pregleda

Milan Dedinac PESME IZ DNEVNIKA ZAROBLJENIKA 60211


Cena:
2.990 din (Predmet je prodat)
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: BEX
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

H.C.E (4280)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

99,8% pozitivnih ocena

Pozitivne: 7229

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Vrlo dobro kao na slikama

bakropisi - Milo Milunović

Retko u ponudi

PESME IZ DNEVNIKA ZAROBLJENIKA BROJ 60211
Milan Dedinac
Prosveta
Beograd 1964.


MILAN DEDINAC
(Kragujevac, 27.09.1902 — Opatija, 26.09.1966)


Milan Dedinac, pesnik, esejista i pozorišni kritičar, rođen je 27. septembra 1902. godine u Kragujevcu. Od 1904. godine je u Beogradu, gde je pohađao osnovnu školu, potom Treću mušku gimnaziju (maturirao 1921) a 1927. diplomirao je francuski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Bio je novinar i urednik `Politike`, saradnik `Borbe`, jedan od osnivača `Književnih novina`, ataše za kulturu u Parizu, dramaturg i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Pripadao je krugu beogradskih nadrealista i bio vrsni poznavalac pozorišne umetnosti.


*

`...Milan Dedinac je najizrazitiji lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo. Skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi Od nemila do nedraga (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom.

Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Pesnik Stražilova, pošavši od sasvim konkretnih istorijskih i erotskih tema, teži lirskoj imaterijalizaciji predmeta. Dedinac, naprotiv, polazi od fluidnim emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim određene egzistencijalne i istorijske situacije. Njegove rane pesme (ciklus `Zorilo i noćilo`, 1922. i dr.) liče na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta nego samo crta i boja, ili, još više, na muziku, koja je samom svojom prirodom lišena svake predmetne konkretnosti. Krajnja tačka tog načina pevanja dostignuta je u antipoemi Javna ptica (1926), jednom od najznačajnijih nadrealističkih tekstova. Spontani lirizam prvih pesama u njoj je potisnut svesnim traženjima i eksperimentisanjem s izrazom i oblikom.

Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama ka poeziji stvarnosti počinje s poemom Jedan čovek na prozoru (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji promatra nepogodu, u narodnoj zbirci, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekova pada u stvarnost. Zbirka je mešavina poetske proze i stihova, dnevničkih zapisa i pesama. To je poezija o ropstvu i stradanju, o čežnji za slobodom, poezija ljubavi prema zavičaju, svojim najbližim i otadžbini, nastala u najboljim tradicijama srpske slobodarske poezije. Dedinac je u nju uneo svoju profinjenu lirsku osećajnost; lirsko je u njoj na izvanredan način povezano s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. U njegovim pesmama nema ničeg deklarativnog, parolaškog, programskog; iako prožete sumornom stvarnošću epohe, one su ostale najčistija lirika.

Sasvim drukčiju orijentaciju otkrivaju pesme koje su u zbirci Od nemila do nedraga (1957) nazvane `Pesnički ogledi sa putovanja po Crnoj Gori`. Neke od tih pesama nastale su pre rata, ali kao celina ciklus je uobličen u posleratnom razdoblju, tako da se mogu uzeti kao treća, završna etapa u Dedinčevom pesničkom razvitku. Na pesničkim putovanjima po Crnoj Gori pesnika ne privlače sudbine ljudi niti istorija zemlje, nego priroda, kamen, ptice, sunce, masline, nebo. Ta poezija ispunjena je nebeskim vidicima, suncem i svetlošću. Crnu Goru pesnik vidi kao zemlju otvorenu nebesima. Penjanje uz planinske vrleti završava se uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme prožima čežnja za stapanjem s prirodom, nestajanjem u kosmosu. Čovek je u njoj sudeonik velike panteističke drame sveta i kosmosa. Crnogorski ciklus tako zaokružuje Dedinčevo pesničko delo. Stvarano u tišini i osamljenosti, to delo je ipak, oslonjeno na najbolje tradicije srpske poezije, lirsku, slobodarsku i kosmičku, i prožeto uznemirenim ritmom epohe.` sr.wikipedia


*




Prvo izdanje Javne ptice iz 1926.
Prvo izdanje Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 iz 1947.
Od nemila do nedraga iz 1957.
Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 iz 1964.
Poziv na putovanje iz 1965.

Agon časopis

Angelina:
*
Milan Dedinac


JAVNA PTICA


I

Pada na moje dane
pada na moju tugu
pre nego Sunce svane
na vodu što se budi

Bože, kako prolaze!
Idu sveži i čisti
Stisni, stisni to srce
za dušu što znala nije

GLEDAJ, ENO SE RAĐA!


...svuda se pale po gradu, pucaju. Čekam prvu zvezdu, čekam je — nje nema. Zacvrči stenjak, užari, pisne u noć.
Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem — i čekam... upaliti se neće
Izvori stali!


O taj plač u gradu, taj plač u sobi
da li sam ga čuo? NE!

Mir mučenja odjednom modar
pod kožom nožem mili
O prvi zrak na nebu prvi zrak na vodi
tako se pruža

Dršćeš treperenjem trule trske u bari
Kako je čekanje muklo!
Miruješ u vrtu sâma, potpuno sama
Gde ti je mladost je li?

O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobi
otkud to?

Blesni!
Sini kroz čuda
kroz prostore, kroz snove!
Prasni u grad!

O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcu
Gde sam to nosio? GDE?


Vidi, vidi! Motri u nebo: kako su ti bolesne oči! Pogledaj u stravu vode, dole, ukočene ti noge, mrtve, kaljave
Gledaj! — Ja videh brezovu šumu. Mokro me obavija šipražje breza.
Došlo i to!

Pođe. Zaglêda Zorilo cveće, cveće na krovu — ono se širi, širi. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol niče. Niče.
Motri Zorilo cveće. Veče. — Opet nemirno veče!


Da li to plače s neba
da li to majka tuži
da li se sa neba boli
il’ vetar samo ćuti

Kud ćemo onda, druzi?

U zrak se roni moje gladno telo
teško me boli pa kraj mene leže
— do jedne ruke pseto brzo diše,
do druge kosti očevo odelo

O, ne vidim grozne igle zore
ja ne vidim svetle igle Njene
kad joj padne sa krila...


Ah, natrag hoću! Tamo. Za domom čekaju ljudi. Zorilo stade. Ciči vlažno na ciglji sa krova srušeno ptiče

Ponesoh ga u kuću

Na pragu! — kad bratske ono ruke
Ovde! ovde!
Čuvarkuća mi niče
Veselo da mi bude otsad.

Htedoh jednu travku. Travčicu, travčicu... hoću da je uzberem, al’ moram dalje još... Poplašen, noću skočih, ciknuh u vodu, čistu, zelenu — teče — al’ ptica peva. Peva!
Slušaj,
pesma kako je tiha!


II

Uklete legle vode. Ni plač da ih dodirne. Ukazala se jedina zvezda iza oble pučine, i ostala.

Ti što ćeš mi otkriti munju, ptico na viru, ti, maslino od srebra kraj koje nisam seo — bez tvoje noći
to kladenac tvoj kaplje, kaplja po kap
to tvoja suza je bistra — jasna, uvek jutarnja, sa vidom dubljim u viru — što me je pritisnula zauvek, o, vir u kraj. Ti kaplješ na moje lice!

Zvezdo, zvezdo u nebu ti, a ja te ljubim
travkom ovom, ovom — evo je berem — jedinom, sporom, ah, sa čela mi plavog, čvrstog u grobu! A kad te izgubim usamljen sa ove vode, u tmure gudure za žalom, opet — neka si zdravo! Zdravo, jedina zvezdo što sam te dugo gledao, Zvezdo jutarnja! Jutarnja zvezdo, pusta zvezdo u moru! — More suviše tiho, šumi, šumi, šumi, šumi... ili ću gadno da zaspim, tu, uz crnu algu. Govori, romori, more!

Ti, zvezdo, a ja te volim više od tatule, nèsna mog,
više od cveta tog nadnetog dvanaest vernih noći! Do krune, krupne nad licem, opake, sa pet zubaca sraslih u levku, raširenih iz cevi, ja vrebam, ja pazim tvoj dvooki stubić...


III

Dve noći se, s trzajem, odvaja. Što strepi, šta li to čuva?

Sinu, — na truloj grani rastvori se cvet. Razvija listove spore. Ah, prva ptica prnu kroz nebo otvoreno!
Zorilo krupno je hodao, noću, po svim sobama.


Uvek tišina

Nešto je bilo
kad je sišla do mene.
Prvi prolećni dan!

Svu noć je padala kiša i vetar tuk’o
— trgao sam se iz sna
i prozor zatvarao

Pa ću rano da pođem
da se raspitam šta radi.


Ne pođoh ispod šume koja je Crna, za Tebe, za Tvoju ruku koja je legla, noću, po polju, u vrućem blesku.
NE! Plače lice, i Tvoje, od lipe zlata koja ne navre sa mladim nebom — rano ne pade.
NEĆU, A TO JE SMEH.


Nisam ga znao ali je on,
zabludeli uzdah u meni
Otkuda ti na ovaj san,
bole, sumorni druže?

Da se u nebo vinem
al’ uvek ti si mi, ti!
Niz reku da dogrcam
krv mi na ruci vri

Svud me prati na putu
u svakom božjem kutu

Stati, stati, bole
— pogledati pusto
niz tavno nekakvo polje

Ostanuti sámo,
zaćutati, druže,
— do mile volje!

Svaka se zvezda savije do lica
svaka se ruka previje do grudi

Ubijam noći za pticom bez krila
u lov za pticom! Ubiti je neću.
Sve crna zvezda na čelu se rađa
sve srce srce krovovima igra

O dokle ulicom ići
dokle se vraćati kući
gde se pevalo,
uvek u nebo sići
uvek leći u vode
gde se snevalo


Prenem se sad, probudim. Gledam u listalu šumu, u potok — kad zvona, zvona čujem: ptica mi ono leti!
Ptica mi padne na ruku, stala, zagledala u grudi — srce oteklo... Ja pticu čujem, nju, ptica mi leti, ona doleće. Slušam je
Udahnem — mekana sad mi zemlja sa groblja raširi grudi

Golo se čedo rađa
— vrisnu!
Otac kliknu sa praga: `Muško je! Muško!`

Hoću, motrim, ah motrim kuću zelenu, i krov, i zid. A zvono? — Kako lupa! Videh, ja sam spazio, samac, kuću, kuću do sebe, zidove njene debele, same, i nebo... Video sam ga mokro, nebo iz uzoranih njiva rastvoreno, posle kiše nebo. Nebo, ala mi sija! Sjaji...
Ma to...


Smeje se neznani čovek
za
ovu suzu
za ovaj mrtav stan

Veseo otac ljubi
smeši se sumorna majka
za
crne ove sobe
za tanke ove grudi

Peva deveta kuća!
Bolji je san

Odvrati glavu: Tvoje su meke ruke dohvatile me u srce. Ponekad opet, opet, bila je Tvoja senka bela, svuda, po meni, oko mene...
Ovde!
Ako me ne pusti list razapet preko vrata, ako me ptice raščupaju, raznesu, obale ruke, i grudi, ostaće Tvoja senka, gola, i koja muči... Boli!


IV

Pao međ vode slučajne. One me nose.
Preko tvojih guja, koje se tavne na dnu u suncu, more, nose se niz zagorele, same, grdne krajine vode, od kopna do kopna, jezde od žala do školjke, od pećine plave do naslaganih vidika — i nikad, nikad u lice moje da legne zamoran bakar, hladan, prelomljen, slep vetar s pučine. — Vetra malo!

Ja ostavljam nek niknu iz vodâ beli korali koji su nekada dolasku mojih širokih ruku dugo vikali. Kliktali su uvek, koliko pamtim, kada sam se spuštao do vode.


Buđenje noći krvave stare kose
Teško pod zemljom ugljenih rudnika


U snu ja znam kakvu da Te vidim. Gorko da bude!

Leti Ona između belih tocila, između roptanja i suza. — Ja je ostavljam
Nikad ne zove
Neka je prokleta mrtvaja dok je bila kraj mene. Grano, grozna grano koju sam rukom zgazio! Nebo, neka te nema, koje sam do Njenog krila, obalom ruke Njene, noću, odista spazio

Oči!
O ja sam POGLED SUNCA video stvarno. Proklet!


I rekao sam noćas, ne znam koliko puta, Tvoje ime. A Tebe nema. Ali mi ruka kuca.

Odakle, odakle ideš? Iz kojeg kraja na zračne potoke moje?

— Gde si? Ma gde si bila?
— ... gde sam? O, mučno, nikad ja to ne umem ...
— Gde si, ma gde si bila?

PA ONA — ONA SEDI SRED ŠUMA.


V

Na Ognjenu Mariju pođoh da vrebam šta olujina, noću, na žitima radi.
Čovek iz kuće inokosne, isti onaj što će uvek sobama u kolu da luta, što retko na prag stane, ostavio me je do ustave krvi. Ali mi je bar u srcu koje raste lako.

Kućo, ostaćeš, ostaćeš! Ostaviće te jednom i taj slepi tuđin, ljubavnik tvoj. Ostaćeš i ti SAMA u ne-dan smeha. Ah, opet nekakvo veče! Pašće vatrena šuma na tvoj slameni krov ... Pala je. Gori! gori!
Kućo, ah, ja, ja ću da te spasem. Kućo, kućo, ponornice tvoje na prozoru usahnuti neće, kraj mene neće, neće! A tvoje kike pod noć raspletene, kose, kose zvezda podmornica, kike isečene plaše me iz vala neba, zveri, o obešene, uvek zakopane, nikad uspavane.
Kućo
kućo bez moga dana
kućo bez vatre kad sam te ostavio
— o, bićeš SAMA

I travka koja se penje kad nisam u tebi savijen, majko! ne niče. Neće.
O, ptica, ptica se ljulja kad krajnji hod moj ode, al’ neće više
Neće!

Hoćeš li kroz ruke proći, ruke sumraka ovog, ruke na sve strane, ruke upaljene, usijane ruke razigrane vatre što nose? I lica ... ili pišti, jecaj na OVOM polju Sunca, ovde, i na stazi, pa bacaj u oblak ruke, srce da iščupaš
Nema. Ja slušam — čuo sam preko neba zaplakalo je dete, plače za šumom koju kiša zaliva.

Čovek koji ostane u noći sâm, umesto putem, stalno zađe rekom, odlazi vodom. Mesto putem, ja neću da skitam vodom. Mesto cveće, braću ribe putem.

Ne ostavljaj
Ne puštaj me. Ah, nemoj!
O, ne daj me devojko neznana tiha ispod mene
ne daj da košulju naopako navučem. Čujem glas neba pišti – ah, zove

Slušam: lupa gvožđe, zvoni dole pegla
— devojka mi večeras naopako košulju pegla.
Evo, teško diše. Strašno diše od bola.

Ne krij lice!
JA ČEKAM SLEP KRAJ VRATA I DO DEČJEG STOLA

Devojko,
poslednja moja!


VI

Ti ti ptico kako oh gine ja videh zrak
Sinu! O sad mi priđeš i iza moga sna
Ja vidim pod nogom svojom zauvek mrtvu senku dva cveta
Hvala Ja gazim za njom Zašto zašto da mi smeta

Jeste Ruke mi u tami pletu čujem da je od groba
Kraj tuđeg stada niklog ah nekad rekli smo jedared zbogom


Sa Njom ja sam, za tri seobe ptica, izmučio se da hodam, rane žive, uzdrhtale na plotu, pred crnim vatrama da sklanjam, pred gladnim zevom duga. Usijan krak, i garav, ovih krvopada neće me stići, sa Njom, nikad. Ona. Ona.
Sa svirepim skitnjama i zrakom vijora i peska koji guši, i ivicom tog ledenika mesa mog besciljnog, videćeš, još ću čekati u solanama naselih praznina, i u zracima što se, za mračnih plođenja lišaja, slivaju i uležu duboko na dna bunar-sunca.


Govoriš mi
a za mene je noć
Moliš me, već sam u njivi, za travom
za stablom — sutra ću poći
Ne moli! Srce se steže u crnoj ovoj
tišini, u ovoj sobi
Ne moli, ismejaću te opet. Svetlu uzeću
pticu, da je čuvam
da ćuti ...

Pticu! pticu golu
pticu da legne, legne i da pije

Peva!
— pa to joj srce bije...


Ostavljam rasklopljen prozor noću da si mi bliže, daleka, kad nismo zajedno
Večernja ptica cvili
Hajd`mo!

Na pogrebu zelenog konca, u ovoj porti užasa, pred kojom se stresu uvek dva vetra prolazna, ja vučem travu belu, belu: vukao sam kaplje iz neba. Dokle?

Tako. Usamljen iz dana u bol dugo. Pusto izgubljen, već nezačuđen dodiru ruku ovih mojih, bapskih, sprženih, niti njihovom poslu. Suviše brzo nisam ih više motrio.
Gledam, čitavu noć, u mučnu igru tuđinske dece na pesku. Do mora.

Tako sam proveo noći od jednog smeha do dúge.


VII

Nikud se maći! Nikud izaći! — Čekati.
Niko da lupi u tvoja vrata, kuća prokleta.
Ni šljunka na stazi pod suton, ni vetar da dirne list — u ponor bi se srušila.
Tako se budim.


O svake noći iščupam sedu dlaku
i ne znam kako
Bol, mrtav bol čeka me iza zida
mrtav, bez svežeg cveća, nebeskog vida

Ah, ptica, PTICA! ne hte sa grane da odleti
nikada meni

Neće,
a ja?

Ah, ja sam stao!
Pa ja sam stao, stao, stao

Neće, neće
meni

Do plavih nebesa
stići, doći neće
po gradu samac mrtav kad se krećem


Vidim, ali meni poleteti neće
nikad
Granu, svetlu granu, zanjihati neće
ptica


Ti nisi podigla glas, sagnem se da te slušam.

Ta ptica dodirnuće sve redom. Evo je! Ide, hoda, ja čujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.
Plamti cveće. Lišće ovo ne može da se ugasi, bukti. Stalno ga pale: plamsa pod noć. Vije se, pišti. Slušam ga —savija se u noć.
I do nas Ona će doći. To Ona, Ona ide. Oh, tiša je od bilja! Gazi s grane na granu, previja se nad bregom, i leće.

Gle, vetar sa grudi Njenih u lice mi sleće,
leden.
— Ja čekam dodir krila...

Uđem u sobu: na stolu, osetim, da Ti je ruka bila, Tvoja.


VIII

Iz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore sušio, vode ispio; međ zlim izvorima, međ rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlažnih, groznih drugara; međ stablima u vitlu; međ stenjem izlokanim; s morem olujnih pluća — vodo, vodo, ah vodo! kada sam te u praćke tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog — kisele trave naslagane dunom koja se seli — na vetru zamornom, ležeći, mokro dok sam ih udisao — ja sam čekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda...
Svuda! Samo se penju. U tavane se dižu...
Kud se okrenem: sa dužica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo — rastu, za mnom. Penju se, penju, penju — bez mene.
Bio je to zamah vatre po šumi ovog disanja, zamah slepih sprudova, žeđ živog peska ovog izdajničkog što je poseo sve staze sazvežđa i buđenja mog. Hoćeš li stalno biti, hoćeš li uporno vesti na pragu ovome snu?
Ah, gledaj, pazi, pazi – rastavi se kiša od Zemlje, odiže se u nebo... Ja idem....


idem pod toplom zvezdom
idem na nove snove
u dubini me čeka sedam
— prozirnih postelja

Za svaki — oh, opet — korak ... jedan
anđeli plaču
Za svaki pogled
gase se meni vode

Mrtav dvadeset noći...
Jutro!
Verujem, ostaće, ostaće najzad
a Ona — nekud ode...


A kad se izvije noćas slepić iz ševara, biće zbog Tebe.
Staće, pevaće zlato, zlato što ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato večernjeg Sunca. Reže u pesku živo — zlato kraj vode.
Za topal talas, za krečno nebo, za zastrašene staze, da usnim — neću, ja pod maticom čekam Tvoje dozive noći, Tvoje smejanje Suncu. — Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce što nam je ispeklo oči, što pije, što muči, od koga pište šume. Sunce što ruši šume?
Neće, neće to biti više nesavladani Meseci buđenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mladi, kovni, ni žita duboko usečena u stravi, u pustoši moljenih, mamnih, iskanih pomračenja. Ni jata zvezda. I još i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.
Nikad. Tavane penju... Šire se, šire. Mâme!... Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim, nađem.
Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim što su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora, daleko, i noć...
Do mladice nad jarkom, odvio se jedini list treperi...
ZALASTRIM! — Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, čuo sam je gde peva. Slete na reku.
Ugledah je — uhvatila se za granu. — Zora se ljulja.


I smeh!
Kakav smeh!
Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kuće — dugo vruće su mi ruke


... PO DETELINI KORAČAM ...


`Poema je preuzeta iz knjige Milan Dedinac, Poziv na putovanje, Prosveta, Beograd, 1965. Radi lakše organizacije teksta izvršena je numeracija delova poeme. Sva grafička rešenja i tekst poeme poštuju Dedinčevu konačnu redakciju iz Poziva na putovanje. (Prim. prir.)`

Agon časopis

Angelina:
**

JAVNA PTICA

... Let po let, trag po trag, golub po golub, i opet je leto, opet to čisto, izdubljeno nebo u kome nas čekaju široke grudi pilota i mnoga preinačenja, i u kome nikome nije neprijatno da veže dva imena ili dva znaka u komad pesme, u gnezdo ptice, u prhut ljubavi, u konce samoće, u dan koji se truni, u noć koja zri, i čije crno, zrelo seme navešćuje avgust i njegov čudni teret pod nogama žena, tu na beogradskim ulicama, koje čekaju, koje žude, koje ištu prigušene kapi kiše, one sigurne i svečane kiše što dolazi od Zemuna, i što se, kao krošnja, iznad same glave, pretvara u metale, u srebro, da onda ako si, ako sam na uglu ili raskršću dosledno zaustavljen, zapeva sa same notne sveske pesništva:

Dižem ruke u nebo,
kad ono crne duge.
Do kraja u tome snu!
Iz zabolelog gnezda
gle, ptica!
pa opet mir.

To je ta melodija, to je ta mala pesma iz večitog jata javnih ptica koje su se pojavile jedne noći ili jedne zore u Knez-Mihailovoj ulici, što je najlepši noćni bulevar ove poezije, i najlukaviji i najneocenjiviji slučaj ovog pesničkog pustolova. Iz predgrađa, iz umornih bolesnih očiju, iz dalekih jutarnjih brda, iz gorkog emeha sestara, iz trošnih i namučenih sela, iz nekih kišovitih i mutnih jutara izišla je ta javna ptica, ta velika pneumatična blagost koja je urekla nebesa, proleća i letovanja, koja ne prestaje da tone iznad nas, i u nama, već godinama, već decenijama, i koja kao da na plamenovima sveća neprestano pojačava intenzivnost svojih slogova, infra-crvenu svetlost svojih stihova ...

Bez naprasitih emocija, bez suočavanja sa pozivima krvi, bez paradnih krvavih otisaka na čelu i u biću, Milan Dedinac ipak stoji na raskršćima našeg veka, koji je pun leševa i oporih osećanja apsurda. Ali, on se ne zaklinje freskom i deskripcijom tih sudbonosnih raskršća, i ne hita da svoja saznanja dovede na rub svekolikih otkrovenja, za kojima je ludovao i rogobatno bolovao Rastko Petrović. Iz krvave neizvesnosti, iz surovih konstatacija, koje su za Dedinčeva godišta nemin
...

Avangarda nadrealizam nadrealisticka poezija marko ristic koca popovic

Skuplje knjige možete platiti na rate.

DOK JE SEZONA VIRUSA KNJIGE MOŽDA NEĆEMO SLATI BAŠ SVAKI DAN
IMAJTE RAZUMEVANJA AKO POŠILJKA BUDE STIGLA KOJI DAN KASNIJE (Što ne znači da ne može stići i dan odmah posle narudžbine, zavisi kako se pogodi)
Takođe, mnogo ređe idemo za Beograd, tako da ne računate na lično preuzimanje u Beogradu ukoliko vam je hitno potreban kupljeni predmet.
Poštarina za knjige je u proseku 130-144 dinara, što je mala suma da bi se izlagali riziku i mi i vi, tako da preporučujemo da se transakcije obave putem pošte.
Novi Sad lično preuzimanje ili svaki dan ili četvrtak, petak i subota.

Našu kompletnu ponudu možete videti preko linka
https://www.kupindo.com/Clan/H.C.E/SpisakPredmeta
ukoliko tražite još neki naslov koji ne možete da nađete pošaljite nam poruku možda ga imamo u magacinu
Pogledajte i našu ponudu na limundu https://www.limundo.com/Clan/H.C.E/SpisakAukcija
Slobodno pitajte šta vas zanima preko poruka. Preuzimanje moguce u Beogradu, Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici uz prethodni dogovor. (Većina knjiga je u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, tako da se najavite nekoliko dana ranije u slucaju ličnog preuzimanja, da bi knjige bile poslate u Beograd - ako Vam hitno treba neka knjiga za danas ili sutra, obavezno proverite prvo preko poruke da li je u magacinu u Beogradu da ne bi doslo do neprijatnosti).
Beograd: lično preuzimanje Žarkovo (kod pijace, preko puta Vera), eventualno centar ako nam se potrefe termini dolaska.
U Novom Sadu lično preuzimanje na Grbavici ili u centru po dogovoru.
Slanje nakon uplate na račun u Erste banci (ukoliko ne želite da plaćate po preuzimanju). Poštarina za jednu knjigu je uglavnom oko 120 - 150 din. Slanje vise knjiga u paketu tezem od 2 kg 290-305 din.

INOSTRANSTVO: Šaljem po dogovoru, ili po prijateljima ili autobusom, jer je poštarina od 700 do 3000 din. zavisno od težine knjige, ali ukoliko želite moguće je i poštom. U Beč idem često pa knjige mogu doneti lično.

Ukoliko kupujete više od jedne knjige javite se porukom možda Vam mogu dati određeni popust na neke naslove.

Sve knjige su detaljno uslikane, ako Vas još nešto interesuje slobodno pitajte porukom. Reklamacije primamo samo ukoliko nam prvo pošaljete knjigu nazad da vidim u čemu je problem pa nakon toga vraćamo novac. Jednom smo prevareni od strane člana koji nam je vratio potpuno drugu knjigu od one koju smo mu mi poslali, tako da više ne vraćamo novac pre nego što vidimo da li se radi o našoj knjizi.
Ukoliko Vam neka pošiljka ne stigne za dva ili tri dana, odmah nas kontaktirajte za broj pošiljke kako bi videli u čemu je problem. Ne čekajte da prođe više vremena, pogotovo ako ste iz inostranstva, jer nakon određenog vremena pošiljke se vraćaju pošiljaocu, tako da bi morali da platimo troškove povratka i ponovnog slanja. Potvrde o slanju čuvamo do 10 dana. U 99% slučajeva sve prolazi glatko, ali nikad se ne zna.

ukoliko uvažimo vašu reklamaciju ne snosimo troškove poštarine

Predmet: 66917953
Vrlo dobro kao na slikama

bakropisi - Milo Milunović

Retko u ponudi

PESME IZ DNEVNIKA ZAROBLJENIKA BROJ 60211
Milan Dedinac
Prosveta
Beograd 1964.


MILAN DEDINAC
(Kragujevac, 27.09.1902 — Opatija, 26.09.1966)


Milan Dedinac, pesnik, esejista i pozorišni kritičar, rođen je 27. septembra 1902. godine u Kragujevcu. Od 1904. godine je u Beogradu, gde je pohađao osnovnu školu, potom Treću mušku gimnaziju (maturirao 1921) a 1927. diplomirao je francuski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Bio je novinar i urednik `Politike`, saradnik `Borbe`, jedan od osnivača `Književnih novina`, ataše za kulturu u Parizu, dramaturg i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Pripadao je krugu beogradskih nadrealista i bio vrsni poznavalac pozorišne umetnosti.


*

`...Milan Dedinac je najizrazitiji lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo. Skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi Od nemila do nedraga (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom.

Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Pesnik Stražilova, pošavši od sasvim konkretnih istorijskih i erotskih tema, teži lirskoj imaterijalizaciji predmeta. Dedinac, naprotiv, polazi od fluidnim emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim određene egzistencijalne i istorijske situacije. Njegove rane pesme (ciklus `Zorilo i noćilo`, 1922. i dr.) liče na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta nego samo crta i boja, ili, još više, na muziku, koja je samom svojom prirodom lišena svake predmetne konkretnosti. Krajnja tačka tog načina pevanja dostignuta je u antipoemi Javna ptica (1926), jednom od najznačajnijih nadrealističkih tekstova. Spontani lirizam prvih pesama u njoj je potisnut svesnim traženjima i eksperimentisanjem s izrazom i oblikom.

Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama ka poeziji stvarnosti počinje s poemom Jedan čovek na prozoru (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji promatra nepogodu, u narodnoj zbirci, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekova pada u stvarnost. Zbirka je mešavina poetske proze i stihova, dnevničkih zapisa i pesama. To je poezija o ropstvu i stradanju, o čežnji za slobodom, poezija ljubavi prema zavičaju, svojim najbližim i otadžbini, nastala u najboljim tradicijama srpske slobodarske poezije. Dedinac je u nju uneo svoju profinjenu lirsku osećajnost; lirsko je u njoj na izvanredan način povezano s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. U njegovim pesmama nema ničeg deklarativnog, parolaškog, programskog; iako prožete sumornom stvarnošću epohe, one su ostale najčistija lirika.

Sasvim drukčiju orijentaciju otkrivaju pesme koje su u zbirci Od nemila do nedraga (1957) nazvane `Pesnički ogledi sa putovanja po Crnoj Gori`. Neke od tih pesama nastale su pre rata, ali kao celina ciklus je uobličen u posleratnom razdoblju, tako da se mogu uzeti kao treća, završna etapa u Dedinčevom pesničkom razvitku. Na pesničkim putovanjima po Crnoj Gori pesnika ne privlače sudbine ljudi niti istorija zemlje, nego priroda, kamen, ptice, sunce, masline, nebo. Ta poezija ispunjena je nebeskim vidicima, suncem i svetlošću. Crnu Goru pesnik vidi kao zemlju otvorenu nebesima. Penjanje uz planinske vrleti završava se uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme prožima čežnja za stapanjem s prirodom, nestajanjem u kosmosu. Čovek je u njoj sudeonik velike panteističke drame sveta i kosmosa. Crnogorski ciklus tako zaokružuje Dedinčevo pesničko delo. Stvarano u tišini i osamljenosti, to delo je ipak, oslonjeno na najbolje tradicije srpske poezije, lirsku, slobodarsku i kosmičku, i prožeto uznemirenim ritmom epohe.` sr.wikipedia


*




Prvo izdanje Javne ptice iz 1926.
Prvo izdanje Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 iz 1947.
Od nemila do nedraga iz 1957.
Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 iz 1964.
Poziv na putovanje iz 1965.

Agon časopis

Angelina:
*
Milan Dedinac


JAVNA PTICA


I

Pada na moje dane
pada na moju tugu
pre nego Sunce svane
na vodu što se budi

Bože, kako prolaze!
Idu sveži i čisti
Stisni, stisni to srce
za dušu što znala nije

GLEDAJ, ENO SE RAĐA!


...svuda se pale po gradu, pucaju. Čekam prvu zvezdu, čekam je — nje nema. Zacvrči stenjak, užari, pisne u noć.
Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem — i čekam... upaliti se neće
Izvori stali!


O taj plač u gradu, taj plač u sobi
da li sam ga čuo? NE!

Mir mučenja odjednom modar
pod kožom nožem mili
O prvi zrak na nebu prvi zrak na vodi
tako se pruža

Dršćeš treperenjem trule trske u bari
Kako je čekanje muklo!
Miruješ u vrtu sâma, potpuno sama
Gde ti je mladost je li?

O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobi
otkud to?

Blesni!
Sini kroz čuda
kroz prostore, kroz snove!
Prasni u grad!

O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcu
Gde sam to nosio? GDE?


Vidi, vidi! Motri u nebo: kako su ti bolesne oči! Pogledaj u stravu vode, dole, ukočene ti noge, mrtve, kaljave
Gledaj! — Ja videh brezovu šumu. Mokro me obavija šipražje breza.
Došlo i to!

Pođe. Zaglêda Zorilo cveće, cveće na krovu — ono se širi, širi. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol niče. Niče.
Motri Zorilo cveće. Veče. — Opet nemirno veče!


Da li to plače s neba
da li to majka tuži
da li se sa neba boli
il’ vetar samo ćuti

Kud ćemo onda, druzi?

U zrak se roni moje gladno telo
teško me boli pa kraj mene leže
— do jedne ruke pseto brzo diše,
do druge kosti očevo odelo

O, ne vidim grozne igle zore
ja ne vidim svetle igle Njene
kad joj padne sa krila...


Ah, natrag hoću! Tamo. Za domom čekaju ljudi. Zorilo stade. Ciči vlažno na ciglji sa krova srušeno ptiče

Ponesoh ga u kuću

Na pragu! — kad bratske ono ruke
Ovde! ovde!
Čuvarkuća mi niče
Veselo da mi bude otsad.

Htedoh jednu travku. Travčicu, travčicu... hoću da je uzberem, al’ moram dalje još... Poplašen, noću skočih, ciknuh u vodu, čistu, zelenu — teče — al’ ptica peva. Peva!
Slušaj,
pesma kako je tiha!


II

Uklete legle vode. Ni plač da ih dodirne. Ukazala se jedina zvezda iza oble pučine, i ostala.

Ti što ćeš mi otkriti munju, ptico na viru, ti, maslino od srebra kraj koje nisam seo — bez tvoje noći
to kladenac tvoj kaplje, kaplja po kap
to tvoja suza je bistra — jasna, uvek jutarnja, sa vidom dubljim u viru — što me je pritisnula zauvek, o, vir u kraj. Ti kaplješ na moje lice!

Zvezdo, zvezdo u nebu ti, a ja te ljubim
travkom ovom, ovom — evo je berem — jedinom, sporom, ah, sa čela mi plavog, čvrstog u grobu! A kad te izgubim usamljen sa ove vode, u tmure gudure za žalom, opet — neka si zdravo! Zdravo, jedina zvezdo što sam te dugo gledao, Zvezdo jutarnja! Jutarnja zvezdo, pusta zvezdo u moru! — More suviše tiho, šumi, šumi, šumi, šumi... ili ću gadno da zaspim, tu, uz crnu algu. Govori, romori, more!

Ti, zvezdo, a ja te volim više od tatule, nèsna mog,
više od cveta tog nadnetog dvanaest vernih noći! Do krune, krupne nad licem, opake, sa pet zubaca sraslih u levku, raširenih iz cevi, ja vrebam, ja pazim tvoj dvooki stubić...


III

Dve noći se, s trzajem, odvaja. Što strepi, šta li to čuva?

Sinu, — na truloj grani rastvori se cvet. Razvija listove spore. Ah, prva ptica prnu kroz nebo otvoreno!
Zorilo krupno je hodao, noću, po svim sobama.


Uvek tišina

Nešto je bilo
kad je sišla do mene.
Prvi prolećni dan!

Svu noć je padala kiša i vetar tuk’o
— trgao sam se iz sna
i prozor zatvarao

Pa ću rano da pođem
da se raspitam šta radi.


Ne pođoh ispod šume koja je Crna, za Tebe, za Tvoju ruku koja je legla, noću, po polju, u vrućem blesku.
NE! Plače lice, i Tvoje, od lipe zlata koja ne navre sa mladim nebom — rano ne pade.
NEĆU, A TO JE SMEH.


Nisam ga znao ali je on,
zabludeli uzdah u meni
Otkuda ti na ovaj san,
bole, sumorni druže?

Da se u nebo vinem
al’ uvek ti si mi, ti!
Niz reku da dogrcam
krv mi na ruci vri

Svud me prati na putu
u svakom božjem kutu

Stati, stati, bole
— pogledati pusto
niz tavno nekakvo polje

Ostanuti sámo,
zaćutati, druže,
— do mile volje!

Svaka se zvezda savije do lica
svaka se ruka previje do grudi

Ubijam noći za pticom bez krila
u lov za pticom! Ubiti je neću.
Sve crna zvezda na čelu se rađa
sve srce srce krovovima igra

O dokle ulicom ići
dokle se vraćati kući
gde se pevalo,
uvek u nebo sići
uvek leći u vode
gde se snevalo


Prenem se sad, probudim. Gledam u listalu šumu, u potok — kad zvona, zvona čujem: ptica mi ono leti!
Ptica mi padne na ruku, stala, zagledala u grudi — srce oteklo... Ja pticu čujem, nju, ptica mi leti, ona doleće. Slušam je
Udahnem — mekana sad mi zemlja sa groblja raširi grudi

Golo se čedo rađa
— vrisnu!
Otac kliknu sa praga: `Muško je! Muško!`

Hoću, motrim, ah motrim kuću zelenu, i krov, i zid. A zvono? — Kako lupa! Videh, ja sam spazio, samac, kuću, kuću do sebe, zidove njene debele, same, i nebo... Video sam ga mokro, nebo iz uzoranih njiva rastvoreno, posle kiše nebo. Nebo, ala mi sija! Sjaji...
Ma to...


Smeje se neznani čovek
za
ovu suzu
za ovaj mrtav stan

Veseo otac ljubi
smeši se sumorna majka
za
crne ove sobe
za tanke ove grudi

Peva deveta kuća!
Bolji je san

Odvrati glavu: Tvoje su meke ruke dohvatile me u srce. Ponekad opet, opet, bila je Tvoja senka bela, svuda, po meni, oko mene...
Ovde!
Ako me ne pusti list razapet preko vrata, ako me ptice raščupaju, raznesu, obale ruke, i grudi, ostaće Tvoja senka, gola, i koja muči... Boli!


IV

Pao međ vode slučajne. One me nose.
Preko tvojih guja, koje se tavne na dnu u suncu, more, nose se niz zagorele, same, grdne krajine vode, od kopna do kopna, jezde od žala do školjke, od pećine plave do naslaganih vidika — i nikad, nikad u lice moje da legne zamoran bakar, hladan, prelomljen, slep vetar s pučine. — Vetra malo!

Ja ostavljam nek niknu iz vodâ beli korali koji su nekada dolasku mojih širokih ruku dugo vikali. Kliktali su uvek, koliko pamtim, kada sam se spuštao do vode.


Buđenje noći krvave stare kose
Teško pod zemljom ugljenih rudnika


U snu ja znam kakvu da Te vidim. Gorko da bude!

Leti Ona između belih tocila, između roptanja i suza. — Ja je ostavljam
Nikad ne zove
Neka je prokleta mrtvaja dok je bila kraj mene. Grano, grozna grano koju sam rukom zgazio! Nebo, neka te nema, koje sam do Njenog krila, obalom ruke Njene, noću, odista spazio

Oči!
O ja sam POGLED SUNCA video stvarno. Proklet!


I rekao sam noćas, ne znam koliko puta, Tvoje ime. A Tebe nema. Ali mi ruka kuca.

Odakle, odakle ideš? Iz kojeg kraja na zračne potoke moje?

— Gde si? Ma gde si bila?
— ... gde sam? O, mučno, nikad ja to ne umem ...
— Gde si, ma gde si bila?

PA ONA — ONA SEDI SRED ŠUMA.


V

Na Ognjenu Mariju pođoh da vrebam šta olujina, noću, na žitima radi.
Čovek iz kuće inokosne, isti onaj što će uvek sobama u kolu da luta, što retko na prag stane, ostavio me je do ustave krvi. Ali mi je bar u srcu koje raste lako.

Kućo, ostaćeš, ostaćeš! Ostaviće te jednom i taj slepi tuđin, ljubavnik tvoj. Ostaćeš i ti SAMA u ne-dan smeha. Ah, opet nekakvo veče! Pašće vatrena šuma na tvoj slameni krov ... Pala je. Gori! gori!
Kućo, ah, ja, ja ću da te spasem. Kućo, kućo, ponornice tvoje na prozoru usahnuti neće, kraj mene neće, neće! A tvoje kike pod noć raspletene, kose, kose zvezda podmornica, kike isečene plaše me iz vala neba, zveri, o obešene, uvek zakopane, nikad uspavane.
Kućo
kućo bez moga dana
kućo bez vatre kad sam te ostavio
— o, bićeš SAMA

I travka koja se penje kad nisam u tebi savijen, majko! ne niče. Neće.
O, ptica, ptica se ljulja kad krajnji hod moj ode, al’ neće više
Neće!

Hoćeš li kroz ruke proći, ruke sumraka ovog, ruke na sve strane, ruke upaljene, usijane ruke razigrane vatre što nose? I lica ... ili pišti, jecaj na OVOM polju Sunca, ovde, i na stazi, pa bacaj u oblak ruke, srce da iščupaš
Nema. Ja slušam — čuo sam preko neba zaplakalo je dete, plače za šumom koju kiša zaliva.

Čovek koji ostane u noći sâm, umesto putem, stalno zađe rekom, odlazi vodom. Mesto putem, ja neću da skitam vodom. Mesto cveće, braću ribe putem.

Ne ostavljaj
Ne puštaj me. Ah, nemoj!
O, ne daj me devojko neznana tiha ispod mene
ne daj da košulju naopako navučem. Čujem glas neba pišti – ah, zove

Slušam: lupa gvožđe, zvoni dole pegla
— devojka mi večeras naopako košulju pegla.
Evo, teško diše. Strašno diše od bola.

Ne krij lice!
JA ČEKAM SLEP KRAJ VRATA I DO DEČJEG STOLA

Devojko,
poslednja moja!


VI

Ti ti ptico kako oh gine ja videh zrak
Sinu! O sad mi priđeš i iza moga sna
Ja vidim pod nogom svojom zauvek mrtvu senku dva cveta
Hvala Ja gazim za njom Zašto zašto da mi smeta

Jeste Ruke mi u tami pletu čujem da je od groba
Kraj tuđeg stada niklog ah nekad rekli smo jedared zbogom


Sa Njom ja sam, za tri seobe ptica, izmučio se da hodam, rane žive, uzdrhtale na plotu, pred crnim vatrama da sklanjam, pred gladnim zevom duga. Usijan krak, i garav, ovih krvopada neće me stići, sa Njom, nikad. Ona. Ona.
Sa svirepim skitnjama i zrakom vijora i peska koji guši, i ivicom tog ledenika mesa mog besciljnog, videćeš, još ću čekati u solanama naselih praznina, i u zracima što se, za mračnih plođenja lišaja, slivaju i uležu duboko na dna bunar-sunca.


Govoriš mi
a za mene je noć
Moliš me, već sam u njivi, za travom
za stablom — sutra ću poći
Ne moli! Srce se steže u crnoj ovoj
tišini, u ovoj sobi
Ne moli, ismejaću te opet. Svetlu uzeću
pticu, da je čuvam
da ćuti ...

Pticu! pticu golu
pticu da legne, legne i da pije

Peva!
— pa to joj srce bije...


Ostavljam rasklopljen prozor noću da si mi bliže, daleka, kad nismo zajedno
Večernja ptica cvili
Hajd`mo!

Na pogrebu zelenog konca, u ovoj porti užasa, pred kojom se stresu uvek dva vetra prolazna, ja vučem travu belu, belu: vukao sam kaplje iz neba. Dokle?

Tako. Usamljen iz dana u bol dugo. Pusto izgubljen, već nezačuđen dodiru ruku ovih mojih, bapskih, sprženih, niti njihovom poslu. Suviše brzo nisam ih više motrio.
Gledam, čitavu noć, u mučnu igru tuđinske dece na pesku. Do mora.

Tako sam proveo noći od jednog smeha do dúge.


VII

Nikud se maći! Nikud izaći! — Čekati.
Niko da lupi u tvoja vrata, kuća prokleta.
Ni šljunka na stazi pod suton, ni vetar da dirne list — u ponor bi se srušila.
Tako se budim.


O svake noći iščupam sedu dlaku
i ne znam kako
Bol, mrtav bol čeka me iza zida
mrtav, bez svežeg cveća, nebeskog vida

Ah, ptica, PTICA! ne hte sa grane da odleti
nikada meni

Neće,
a ja?

Ah, ja sam stao!
Pa ja sam stao, stao, stao

Neće, neće
meni

Do plavih nebesa
stići, doći neće
po gradu samac mrtav kad se krećem


Vidim, ali meni poleteti neće
nikad
Granu, svetlu granu, zanjihati neće
ptica


Ti nisi podigla glas, sagnem se da te slušam.

Ta ptica dodirnuće sve redom. Evo je! Ide, hoda, ja čujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.
Plamti cveće. Lišće ovo ne može da se ugasi, bukti. Stalno ga pale: plamsa pod noć. Vije se, pišti. Slušam ga —savija se u noć.
I do nas Ona će doći. To Ona, Ona ide. Oh, tiša je od bilja! Gazi s grane na granu, previja se nad bregom, i leće.

Gle, vetar sa grudi Njenih u lice mi sleće,
leden.
— Ja čekam dodir krila...

Uđem u sobu: na stolu, osetim, da Ti je ruka bila, Tvoja.


VIII

Iz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore sušio, vode ispio; međ zlim izvorima, međ rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlažnih, groznih drugara; međ stablima u vitlu; međ stenjem izlokanim; s morem olujnih pluća — vodo, vodo, ah vodo! kada sam te u praćke tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog — kisele trave naslagane dunom koja se seli — na vetru zamornom, ležeći, mokro dok sam ih udisao — ja sam čekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda...
Svuda! Samo se penju. U tavane se dižu...
Kud se okrenem: sa dužica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo — rastu, za mnom. Penju se, penju, penju — bez mene.
Bio je to zamah vatre po šumi ovog disanja, zamah slepih sprudova, žeđ živog peska ovog izdajničkog što je poseo sve staze sazvežđa i buđenja mog. Hoćeš li stalno biti, hoćeš li uporno vesti na pragu ovome snu?
Ah, gledaj, pazi, pazi – rastavi se kiša od Zemlje, odiže se u nebo... Ja idem....


idem pod toplom zvezdom
idem na nove snove
u dubini me čeka sedam
— prozirnih postelja

Za svaki — oh, opet — korak ... jedan
anđeli plaču
Za svaki pogled
gase se meni vode

Mrtav dvadeset noći...
Jutro!
Verujem, ostaće, ostaće najzad
a Ona — nekud ode...


A kad se izvije noćas slepić iz ševara, biće zbog Tebe.
Staće, pevaće zlato, zlato što ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato večernjeg Sunca. Reže u pesku živo — zlato kraj vode.
Za topal talas, za krečno nebo, za zastrašene staze, da usnim — neću, ja pod maticom čekam Tvoje dozive noći, Tvoje smejanje Suncu. — Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce što nam je ispeklo oči, što pije, što muči, od koga pište šume. Sunce što ruši šume?
Neće, neće to biti više nesavladani Meseci buđenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mladi, kovni, ni žita duboko usečena u stravi, u pustoši moljenih, mamnih, iskanih pomračenja. Ni jata zvezda. I još i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.
Nikad. Tavane penju... Šire se, šire. Mâme!... Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim, nađem.
Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim što su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora, daleko, i noć...
Do mladice nad jarkom, odvio se jedini list treperi...
ZALASTRIM! — Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, čuo sam je gde peva. Slete na reku.
Ugledah je — uhvatila se za granu. — Zora se ljulja.


I smeh!
Kakav smeh!
Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kuće — dugo vruće su mi ruke


... PO DETELINI KORAČAM ...


`Poema je preuzeta iz knjige Milan Dedinac, Poziv na putovanje, Prosveta, Beograd, 1965. Radi lakše organizacije teksta izvršena je numeracija delova poeme. Sva grafička rešenja i tekst poeme poštuju Dedinčevu konačnu redakciju iz Poziva na putovanje. (Prim. prir.)`

Agon časopis

Angelina:
**

JAVNA PTICA

... Let po let, trag po trag, golub po golub, i opet je leto, opet to čisto, izdubljeno nebo u kome nas čekaju široke grudi pilota i mnoga preinačenja, i u kome nikome nije neprijatno da veže dva imena ili dva znaka u komad pesme, u gnezdo ptice, u prhut ljubavi, u konce samoće, u dan koji se truni, u noć koja zri, i čije crno, zrelo seme navešćuje avgust i njegov čudni teret pod nogama žena, tu na beogradskim ulicama, koje čekaju, koje žude, koje ištu prigušene kapi kiše, one sigurne i svečane kiše što dolazi od Zemuna, i što se, kao krošnja, iznad same glave, pretvara u metale, u srebro, da onda ako si, ako sam na uglu ili raskršću dosledno zaustavljen, zapeva sa same notne sveske pesništva:

Dižem ruke u nebo,
kad ono crne duge.
Do kraja u tome snu!
Iz zabolelog gnezda
gle, ptica!
pa opet mir.

To je ta melodija, to je ta mala pesma iz večitog jata javnih ptica koje su se pojavile jedne noći ili jedne zore u Knez-Mihailovoj ulici, što je najlepši noćni bulevar ove poezije, i najlukaviji i najneocenjiviji slučaj ovog pesničkog pustolova. Iz predgrađa, iz umornih bolesnih očiju, iz dalekih jutarnjih brda, iz gorkog emeha sestara, iz trošnih i namučenih sela, iz nekih kišovitih i mutnih jutara izišla je ta javna ptica, ta velika pneumatična blagost koja je urekla nebesa, proleća i letovanja, koja ne prestaje da tone iznad nas, i u nama, već godinama, već decenijama, i koja kao da na plamenovima sveća neprestano pojačava intenzivnost svojih slogova, infra-crvenu svetlost svojih stihova ...

Bez naprasitih emocija, bez suočavanja sa pozivima krvi, bez paradnih krvavih otisaka na čelu i u biću, Milan Dedinac ipak stoji na raskršćima našeg veka, koji je pun leševa i oporih osećanja apsurda. Ali, on se ne zaklinje freskom i deskripcijom tih sudbonosnih raskršća, i ne hita da svoja saznanja dovede na rub svekolikih otkrovenja, za kojima je ludovao i rogobatno bolovao Rastko Petrović. Iz krvave neizvesnosti, iz surovih konstatacija, koje su za Dedinčeva godišta nemin
...

Avangarda nadrealizam nadrealisticka poezija marko ristic koca popovic
66917953 Milan Dedinac PESME IZ DNEVNIKA ZAROBLJENIKA 60211

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.