pregleda

VISNJA ZA ZIDOM PRVO IZDANJE Oskar Davico


Cena:
1.000 din
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Beograd-Sremčica,
Beograd-Čukarica
Prodavac

rere (5467)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

99,91% pozitivnih ocena

Pozitivne: 9708

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

VISNJA ZA ZIDOM PRVO IZDANJE Oskar Davico
Str 222
povez mek
Stanje knjige dobro
NOLIT 1959

OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA
http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1
Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini.

O knjizi



Oskar Davičo (1909—1989)
« poslato: Decembar 19, 2010, 01:30:40 am »

**





OSKAR DAVIČO
(Šabac, 18.01.1909 — Beograd, 01.10.1989)

Naš poznati književnik Oskar Davičo rođen je u Šapcu, 18. januara 1909. godine, u činovničkoj porodici. Otac mu je bio knjigovođa, socijalista po ubeđenju i ateista, a majka, za sve koji su je poznavali, prava lepotica i smerna supruga i domaćica.

Sklanjajući se iz Šapca tučenog neprijateljskom artiljerijom, porodica je pešice, ili na rasklimatanim fijakerima, preko Valjeva, Čačka, Kruševca i Zaječara, privremeno utočište našla u Negotinu. Tu je, mada još dečak, dobro zapamtio pesmu pijanih đaka — vojnika koji su se spremali da ginu i do ničeg im više nije bilo stalo.

Prva interesovanja za poeziju, taj čudesni sklad reči, možda i nesvesno, u njemu su probudili ujak i tetka Ana, najmlađa majčina polusestra. Slušajući kako tetka Ana sugestivno izgovara stihove `jeste li mi rod, siročići mali`, Davičo se seća reakcije koju su u njemu izazvali: `...ja sam se sećao graničarskih šamara i drugih batina i nepravdi, krivih udžerica, Duvaništa i pregažene noge jedne devojke koja je pala sa brda sanduka pod vagon baš kad su ga radnici gurali u etivažu... Svaka reč koju je tada izgovorila tetka Ana značila je sto puta više nego li sve što je ikada ranije meni reč značila...`.

Osnovnu školu je završio u Šapcu, da bi potom postao đak Šabačke gimnazije. U to vreme naročito je voleo da gleda filmove, čita narodne junačke pesme i sam piše stihove, ali od toga, nažalost, ništa nije sačuvano. Istovremeno, pošto se pročuo kao `literata`, često je, po sopstvenim rečima, `škrabucao po narudžbini razrednih švalera, uglavnom doslednih ponavljača, pišući njinim cicama ljubavna pisma, u prozi ili u stihovima... .

Školovanje u višim gimnazijskim razredima nastavio je u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Dotle primeran đak, iznenada je, u šestom razredu, bio isključen iz Gimnazije. Profesoru jugoslovenske književnosti došao je do ruke časopis Okno, čiji je jedini broj Davičo izdao zajedno sa školskim drugovima Đ. Jovanovićem i Đ. Kostićem. Profesoru je zapao za oko Davičov prilog u kome se pita `na koga je ličio bog ako je stvorio po svom obličju čoveka...` Mladalačko filozofiranje koštalo ga je isključenja iz škole, ali se ono pokazalo kontraproduktivnim; kad su njegovi drugovi završili sedmi razred, Davičo je, 1926. godine, privatno već položio i sedmi i osmi i stekao matursko svedočanstvo sa 17 godina.

Iste 1926. godine, sedamnaestogodišnji Davičo se obreo u Parizu, gde započinje studije romanistike na Sorboni. Otac ga je snabdeo novcem koji je bio dovoljan samo za dvomesečni letnji kurs. Zato je u Parizu radio kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi, priučeni šuster i zabavljač mladih i vremešnijih dama. Počeo je da posećuje i mitinge Komunističke partije Francuske. Rezultat dvogodišnjeg boravka u Parizu, što se studija tiče, nije bio uspešan — nijedan ispit nije ni prijavljen, a kamoli položen. Zato Davičo u svom stilu kaže: `Znam gde se nalazi... otišao sam više puta na Sorbonu.`

Po dolasku u Beograd upisao se, 1928. godine, na Filozofski fakultet, grupa za francuski jezik i književnost. O svojim ekspresnim studijama Davičo jednostavno kaže: `Diplomirao sam s desetkama za godinu i po. Više zahvaljujući neznanju šefa katedre negoli svom znanju.`

Nakon diplomiranja 1930. godine, postavljen je za profesora francuskog jezika i jugoslovenske književnosti u Šibeniku. Prvi čas održao je u osmom razredu, u kome su samo tri devojke i dva mladića bili mlađi od njega. Zbližio se i sprijateljio sa svojim đacima toliko da su zajedno pili, plivali, pevali `i zlo ne mislili ljubakajući se sa nekim sestricama`. Oteran je iz Šibenika posle tri meseca, da bi odmah dobio mesto honorarnog nastavnika u Prvoj beogradskoj gimnaziji, onoj istoj iz koje je isključen 1925. godine.

Godine 1931. dobio je profesorsko mesto u Bihaću gde je, za nekoliko meseci, startujući od nule, uspeo da stvori Sreski komitet KPJ, čiji je bio izabrani sekretar, i organizaciju sa više od 80 članova. Uhapšenje 31. maja 1932. godine, pošto ga je provalio jedan od članova Mesnog komiteta KŠ. Sud za zaštitu države osudio ga je na pet godina robije, koju je izdržao u Lepoglavi i u Mitrovici. Seća se kako je batinaš Vujković cepao list po list njegovih neobjavljenih pesama, a bilo ih je za dve zbirke.

Na robiji je napisao roman Detinjstvo, koji nije sasvim završen. Nažalost, rukopis je nestao prilikom Davičovog prebacivanja iz Lepoglave u Mitrovicu 1935. godine.

Po izlasku sa robije, 1937. godine, živi u Beogradu, gde je jedan od urednika časopisa Naša stvarnost.

U širokoj provali u Beogradu 1938. godine ponovo je uhapšen, ali i `pušten omaškom`. Morao se smesta skloniti iz Beograda, pa je otišao na Kopaonik, kod oca jednog svog prijatelja, profesora u penziji. Tu je, na koti 1440, za dva dana napisao ciklus pesama Hana, Srbiju i još neke iz kasnije zbirke Višnja za zidom.

Već 1939. godine, po nalogu više partijske veze, morao se prebaciti u Zagreb, gde je imao manje zaduženja i više slobodnog vremena. Po nagovoru Krleže i Bogdanova, kojima je odneo na uvid Hanu, počeo je da piše roman o robijaškom životu. Završio ga je u martu 1941. godine i odneo u štampariju, `ali kraljevina propade početkom aprila. S njom i moj roman...`

Ilegalni partijski zadaci ga odvode u Split gde je ubrzo, na nečiju dostavu, bio uhapšen u avgustu 1941. godine. U policiji ljudi su se, u dva reda, s karabinjerima između njih, polako približavali stolu za kojim su dva crnokošuljaša zapisivali imena i uzimali generalije. Procenivši da će to za njega biti povoljnije, ili birajući od dva zla manje, u trenutku se iz reda u kome su bili komunisti prebacio u red u kome su bili Jevreji. Crnokošuljašu za stolom pružio je rukom popunjenu ćiriličnu legitimaciju, a ovaj je, ne primetivši da se radi o ćirilici, njegovo ime `preveo` na latinicu i u spisak uhapšenih Jevreja uneo ime Ostap Daburo. Tako ispade da mu je, u sred ustaške Hrvatske, ćirilica spasla život, jer su agenti dolazili i tražili Oskara Daviča, ali ovoga na spisku uhapšenih nije bilo.

Sproveden je u italijanski logor za Jevreje na Korčuli, a odatle u internaciju u Lombardiju. U toku 1942. godine odatle je dva puta bezuspešno pokušao da pobegne, što je prouzrokovalo `dva solidna batinanja`. Treći put, 1943. godine, bekstvo mu pođe za rukom. Italijom su još uvek vladali fašisti, ali se drumovima kretao veliki broj dezertera, begunaca, švercera, ili jednostavno uplašenih i gladnih ljudi. `Pola Italije prosulo se na puteve i staze van glavnih komunikacionih linija. Sem u dva maha, za svih tih mesec i više dana nisam sreo patrole. A i tad — pravile se da nisam sumnjiv` — zapisaće kasnije Davičo.

Preko Monte Gargana uspeo je nekako da se domogne Dalmacije. Konačno je bio među partizanima. Stupio je u Prvu proletersku brigadu, sa kojom je, kao borac ili član agitaciono-propagandnog odbora, prošao Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, pa opet preko Tare na Durmitor. Do oslobođenja zemlje put ga je vodio na Vis, gde je dvadesetak dana radio u Pres birou, pa Valjevo, a onda opet sa brigadom pravcem Aranđelovac-Beograd, do oslobođenja srpske prestonice i zemlje.

U oslobođenom Beogradu radi prvo u novoosnovanom Tanjugu da bi, mesec dana kasnije, prešao u Borbu. Odatle je, na sopstveni zahtev, novinarsku karijeru nastavio u Glasu, 1945. godine. U nedostatku novinarskog iskustva radilo se i po 18 sati dnevno. Kao novinar, Davičo je išao u Nirnberg na suđenje Geringu i drugim ratnim zločincima, bio je u Trstu u vreme ankete Ujedinjenih nacija, i u Grčkoj, među Markosovim partizanima. Pošto je, 1947. godine, objavio putopis sa puta u Grčkoj, napustio je novinarstvo i potpuno se posvetio književnom stvaralaštvu. Od tada je živeo u Beogradu radeći kao profesionalni književnik.

Bio je član uredništva časopisa Nova misao 1953. i 1954. godine, a od 1955. je jedan od urednika Dela.

OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA
http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1
Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini.


Molim kupce da komunikacija bude isključivo preko limundo i kupindo poruka. Osim kada se preko kupindo/limundo poruka dogovorimo za lično nalaženje.

Svako ko ima neko pitanje ili nedoumicu vezano za premdet iz moje ponude ili za obavljanje kupoprodaje može slobodno da pita,
sigurno odgovaram.

Kupac bira način saradnje i slanja jer snosi troškove poštarine.

Kad je besplatna dostava u pitanju, šaljem preporučenom tiskovinom.

Lično nalaženje je moguće u centru grada (Zeleni Venac, Slavija, Terazije...) kao i na kućnoj adresi uz prethodan dogovor.


U slučaju bilo kakvog nesporazuma, apsolutno je moguć dogovor oko rešavanja istog u okviru pravila Limunda/Kupinda.

ŠALJEM U INOSTRANSTVO !!!!!




Predmet: 61366581
VISNJA ZA ZIDOM PRVO IZDANJE Oskar Davico
Str 222
povez mek
Stanje knjige dobro
NOLIT 1959

OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA
http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1
Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini.

O knjizi



Oskar Davičo (1909—1989)
« poslato: Decembar 19, 2010, 01:30:40 am »

**





OSKAR DAVIČO
(Šabac, 18.01.1909 — Beograd, 01.10.1989)

Naš poznati književnik Oskar Davičo rođen je u Šapcu, 18. januara 1909. godine, u činovničkoj porodici. Otac mu je bio knjigovođa, socijalista po ubeđenju i ateista, a majka, za sve koji su je poznavali, prava lepotica i smerna supruga i domaćica.

Sklanjajući se iz Šapca tučenog neprijateljskom artiljerijom, porodica je pešice, ili na rasklimatanim fijakerima, preko Valjeva, Čačka, Kruševca i Zaječara, privremeno utočište našla u Negotinu. Tu je, mada još dečak, dobro zapamtio pesmu pijanih đaka — vojnika koji su se spremali da ginu i do ničeg im više nije bilo stalo.

Prva interesovanja za poeziju, taj čudesni sklad reči, možda i nesvesno, u njemu su probudili ujak i tetka Ana, najmlađa majčina polusestra. Slušajući kako tetka Ana sugestivno izgovara stihove `jeste li mi rod, siročići mali`, Davičo se seća reakcije koju su u njemu izazvali: `...ja sam se sećao graničarskih šamara i drugih batina i nepravdi, krivih udžerica, Duvaništa i pregažene noge jedne devojke koja je pala sa brda sanduka pod vagon baš kad su ga radnici gurali u etivažu... Svaka reč koju je tada izgovorila tetka Ana značila je sto puta više nego li sve što je ikada ranije meni reč značila...`.

Osnovnu školu je završio u Šapcu, da bi potom postao đak Šabačke gimnazije. U to vreme naročito je voleo da gleda filmove, čita narodne junačke pesme i sam piše stihove, ali od toga, nažalost, ništa nije sačuvano. Istovremeno, pošto se pročuo kao `literata`, često je, po sopstvenim rečima, `škrabucao po narudžbini razrednih švalera, uglavnom doslednih ponavljača, pišući njinim cicama ljubavna pisma, u prozi ili u stihovima... .

Školovanje u višim gimnazijskim razredima nastavio je u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Dotle primeran đak, iznenada je, u šestom razredu, bio isključen iz Gimnazije. Profesoru jugoslovenske književnosti došao je do ruke časopis Okno, čiji je jedini broj Davičo izdao zajedno sa školskim drugovima Đ. Jovanovićem i Đ. Kostićem. Profesoru je zapao za oko Davičov prilog u kome se pita `na koga je ličio bog ako je stvorio po svom obličju čoveka...` Mladalačko filozofiranje koštalo ga je isključenja iz škole, ali se ono pokazalo kontraproduktivnim; kad su njegovi drugovi završili sedmi razred, Davičo je, 1926. godine, privatno već položio i sedmi i osmi i stekao matursko svedočanstvo sa 17 godina.

Iste 1926. godine, sedamnaestogodišnji Davičo se obreo u Parizu, gde započinje studije romanistike na Sorboni. Otac ga je snabdeo novcem koji je bio dovoljan samo za dvomesečni letnji kurs. Zato je u Parizu radio kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi, priučeni šuster i zabavljač mladih i vremešnijih dama. Počeo je da posećuje i mitinge Komunističke partije Francuske. Rezultat dvogodišnjeg boravka u Parizu, što se studija tiče, nije bio uspešan — nijedan ispit nije ni prijavljen, a kamoli položen. Zato Davičo u svom stilu kaže: `Znam gde se nalazi... otišao sam više puta na Sorbonu.`

Po dolasku u Beograd upisao se, 1928. godine, na Filozofski fakultet, grupa za francuski jezik i književnost. O svojim ekspresnim studijama Davičo jednostavno kaže: `Diplomirao sam s desetkama za godinu i po. Više zahvaljujući neznanju šefa katedre negoli svom znanju.`

Nakon diplomiranja 1930. godine, postavljen je za profesora francuskog jezika i jugoslovenske književnosti u Šibeniku. Prvi čas održao je u osmom razredu, u kome su samo tri devojke i dva mladića bili mlađi od njega. Zbližio se i sprijateljio sa svojim đacima toliko da su zajedno pili, plivali, pevali `i zlo ne mislili ljubakajući se sa nekim sestricama`. Oteran je iz Šibenika posle tri meseca, da bi odmah dobio mesto honorarnog nastavnika u Prvoj beogradskoj gimnaziji, onoj istoj iz koje je isključen 1925. godine.

Godine 1931. dobio je profesorsko mesto u Bihaću gde je, za nekoliko meseci, startujući od nule, uspeo da stvori Sreski komitet KPJ, čiji je bio izabrani sekretar, i organizaciju sa više od 80 članova. Uhapšenje 31. maja 1932. godine, pošto ga je provalio jedan od članova Mesnog komiteta KŠ. Sud za zaštitu države osudio ga je na pet godina robije, koju je izdržao u Lepoglavi i u Mitrovici. Seća se kako je batinaš Vujković cepao list po list njegovih neobjavljenih pesama, a bilo ih je za dve zbirke.

Na robiji je napisao roman Detinjstvo, koji nije sasvim završen. Nažalost, rukopis je nestao prilikom Davičovog prebacivanja iz Lepoglave u Mitrovicu 1935. godine.

Po izlasku sa robije, 1937. godine, živi u Beogradu, gde je jedan od urednika časopisa Naša stvarnost.

U širokoj provali u Beogradu 1938. godine ponovo je uhapšen, ali i `pušten omaškom`. Morao se smesta skloniti iz Beograda, pa je otišao na Kopaonik, kod oca jednog svog prijatelja, profesora u penziji. Tu je, na koti 1440, za dva dana napisao ciklus pesama Hana, Srbiju i još neke iz kasnije zbirke Višnja za zidom.

Već 1939. godine, po nalogu više partijske veze, morao se prebaciti u Zagreb, gde je imao manje zaduženja i više slobodnog vremena. Po nagovoru Krleže i Bogdanova, kojima je odneo na uvid Hanu, počeo je da piše roman o robijaškom životu. Završio ga je u martu 1941. godine i odneo u štampariju, `ali kraljevina propade početkom aprila. S njom i moj roman...`

Ilegalni partijski zadaci ga odvode u Split gde je ubrzo, na nečiju dostavu, bio uhapšen u avgustu 1941. godine. U policiji ljudi su se, u dva reda, s karabinjerima između njih, polako približavali stolu za kojim su dva crnokošuljaša zapisivali imena i uzimali generalije. Procenivši da će to za njega biti povoljnije, ili birajući od dva zla manje, u trenutku se iz reda u kome su bili komunisti prebacio u red u kome su bili Jevreji. Crnokošuljašu za stolom pružio je rukom popunjenu ćiriličnu legitimaciju, a ovaj je, ne primetivši da se radi o ćirilici, njegovo ime `preveo` na latinicu i u spisak uhapšenih Jevreja uneo ime Ostap Daburo. Tako ispade da mu je, u sred ustaške Hrvatske, ćirilica spasla život, jer su agenti dolazili i tražili Oskara Daviča, ali ovoga na spisku uhapšenih nije bilo.

Sproveden je u italijanski logor za Jevreje na Korčuli, a odatle u internaciju u Lombardiju. U toku 1942. godine odatle je dva puta bezuspešno pokušao da pobegne, što je prouzrokovalo `dva solidna batinanja`. Treći put, 1943. godine, bekstvo mu pođe za rukom. Italijom su još uvek vladali fašisti, ali se drumovima kretao veliki broj dezertera, begunaca, švercera, ili jednostavno uplašenih i gladnih ljudi. `Pola Italije prosulo se na puteve i staze van glavnih komunikacionih linija. Sem u dva maha, za svih tih mesec i više dana nisam sreo patrole. A i tad — pravile se da nisam sumnjiv` — zapisaće kasnije Davičo.

Preko Monte Gargana uspeo je nekako da se domogne Dalmacije. Konačno je bio među partizanima. Stupio je u Prvu proletersku brigadu, sa kojom je, kao borac ili član agitaciono-propagandnog odbora, prošao Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, pa opet preko Tare na Durmitor. Do oslobođenja zemlje put ga je vodio na Vis, gde je dvadesetak dana radio u Pres birou, pa Valjevo, a onda opet sa brigadom pravcem Aranđelovac-Beograd, do oslobođenja srpske prestonice i zemlje.

U oslobođenom Beogradu radi prvo u novoosnovanom Tanjugu da bi, mesec dana kasnije, prešao u Borbu. Odatle je, na sopstveni zahtev, novinarsku karijeru nastavio u Glasu, 1945. godine. U nedostatku novinarskog iskustva radilo se i po 18 sati dnevno. Kao novinar, Davičo je išao u Nirnberg na suđenje Geringu i drugim ratnim zločincima, bio je u Trstu u vreme ankete Ujedinjenih nacija, i u Grčkoj, među Markosovim partizanima. Pošto je, 1947. godine, objavio putopis sa puta u Grčkoj, napustio je novinarstvo i potpuno se posvetio književnom stvaralaštvu. Od tada je živeo u Beogradu radeći kao profesionalni književnik.

Bio je član uredništva časopisa Nova misao 1953. i 1954. godine, a od 1955. je jedan od urednika Dela.

61366581 VISNJA ZA ZIDOM PRVO IZDANJE Oskar Davico

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.