Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdavač:PROSVETA Beograd
Broj strana:214
Pismo:Ćirilica
Povez:TVRDOKORIČENO
Format: 20 x 13 cm
Godina izdanja:1963

Očuvana knjiga,unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti !

Sen-Džon Pers: “Pohvale. Morekazi”
Generacije koje pamte „Morekaze” Sen-Džona Persa (1887-1975) objavljene u nas 1963, dve godine nakon što je pesnik ovenčan Nobelovom nagradom, potom i 1969, ne zaboravljaju da je upravo prevod pesnika Borislava Radovića učinio da na samom izvorištu te autentične jezičke pene, u duhu samosvojnog modernizma pesnika, putnika i diplomate Aleksisa Ležea, spoznamo tananost i neumoljivost granica iskazivog, ali i dodir „božanskog prekoračenja”, samu srž i sinergiju ovog dela. Dela koje modeluju, po rečima jednog od njegovih tumača, „izoštreni i iznijansirani opažaji” koji doprinose verbalnoj i slikovnoj tačnosti, ali u isti mah i odižu veo sa „neiscrpnih zaliha čudesnog u stvarnom”.

Radovićev poduhvat je od onih u koji se upuštaju ne samo zadivljeni već i smeli, znanjem višestrukih jezičkih i spoznajnih zanata pa i vlastitom mudrošću opremljeni pregaoci (engleski prevod, podsetimo, svetu je darovao je T. S. Eliot). Nakon četiri decenije, iznova možemo da udahnemo, u „celini prerađenom tekstu prevoda”, čulne mirise i eruditske zahvate novog Radovićevog poduhvata.

Zvukovna nevinost jezika

„Morekazima” se priključuju rane Persove „Pohvale”, sa istovetnom temom mora, u posve različitoj pesničkoj tehnici, u kojoj Radović prepoznaje temeljan Persov postupak: „verodostojan, celovit, dosledan i složen”, „koji ne zazire od krajnosti”. Ali i ono što persijanska kritika ovako sažima: „ Od `Pohvala` do `Morekaza`, nikakvog prekida.”

Možda upravo iz dodira ova dva dela, a i njihovih različitosti, proishodi krunska tačka Persove poetike, koja ga odslikava ne samo kao pesnika detinjstva, čuvara uspomena, već i kao tvorca slikovne, ritmičke i zvukovne nevinosti jezika, ravne detinjoj, koja je u stanju da preimenuje svet, izrastajući u fenomen koji pesnik naziva „sveukupnošću čoveka”, „i to čoveka svih vremena, fizičkog i moralnog”, koji nije lišen ni Persovog ličnog rodoslovnog predznaka: uzbudljivosti pesme Čoveka s Mora. More je upravo stoga tako prirodno, elementarno, ali i simbolički odabrano kao „ogledalo ponuđeno toj sudbini”.

A Radovićeve intervencije u tumačenju i prevođenju „ Morekaza”, suptilno unapređene, ispunjene jezičkim sokovima, poput odležalih plodova u kojima je sam beskraj tragalaštva nagradio svog argata i sladokusca, ukazuju i na onu meru što proističe iz preimućstvenog pogleda sa strane - odmeravanje znalca koji uvažava mezuru vremena, upoređuje varijante kao retke sorte vina, i odbacuje usahle nijanse imenovanja. Kada termin „priča” zamenjuje „kazivanjem”, a „govorenje” „prozodijom”, on sa precizno registruje obesnaženost prvih termina u vremenom nastaloj kolokvijalnoj sveprimenjivosti u našem jeziku. Potonjim izborima pak potcrtana je pesnikova pohvala trajanju, napor da se nešto ovaploti i ovekoveči rečnikom slave, one persovske „pobožnosti bez boga”. Da se orkestracijom jezika, kao plaštom „božanske raznolikosti” dočara More, kako sam pesnik veli, „kao prikaz te skitačke potrage modernog duha, vazda magnetizovanog samom čari svoje nepokornosti” - „razvoj drame ljudskog nezadovoljstva, ali u isti mah i ljudskog postojanja na njegovom najvišem stupnju - pojedinačnom ili društvenom, duhovnom koliko i umnom”, „proslava života samog, u delotvornom tajanstvu njegove snage i u golemom neotkrivenom poretku nekog večitog opticaja.”

Filološkog čitanje

I sam pesnik opipljivih i vidljivih kopnenih signala, kušač i slavitelj onoga što u svim morima počiva na istom uzdahu - elementi, alimenti - Radović svoj prevod gradi i kao rukovodilac vlastite škole pesničkih tumačenja, pune stvaralačkog i eruditskog naboja. Navodima iz ključnih studija o Persu, ali i prečicama svojih saznanja - od Vergilijeve simbioze mitova koji nikad ne miriju u mitskom, i istorije koja ume da zastane u nekoj od sadašnjosti, do Odnove opaske da Pers opeva „čitav Čovekov svemir, kao umetnik jedne Opšte istorije” - u predgovoru i u prevedenim stihovima, uz mnoštvo u čitaocu pobuđenih referenci i asocijacija, on se iskazuje kao zastupnik jedne razgranate varijante filološkog čitanja. Gde jezik, posebno pesnički, i svaki pojam u njemu, ima svoj rodoslov, svoje pretke i potomke, pobočne linije pamćenja, znanja i predskazivanja - toliko prisutne upravo u Persa - kao uvek neko novo i tek otvoreno poglavlje, zvuk i značenje na lestvicama večitog opticaja.

U „Morekazima”, kažu, cveta stara krv „Novog sveta”. Njihov autor je uostalom Kelt, dete Atlantika. Zavičaj mu je Atlantik, ostrvce u arhipelagu Francuskih Antila, a i umro je nadomak okeana, na svom imanju kraj Tulona. Nakon „Celokupnih dela” („Biblioteka Plejade”, Pariz, 1972), kojima je, ličnim redakturama, dao pečat definitivnosti, književna nauka kao da, tek sada oslobođena, iznova otkriva njegovo delo. Doktorske teze u Francuskoj se množe (među njima je i rad jednog našeg doktoranta), roje se sajtovi posvećeni mističnom autoru pod zlatnom maskom. Putne agencije pozivaju da se, između „zelenog” i „plavog turizma”, Persovog kultnog kopna i mora, u glavnoj luci Gvadalupe Point-a-Pitr, široko otvorenoj ka Okrenu, poseti Persov muzej. U ulici sa imenom pesnika, „uredno popločanoj”, gde okolne tržnice mirišu na voće, cveće i egzotične začine.

A sve to je, zapravo, ono primarno, „materično more naših snova”. Persovo More, u nama, kome nas vode struje i plime, bonace i bure Radovićevih strasnih i umnih prevodilačkih ogleda.