Jezik: Srpski
ISBN: St
Godina izdanja: St
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Predgovor knjizi `Pirati na mreži` “Treba li možda da napravimo jedan prokleti website?”, pita Robert de Niro u mafijaškoj komediji “Čista stvar živaca”, iznerviran, kada su njegovi momci od njega zahtevali reforme. De Niro, koji je decenijama bio nešto poput našeg čoveka u mafiji, u tom filmu iz 1999. godine iznenada postaje čangrizav. Vremena su se promenila, davno isprobane strukture porodičnog klana deluju antikvarno u odnosu na umreženo društvo. I s one strane filmskog platna dugo se probijalo saznanje, da se u dvadeset i prvom veku kriminal sve više događa na mreži. Pritom se naravno ne radi o mafijaškim porodicama sa vlastitim vebsajtovima. Žedni senzacija i zasnovani na oskudnom poznavanju stvari, izveštaji tradicionalnog medijskog prostora, poput holivudske fabrike snova, odviše često se služe oblikovanjem sličnih klišea. Umesto organizovanih kriminalaca, kao univerzalan obrazac neprijatelja sve više i više se pojavljuju genijalni pojedinačni počinioci, koji vrlo rado dobijaju i paušalnu oznaku hakera. Umesto da se dalje trudimo oko tog, odviše loše istošenog pojma, ova knjiga želi da se detaljno posveti supkulturama elektronskog kriminala koja u metežu nastalom oko velikih hakera često preti da dospe u zaborav: programerima virusa, onima koji ilegalno kopiraju, onima koji provaljuju zaštitu od kopiranja, Script-deci ovog sveta. Šta njih nagoni da to rade? Kako oni opravdavaju svoj čin? Kakav odnos oni neguju prema suprotnoj strani, prema proizvođačima antivirusnih softvera, prema programerima zaštite od kopiranja i prema progoniteljima koji surfuju? A kakav uticaj ima njihovo delovanje na razvoj Interneta, na mejnstrim kulture na mreži? Radi odgovora na to pitanje za knjigu “Pirati na mreži – Kultura elektronskog kriminala” čitav niz stručnjaka smo zamolili da se posveti specifičnoj supkulturi. Valja primetiti da se pritom ne radi o tome da se opravdaju zakonski prekršaji. Ali, muzička berza razmene Nepster (Napster) napokon pokazuje, da su varljive granice između ilegalnosti i kulturalne inovacije. Iz struktura razmene i muzičke piraterije, ona se razvija u prostore četovanja i bbs-sistema, tako da je u međuvremenu i od strane Intelovih stručnjaka za razvoj shvaćena kao negativ budućnosti interneta. Bernhard Ginter (Bernhard Günther) je u svom tekstu uverljivo naznačio razvoj te situacije pokazujući pritom, da su pirati i ranije u mnogim stvarima već prednjačili svom vremenu. Uz to, Dejvid Mek Kendls (David McCandless) nas obaveštava o opijenosti koju pri svom činu osećaju oni koji rasturaju ilegalno kopirane sofvere i o njihovoj igri mačke i miša sa privatnim detektivima velikih softverskih koncerna. “Gubitnici” elektronskog kriminala o kojima se radi u ovoj knjizi ne moraju samo da se bore sa kaznenim pravom. I od strane etablirane hakerske zajednice oni često žanju samo pogrdne reči. Boris Grendal (Boris Gröndahl) se stoga posvećuje hakerskoj etici i pokazuje da su takva ograničenja uvek bila samovoljna konstrukcija. Kretanje u otežanim pojmovnim frontovima moglo bi doneti i sukobljavanja u pogledu DeCSS i SDMI – ovde se ipak i univerzitetski profesori pojavljuju kao krekeri u klasičnom smislu, jer svojim hakovanjem oni istovremeno brane i pravo na slobodno izražavanje mišnjenja. Poneki Telepolis-članci poslednjih meseci dovoljno temeljno dokumentuju takav razvoj stvari. U prilog svom delovanju, pravo na slobodno izražavanje mišljenja reklamiraju i programeri virusa. Janko Retgers (Janko Röttgers) dokumentuje tu protivrečnu scenu i pritom nudi pregled istorije kompjuterskih virusa. Peter Milbauer (Peter Mühlbauer) opisuje recepciju epidemije virusa iz sajber prostora i povlači paralele sa Aids-debatom, te sa strepnjom od kulturalne dekadencije. Armin Medoš (Armin Medosch) prati fenomen da pogrešna upozorenja od virusa i sama mogu postati jedna vrsta virusa, te da je hoax često daleko više od loše šale. Florijan Šnajder (Florian Schnieder) dobijao je veoma često neželjenu poštu, što koristi kao povod da podrobnije izvesti o istoriji i uzročnicima svakodnevne plime spam E-mail-ova. U svom izveštaju o info-ratu, Ralf Bendrat (Ralf Bendrath) pretpostavlja jednu sasvim drugačiju supkulturu. S one strane svih javnih upozoravanja na cyber-teroriste, pre svega se kod američkih borbenih snaga uigravaju strategije, čije su granice bliske elektronskom kriminalu. Nasuprot njima, često se kao učesnici u info-ratu ističu oni počinioci koji su sasvim bezazleni, poput Script Kiddies i Web-Graffiti grupa, kao što je pokazao Armin Medoš u svom tekstu o mladim hakerima. Uprkos tome, Mafia-boys i Coolios krekerskog sveta u štampi i politici sa velikom pravilnošću podižu visoke talase. Tada se govori o “internetu kao prostoru slobodnom od autorskih prava”. Uz pomoć stava da bi u tom nekontrolisanom, slobodnom prostoru naposletku sve moralo biti uklonjeno, projektuju se drakonski zakoni i iznuđuju se sudski slučajevi koji nastoje da točak vremena vrate unatrag, želeći da na internetu zabrane ono što je u stvarnom svetu opšte prihvaćena sloboda. Kristijana Šulcki-Haduti (Christiane Schulzki-Haddouti) stoga se osmelila da ode u slobodne digitalne luke, u zone necenzurisane i nenadzirane komunikacije koje su stvorili angažovani programeri koji vole slobodu. Već danas ti programeri operišu u sivim zonama prava. Ukoliko se nastavi trend koji ide ka potpunom nadziranju mreže, i ove zone bi uskoro mogle potpasti pod polje elektronskog kriminala. Da bismo to sprečili, prevashodno nam je potrebna tematska, informacijama potkovana debata o činjeničnim opasnostima od umrežavanja našeg društva. Kao časopis kulture na mreži, Telepolis je sebi propisao zadatak da doprinese toj debati utoliko što na takozvane “mračne strane” interneta baca pogled bez predrasuda. Armin Medoš i Janko Retgers