Autor: Jolanda Kastanjo
Žanr: Poezija
Pismo: Latinica
Broj strana: 133
Povez: Mek
Format: 19 cm
Godina izdanja: 2019.


TOLIKO PUTA PROĐOH OVUDA… A NIKAD VAS PRE NE VIDEH

Pravimo detaljni popis,
poput herbarijuma nekog nepredvidljivog sazvežđa.
Prvo idu ljiljani, koji cvetaju dok padaju zvezde,
pa dalije i hrizanteme,
ne smemo izostaviti ni bulke jer i stidljivo, sitno cveće
valja prebrojati.
Cvet smokve je neprimetan.
I najnačitaniji od svih, cvetni ukras u zaglavlju knjige.
Orhideja je, naravno, erotičan cvet,
Kad liči na, ma, da ne nastavljam.
Hibiskus doskočicama ispunjava predvečerje.
Hortenzije: pričajte mi koliko sam ovde bila srećna.
Tu su i iris, lavanda, takozvana čajna ruža.
A onda i magnolija koja je, kao što joj već ime sluti,
sigurno nekada bila na grbu nekog mongolskog carstva.
Kale, sase, i gruba nota rododendrona.
Tu su zatim i druga čudesa iz daleka,
poput neopisivog cveta ćilamate
koji miriše, ali se ne vidi, kao
ta duboka ljubav koja ti se uz nogu vije poput puzavice.
Pa onda,
tu su i beli ljiljani, patuljaste ruže, maslačci.
Tu su i zanovetak, žilavka, prkos, ali to je već
Konceptualnije cveće.
Hristov venac je prestolje odgovora,
baldahin razumevanja.
Neko cveće zauvek nosi ime prvog oka koje ga je ugledalo.
Jorgovan, neven, bela rada.
Ne smem zaboraviti ni mimoze, roj sićušnih upozorenja,
niti meni najmilije: bezobrazni žamor bogumile.

Ali kao što rekoh, ne znam, baš čudno,
toliko puta prođoh ovuda, ali…
ne,
nikad vas pre
ne videh.