Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Ličke pjesme priredio Jovo Kričković
autorsko izdanje
1972.
odlično očuvana
note i tekst

Ilustrovano

Pesme

Лика је средње планински дио Републике Хрватске. Најчешће се спомиње са Горским котаром. Уз Кордун и Банију, чинила је некадашњу Војну крајину за вријеме Аустроугарске монархије. Најљепши дио Лике чине Плитвичка језера која се састоје од 16 мањих и већих језера из којих настаје ријека Корана.

Лика
Croatia-Lika.png
Лика на мапи Хрватске
Највећи градови
Госпић
Држава
Хрватска Хрватска
Административна јединица
Личко-сењска жупанија
Задарска жупанија
Карловачка жупанија
Географски положај Уреди

Лика као географски појам настала је по ријеци Лици, која извире у Метку. Историјски појам Лике, из 10. вијека, односио се само на порјечје горњег тока ријеке Лике. Касније се појам Лике шири на подручје између Мале Капеле, Велебита и Пљешевице као и Личког Поуња.[1]


Детаљна мапа Лике
Лика је континентална регија, омеђена планинама Велебитом на западу и југу те Пљешивицом на истоку. Сјеверна граница је прилично неодређена јер Огулинско подручје представља прелаз између Лике и Горског Котара. Читаво подручје може се окарактерисати као планинска зараван подијељена мањим планинским ланцима у више цјелина (Гацко Поље, Крбава, Личко Поуње и др.). Има велики стратешки и саобраћајни значај јер представља међу континенталног и приморског дијела Хрватске. Кроз Лику пролазе магистрални путеви Загреб-Сплит и Загреб-Задар, ауто-пут Загреб-Сплит, те жељезничка пруга Загреб-Книн-Сплит.[1]

Име

Управа

Рељеф

Клима

Становништво Уреди

На подручју Личке регије, односно предратне Заједнице општина Лике, односно општина Оточац, Госпић, Кореница, Доњи Лапац и Грачац, по попису становништва из 1991. године, живело је 82.883 становника и то сљедећег националног састава:

Срби - 41.546 (50,12%)
Хрвати - 37.719 (45,50%)
остали, већином Југословени - 3.618 (4,38%)
Лика је кроз цели XX век била изложена депопулацији узрокованој различитим факторима - аграрном пренасељеношћу, затим Првим и Другим свјетским ратом (усташки покољ Срба, а било је и доста људи у различитим покретима, четницима и партизанима), потом исељавањем становништва у развијенија подручја и на крају у грађанском рату 1991—1995. када је у акцији „Олуја“ протјерано или убијено скоро сво српско становништво. Посљедица свега тога је да данас на подручју Лике живи свега око 50.000 становника, док је прије само 80 година тај број износио приближно 200.000 становника.

Након поновног насељавања у 18. веку, Лика је постала национално изразито мјешовито подручје, с готово подједнаким бројем хрватског и српског становништва. По етничком саставу могу се издвојити два основна подручја: западни дио (Бриње, Госпић, Оточац и Перушић) у којем доминирају Хрвати, те источни дио (Доњи Лапац, Грачац и Кореница), гдје су већину становништва чинили Срби. Упркос сталном исељавању и етничком чишћењу током рата 1991—1995, та се подјела и данас може уочити. Срби су и према попису из 2001. године већина у општинама Доњи Лапац и Врховине, а чине значајан удио у општинама Грачац, Плашки, Плитвичка Језера и Удбина. Насупрот томе, на подручју Госпића и Оточца Хрвати чине преко 90% становништва.

Историја Уреди


Личко-крбавска жупанија на мапи из времена Аустроугарске

Географске регије Републике Српске Крајине
У античко доба подручје Лике насељава илирско племе Јаподи. Њих је у I вијеку прије нове ере покорила римска војска, али су и даље задржали своју племенску аутономију, бавећи се номадским сточарством. Романизација овог простора је била само површна, јер је Римљанима било најважније осигурати путне комуникације. До већих промјена долази распадом царства и сеобама народа, кад се на личко подручје досељавају словенска племена (Срби и Хрвати). Они успостављају своју управну организацију, оснивајући племенске жупе Гацку, Крбаву и Лику. Постоје теорије да су након устанка Људевита Посавског у слабо насељену Лику франачки владари преселили знатан број Авара, који су се касније стопили с Хрватима. С развојем и јачањем хрватске државе, долази до пораста становништва и већег степена друштвене организације, а с тим и до подјеле старих родовских жупа у Лици. Тако настају нове жупе Бужане, Хотуча, Лапац, Пласе и друге. О порасту значења Лике унутар Угарског краљевства говори и оснивање Крбавске бискупије 1160. године, са сједиштем прво на Мрсињу изнад Коренице, а затим на Удбини. Материјални остаци из тог раздобља су незнатни, јер су већину цркви и утврђења уништили Турци. Доказ тадашњег степена развоја је и постојање штампарије у Косињу крајем 15. вијека.

Турски продори на ово подручје почињу након пада Босне (1463), да би кулминирали Крбавском битком 1493. године, у којој је уништена хрватска феудална војска. Између 1522. и 1524. турска војска заузима читаво подручје Лике, с изузетком Гацке долине и Бриња. Старосједилачко хрватско становништво тада готово у потпуности нестаје, а на њихово мјесто досељавају се православни Срби из других српских подручја, углавном из Босне, тако је у Лици знатно повећан број Срба (које су називали „Власима“, тако су Србе називали Турци што се до данас одржало) те мањи број Хрвата који су прихватили исламску вјеру. Турци су за овај простор 1580. основали Лички (Крчки) санџак са сједиштем у Книну и главним личким упориштем на Удбини. Такво стање је потрајало све до великог аустријско-турског рата (1683—1699) у којем је под водством свештеника Марка Месића ослобођена читава Лика осим Личког Поуња.

Након протјеривања Турака, Хабзбуршка монархија ју је ставила под непосредну власт своје дворске Коморе, а затим 1714. године под управу Карловачког генералата. Тако је Лика дошла у састав Војне крајине у чијем ће саставу остати све до њеног укидања 1881. године.

Како је Лика ослобођена од Турака у њој је било доста Срба досељених за турског времена. Сад се у Лику досељавају и Срби из Далмације, а многи који су раније пребјегли испред Турака на сјевер поновно се враћају у старе насеобине. Тако Срби из околине Оточца насељавају Вребац и комић. Пресељеници из Брлога сада насељавају Пећане и Јошан. Једна група српских породица сели се из прокика у Западној Лици у Мутилић на Удбини. Срби из Далмације насељавају Зрмању, Грачац и Медак. Мјеста у Крбави насељавају Срби из Купреса, Грахова и Кнезпоља. Велику Попину и Мазин насељавају Срби из Книнске крајине у Далмацији. У Брувно се преселила једна група породица из Дивосела и околине Госпића. Манојло Грбић помиње докуменат из ког се види како Јурај Крижанић, повјереник карловачког генерала за Лику дозвољава косињском кнезу Вукашину Милеуснићу да се са 40 српских кућа пресели у Широку Кулу.

Како су Личани у почетку пружали отпор строгом војном режиму, 1746. је основан посебна војно-управна територија Личке регименте (пуковније), да би се учврстила контрола над овим крајем. Општа милитаризација Лике, у којој је све било подређено потребама сталног ратовања, знатно ће утицати на менталитет њеног становништва.[3]

Укидањем Војне крајине 1882. године, Лика се организује као једна од жупанија Краљевине Хрватске-Славоније у оквиру Краљевине Угарске и Аустроугарске. Распадом Аустроугарске монархије 1918. године, Лика улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). Личко-крбавска жупанија се укида 1922. године и Лика постаје део Приморско-крајишке области, да би потом, 1929. године ушла у састав Савске бановине, а 1939. године у састав Бановине Хрватске. Током Другог светског рата, регион је био под окупацијом такозване Независне Државе Хрватске, да би након рата постао део нове социјалистичке Југославије у оквиру које је административно припадао СР Хрватској. Након издвајања Хрватске из Југославије 1991. године, источни делови Лике улазе у састав Републике Српске Крајине, да би после војног пораза РСК ушли у састав Хрватске.

Lička muzika narodni običaji kultura tekstovi pesama sa notama