато што је симбол нешто живо, нешто што те обликује и уобличава, да не кажем формира. Језик те зида и гради као човека, језик је твој завичај, он те прати цео живот. Убацујући туђе цигле, туђе облике, претварајући језик у чисто значење губи се његов смисао. Шта ће нам онда оно „ђе’’ из Витомировог наслова (довољно би у том случају било „где“), шта ће нам онда сва слобода једног врбовског језика, његова „искривљавања’’, шта ће нам све то ако је језик само значење, ако у њему нема ни звука ни поезије ни слике. Јер језик је пуноћа бића, пуноћа завичаја. И шум дрвета, а не само дрво. И говор лишћа, и оно што само наслућујеш у некој вечери када се враћаш са пашњака, а испред тебе звони кравље звоно. Језик је, дакле, све то, а без таквог језика нема пуноће живота. Да је језик само значење онда би језик био само саобраћајни знак, а он то данас на жалост и јесте, захваљујући књигама назови писаца, који не говоре својим језиком, не говоре уопште о битном, не говоре о ономе суштинском што их је породило, отхранило и чему треба да се врате, пошто нигде нико отићи неће до у гроб властите земље (ако већ није несрећан да заврши у некој туђој).
Витомир прича језиком који не уобличава никакав жанр, никаква књижевна врста нити књижевни род. Он не припада онима који сами себе исписују унутар жанра, наслеђују неке велике, па и кад нешто мало проширују ипак се држе прописане форме. Витомир се држи самога себе, онога што му је народ дао и народ предао и што би му вероватно исказао једном речју – говори!
Витомир је сасвим посебан, као што су то и његови јунаци, пре свих његов отац који се појављује као један од ликова књиге. И прича о комунизму и капитализму као њена преовладавајућа тема, јесте прича о Витомиру и његовом оцу, о „блудном сину’’ који у почетку не жели да чује оно што свет јесте. Који се не обазире на реч саму, логос сам, језик сам, завичај сам, већ мора да оде, искуси, да проба са дрвета познања добра и зла, од Европе и Света, од интернационализма и капитализма, да проба од свих тих и других искушења да би негде схватио како је све то скупа узевши – јадно, бедно и бесмислено у односу на логос, завичај и реч, од којих је својевремено бежао.
Витомир не припада никоме до нама, односно свом народу, његова књига ће надживети свога творца, продужити му живот до вечности. Оно што је написано у њој препознаћу ако сам човек.
А јесам човек, барем мало.