ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Drita Tutunović (22. jul 1944) je jedna od malobrojnih potomaka sefardskih Jevreja u Srbiji. Bavi se očuvanjem jezika, kulture i tradicije svojih predaka, prikupljajući pesme i reči na jevrejsko-španskom jeziku i braneći zaostavštinu Sefarda, svojih predaka, od zaborava. Živi i radi u Beogradu.


Majka i baka Drite Tutunović su rođene u Solunu. Baka se udala za Avrama Bahara i, iako je poticala iz bogate porodice Beža, njen muž je želeo da se osamostale. Avram, želeći da bude svoj čovek i sam sebi gazda, na nagovor svojih rođaka, odnosno braće od stričeva, došao je u Prištinu. Rođaci su mu pisali i govorili kako je to zabačeno mesto, nema nigde nikoga i stoga može lepo da se zaradi. Gospodin Bahar je, dakle, otvorio svoju sopstvenu radnju mešovite robe u Prištini.

Jedno vreme je živeo na relaciji Priština – Solun, a zatim, kada mu je dosadilo, javio je ženi da se razboleo i da ona i njihova petogodišnja devojčica, Dritina majka, dođu u Prištinu. I zaista, Dritina baka je sa samo dva kofera otišla, nadajući se da je to samo poseta i da će se vratiti. Međutim, sudbina je htela drugačije. Drita priča da joj je baka govorila da kad god bi se spakovala, tada bi utvrdila da je trudna. Tako su se i rodile njene dve tetke u Prištini. Njena tetka Bela je došla na svet 1928. godine, a tetka Moza 1931. Iako je baka žarko želela da se vrati u Solun svojim roditeljima, braći, sestrama, nikako to nije mogla, a vreme je proticalo. Postojala je još jedna velika poteškoća, a to je da nije znala srpski jezik.

Drita takođe pamti da joj je baka pričala da su u Prištini živeli u Dečanskoj ulici broj 3. Iako u bivšoj Jugoslaviji nisu postojala geta, Jevreji su se, uprkos tome, grupisali, kako bi bili jedni sa drugima i kako bi se međusobno pomagali kada je to bilo potrebno. Ta pomoć je posebno bila neophodna jer su Sefardi prihvatili patrijarhalan način života: žene nisu radile, brinule su o kući i deci.


U međuvremenu, kako je vreme odmicalo, počeo je rat. Na početku rata, od 1941. do 1943. godine, Priština je pripala italijanskoj interesnoj zoni, tako da, bez obzira što su Italijani bili fašisti, nisu hapsili niti slali Jevreje u logore. Međutim, Italija je kapitulirala 1943. Roditelji su Driti pričali, iako zvuči nemoguće, da su Nemci već sutradan ušli u Prištinu i već tad počeli da hapse Jevreje. Većina njih, skoro svi, odvedeni su u logor Bergen – Belzen.

Dritina majka se već u to vreme bavila ilegalnim radom, gde je i upoznala Dritinog oca. Baš te 1943. godine su se i venčali. Kada su Nemci počeli da hapse, majka je imala sreće da se tog dana nije zatekla u kući, ali svi njeni bili su odvedeni. Međutim, ipak nije izbegla logor jer je došlo do velike „provale”, kako su oni to nazivali, odnosno do velike izdaje. Neko ih je izdao. Svi su pohapšeni i odvedeni u logor na prisilni rad, u Beč. Da situacija bude teža, majka je već bila u šestom mesecu trudnoće kada su je internirali i odveli u Beč. Kao i u svim logorima, imali su veoma teške uslove i teško su radili. To najbolje potvrđuje činjenica da je Dritina majka posle porođaja imala samo 36 kilograma.

Tako je Drita Tutunović rođena u logoru. Roditelji joj nikada nisu pričali o strahotama rata, ali jesu o tome kako su ljudi bili solidarni i pomagali jedni drugima bez ikakvog interesa. Svaki logoraš, koliko je mogao, pomagao je majci sa bebom. Majka nije mogla da je nahrani, a beba je bila gladna i stalno je plakala. Stoga joj je jedan logoraš dao šibice, koje su bile dragocene. Drugi je našao malu konzervu i tako su grejali vodu. Potom su stavljali unutra šećer da se rastopi i time hranili malu Dritu. Međutim, nije moglo da se sakrije to da je u logoru postojala beba, te su je oduzeli od majke 4. avgusta. Bebu su odveli u bolnicu, koja je jedina u to vreme bila neoštećena. Tu su sakupljana deca koja su bila ili bez roditelja ili koja su, kao Drita, oduzeta. Kada bi se deca oporavila, davali su ih na usvajanje nemačkim i austrijskim porodicama koji su ostali bez dece. U to vreme su mnogi uzimali decu, bila je to masovna pojava.


Jednoga dana, kada se Dritina majka vraćala sa rada, ipred jedne velike kapije ugledala je ženu, koja im je, zapravo, rešila sudbinu. Njoj se kapija od kovanog gvožđa zatvorila, a kvaka je bila sa druge strane. Tada je njena mama izašla iz kolone, provukla svoju tanušnu ruku i otvorila joj vrata. Žena je ušla, a mama se vratila u kolonu. Međutim, posle svega nekoliko minuta, žena je dotrčala, noseći hleb koji je ponudila mami. Ključni trenutak je bio taj kada je Dritina majka rekla: „Ne, hvala“ na srpskom jeziku, s obzirom na to da nemački nikada nije htela da progovori. Žena ju je zatim zgrabila za ruku i upitala da li je Poljakinja, jer joj se reč „hvala“ učinila poljskom. Dritina majka je samo rekla: „Ne, ja sam iz Jugoslavije“ i vratila se u kolonu. Sutradan, ta žena je došla kod kapoa logora i tražila pet logarišica, među kojima je odabrala i majku Drite Tutunović. Kada su se sastale, žena je upitala majku: „Dobro, reci mi, molim te, zašto si odbila hranu? Vidiš da se kraj rata očigledno bliži, mlada si i tvoj nagon za životom bi trebalo da bude znatno jači.“ Majka, koja je nasuprot Driti, bila tiha i stidljiva žena, rekla joj je da su joj oduzeli dete i da je zbog toga očajna. Ženu je veoma rastužilo kada je rekla: „Ja nikada neću upoznati svoju devojčicu.“ Zbog toga je obećala majci da će ona uzeti njenu ćerku iz bolnice.

Sporazumevale su se na poljskom jeziku. Žena je bila Bečlijka i zvala se Veronika. Drita se ne seća njenog prezimena, ali ime joj nije zaboravila jer joj je majka rekla da, ako bude jednoga dana imala devojčicu, zvaće se tako. Njen muž je bio kulturni ataše u Poljskoj i nisu imali dece. Ona je zaista pronašla Dritu. Još jedna porodica bila je zainteresovana da je usvoji, ali Veronika je podmićivanjem uspela da okrene stvar u svoju korist. Potpisala je papire da će je uzeti i rekla je majci: „Ja ću uzeti dete i vratiću ti ga, ali ono u logoru ne može da preživi. Vi morate da pobegnete iz logora ili nađete način šta da uradite.“

Majka se vratila u logor da konsultuje Dritinog oca. Plašila se, razumljivo, da je to neka provokacija, pa će ih ubiti. Međutim, otac je bez ikakvog okolišenja rekao: „Pristani. Šta god da se dogodi, mi ne gubimo.“ On je bio veliki optimista i idealista i, generalno, veoma neobičan čovek u svakom pogledu, ali i plemenit i izuzetno dobar. Tako je majka pristala. Činjinicu da će pobeći iz logora znali su mnogi logoraši i pomagali su im u tome, a čak je vrlo moguće da je i sam kapo logora znao. Dakle, uz njihovu zajedničku pomoć, vraćajući se sa rada, Veronika ih je sačekala. Mama i tata su sedamnaest dana i noći išli peške preko Beča i Milana jer je u to vreme Italija već kapitulirala i smatrala se slobodnom zonom. Kada su došli u Milano i malo se oporavili, pisali su pismo Crvenom krstu da provere da li ima ikog živog iz porodice.