ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Deset vekova srpske knjizevnosti knjiga br 25


Nićifor Ninković je bio autor nezavršenih memoara objavljenih pod nazivom Žizniopisanija moja. Bio je pisar, učesnik Prvog srpskog ustanka, dugogodišnji lični berberin kneza Miloša Obrenovića, poznavalac više stranih jezika, lekar, pustolov i jedna od najneobičnijih pojava srpske književnosti 19. veka.

Život
Podaci o Ninkovićevom[1][2][3][4] životu malo su poznati i teško proverljivi, a najvećim delom su sadržani upravo u njegovim memoarima.

Sam Ninković kaže da je rođen oko 1788. godine u Sremu, u selu Dobrincima. U svojoj devetnaestoj godini (1807) dolazi u Beograd, jer želi da bude od pomoći „rodu i otečestvu“ u ustanku pod vođstvom Karađorđevim. Budući pismen, dobija pisarsku službu kod pocerskog kneza Ilije Markovića. Dve godine kasnije postaje pisar kod starovlaškog kneza Jovana Raškovića. U tom periodu učestvuje u bici za Novu Varoš, a kraće vreme je i komandant jednog ustaničkog šanca na Javoru.

Godine 1809. prelazi kao pisar kod kneza Maksima Raškovića. Nakon godinu i po dana službe, Rašković odbija da mu da platu i Ninković, ušavši s njim u sukob, beži u Beograd. Tu ga od osude Sovjeta i pogubljenja, a zbog lažne optužbe kneza Raškovića da ga je poharao i pobegao, spašava intervencija Dositeja Obradovića.

U Beogradu kraće vreme odmenjuje, kao vojnik za platu od 30 groša mesečno, jednog trgovca, a potom se pridružuje ustanicima pod komandom Stefana Živkovića i u Kondinoj četi učestvuje u odbrani Deligrada.

Nakon toga, ponovo se vraća svom pisarskom poslu. Radi kao pisar kod niškog bimbaše Cvetka, a zatim kod resavskog vojvode Ćor-Ilije Zdravkovića, potom u smederevskom magistratu, ali je ubrzo smenjen, pa odlazi u tom svojstvu kod račanskog vojvode Kara-Marka. Zbog sukoba sa Kara-Markom i Jakovom Nenadovićem, 1811. godine napušta Srbiju.

Sledećih osam godina, baveći se različitim poslovima, Ninković provodi u tadašnjoj Turskoj i Vlaškoj, u Krajovi i Bukureštu, a 1812. dolazi u Carigrad. Tu je izučio berberski zanat i naučio turski, grčki i vlaški jezik. U Bukurešt se vraća 1816. i tu, u bolnici lečeći se od venerične bolesti, uči i doktorski „zanat“ ili „doktoriju“, kako sam Ninković kaže.

U Srbiju se vraća 1819. kao berberski majstor i u Beogradu otvara dućan. Tri godine kasnije ženi se Hristinom Forman, Srpkinjom iz Zemuna, sa kojom je imao tri kćeri.

Najdramatičniji i, po njegovu kasniju sudbinu, najpresudniji period života Ninković provodi u Kragujevcu kao Milošev lični berberin[5] i doktor, od 1822. do 1827. godine. Tu upoznaje i vodeće ličnosti tadašnjeg kulturnog života Srbije, Dimitrija Davidovića i Vuka Stefanovića Karadžića. Zbog preke i nasilničke prirode Miloša Obrenovića, Ninković je u stalnom strahu za svoj i život svoje porodice. Uspeva da izdejstvuje otpust iz Miloševe službe i vraća se u Beograd, ali ga reputacija čoveka koga je „Gospodar“ otpustio iz svoje službe prati i onemogućava da otvori berbersku radnju i obezbedi osnovnu egzistenciju sebi i porodici.

Na Ninkovićevu molbu, knez Miloš ga 1828. godine postavlja za pisara u Brusnicu kod svog brata, Jovana Obrenovića. Zatim prelazi u Smederevo. Tu otvara berbersku radnju i kafanu, ali mu posao propada. Pored siromaštva prati ga i bolest, njegova i ženina. Porodicu šalje u Zemun kod ženine majke, a on dolazi kod Osman-paše Skopljaka u Adu Kale da radi kao tumač. Odlazi odatle i, baveći se berberskim zanatom, povremeno lečeći, boravi u Carigradu, Smirni (gde počinje da piše memoare), Pergamu, Balukćesaru i Adramitu. Za to vreme umiru mu žena i jedna ćerka, a druge dve bivaju usvojene.

Nakon abdikacije kneza Miloša Obrenovića (1839) vraća se u Srbiju. Poslednji podaci koje je ostavio o sebi govore da je pelcovao u Srbiji decu protiv velikih boginja, i potom se, star i bolestan, vratio u Beograd.

Postoji pretpostavka da je umro u Požarevcu pedestih godina devetnaestog veka.

Na Petlovom brdu u Beogradu postoji ulica koji nosi njegovo ime.

O rukopisu memoara
Rukopis memoara Nićifora Ninkovića pronađen je u ostavštini Sime Milutinovića Sarajlije. Narodnoj biblioteci u Beogradu ustupio ga je, 1947. godine, Milorad Milutinović.

Svoje kazivanje Ninković je zabeležio u pet svezaka većeg formata, a tekst pisan mastilom je na mnogim mestima izbledeo, pogotovo na rubovima.

Rukopis nema naslova. Na prvom listu stoji: Predislovije, a ispod toga: Premili i preljubezni rode moj Srbski. Tek na omotu treće sveske pisac je stavio naslov: Žizniopisanija moja (od 1807. do 1842. god.).

Rukopis je neuređen do te mere da je moguće pretpostaviti da je u pitanju koncept kome pisac nije stigao da da konačan oblik. Nije ga podelio na glave i poglavlja, nije izdvojio dijaloge, pisma i dokumenta kojima se služio. Novim stavom je započinjao jedino u onim slučajevima kada je bio prinuđen da, zbog svojih čestih seoba, za duže vreme odloži pisanje i to je činio redovno sa napomenom: „Dovde pisano u Smirni“ ili „Odavde što sledi pisano u...“. Ninković je veoma retko ispravljao tekst, tako da je njegova misao na pojedinim mestima nedorečena, ponegde nedostaje neka reč ili je zabeležena dva puta.

Najveću teškoću za savremenog čitaoca predstavlja nepregledno jezičko i pravopisno šarenilo Ninkovićevog teksta. Pisao je narodnim srpskim jezikom s dosta elemenata slavenosrpskog i velikim brojem tuđica. Etimološku osnovu pokušao je da podredi nekim svojim, nezvaničnim, pravilima koja je stvarao od slučaja do slučaja. Ipak, bio je upoznat sa izvesnim pravopisnim osnovama reforme Vuka Karadžića, pa se u ortografiji rukopisa mogu naći Nj, Lj, Ć, Đ, Dž i J. Ponekad beleži i slovo H, ali nesistematično.

Pored maternjeg, Ninković se, naročito u dijalozima, služio i mnogim evropskim jezicima: turskim, grčkim, nemačkim, rumunskim, slovačkim, mađarskim, ruskim i latinskim. Te jezike on je pisao ćirilicom (turski, rumunski, ruski, slovački), latinicom (mađarski, latinski), goticom (nemački) i novogrčkim pismom. U svoj rečnik uneo je izuzetno veliki broj turcizama i, uopšte, tuđih reči.

Sve ove osobine Ninkovićevog rukopisa dovele su do haotičnosti i delimične nečitljivosti. Međutim, savremeni izdavači su rukopis jezički, gramatički i pravopisno uskladili, pa su Ninkovićevi memoari prilagođeni današnjim čitaocima.

Rukopis je prvi put publikovao 1972. istoričar Toma Popović.



Prota Matija Nenadović (Brankovina, 26. februar 1777 — Valjevo, 11. decembar 1854) bio je prota, srpski vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, političar i diplomata. Nenadović je bio prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta.

Sa stricem Jakovom pokrenuo Prvi srpski ustanak u valjevskoj i šabačkoj nahiji. Pregovarao je s Turskom i Rusijom i time uspostavio prve diplomatske kontakte srpskih ustanika sa stranim državama. Njegovi Memoari, pored književne vrednosti, predstavljaju važno svedočanstvo vremena.

Biografija
Rani život
Rodio se 26. februara/10. marta 1777. godine u selu Brankovini kod Valjeva,[1] kao sin Alekse Nenadovića, kneza valjevske Tamnave i Posavine pogubljenog u Seči knezova[2] i majke Jovane rođ. Đelmašević iz Gvozdenovića.[3] Njegovi preci su se iz Birca kod Nikšića krajem 17. veka doselili najpre u Osečinu u podgorskoj knežini Valjevske nahije, a polovinom 18. veka su prešli u Brankovinu. Njegov otac Aleksa je pogubljen 1804. godine kao žrtva Seče knezova, koja je bila povod za podizanje Prvog srpskog ustanka.[1]

Školovao se u mestu rođenja, kod porodičnog paroha, popa Stanoja, od koga je naučio da čita i piše. Nakon pada Kočine krajine porodica mu je izbegla u Srem, pa je nastavio školovanje u Kupinovu. Crkveno pevanje i bogosloviju učio je u Ašanji.[4] Posle su se vratili u Brankovinu, pa je 1793. godine, u šesnaestoj godini postao pop, a brzo posle toga i prota, 1795. godine.[4] Kao pop, u Brankovini je uvodio red u crkvene obrede, po ugledu na crkveni život u Sremu.

Prvi srpski ustanak
Otac ga je uputio u poslove oko pripremanja ustanka, a 1803. godine ga je slao u Sarajevo, da pregovara oko proširivanja ustanka.[2] Posle Seče knezova 1804. godine, kada je ubijen i njegov otac, napustio je kuću. Pošto je stigla vest o ustanku u Šumadiji,[2] među prvima se priključio pokretu i dizao čitav valjevski kraj.[2] Sa stricem Jakovom, bio je jedan od pokretača Prvog srpskog ustanka. Počeo je da diže čitav kraj i 27. februara je na visu iznad Brankovine pobio trobojni barjak sa tri krsta.[5] Počelo je okupljanje oko tog barjaka, pa je već za dan tu bilo okupljeno 700 ustanika. Prota je ostavio ustanike svom stricu Jakovu Nenadoviću, a sam je krenuo u Zemun po barut.[5] Iz Zemuna je pored baruta i municije poveo i Del-Ahmeta, bimbašu i Hadži Mustafa-pašinog sina. Vezira Hadži Mustafa-pašu su dahije ubile 1801. godine. Prota je usput podizao narod tvrdeći da sultan nije protiv Srba, nego da je Hadži-Mustafinom sinu dao da pokupi vojsku da se osveti dahijama, a Del-Ahmet je sve to potvrđivao.[6]

Učestvovao je u oslobađanju Valjeva i Šapca 1804. godine, Karanovca, Užica i Smedereva 1805. godine i Beograda. Posebno se istakao u boju na Mišaru 1806. godine,[4] kada je sa svojim odredom napao tursku pozadinu i izazvao među njima veliku pometnju. Kada je u junu 1807. godine ranjen Jakov Nenadović, zapovednik zapadne ustaničke vojske, prota ga je zamenjivao na toj dužnosti.

Za vreme ustanka je bio prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta, od leta 1805. godine do polovine 1807. godine. Tada je sastavio kazneni zakonik za Srbiju.[7]


Prota Mateja Nenadović.
Poseban talenat je pokazao u upravnim i diplomatskim poslovima, koje je stekao uz oca.[4] Bio je i jedan od ljudi koji su najmudrije znali da pregovaraju sa Turcima.[2] Sa Petrom Čardaklijom i Jovanom Protićem putovao je 1804. godine u Rusiju da pridobije njihovu vladu za ustanak i traži pomoć. Odatle se vratio početkom 1805. Iz Srema je, uz pomoć svojih tamošnjih poznanika, obezbeđivao oružje i municiju za ustanike. U februaru 1806. godine sa Božom Grujovićem i Milošem Uroševićem boravio je u Beču, da bi izdejstvovali dozvolu za uvoz u Srbiju hrane i oružja, ali nisu imali velikog uspeha. U Bosni je takođe pregovarao o primirju sa tamošnjim Turcima.[7]

Imenovan je 1811. godine za valjevskog vojvodu i pod svoju upravu dobio 34 sela i dve varošice, Ub i Palež.

Učestvovao je i zajedno sa Milošem Obrenovićem i Stojanom Čupićem u boju na Ravnju, kada su Srbi pružili poslednji otpor Turcima na zapadu.[4] Među poslednjima se u jesen 1813. godine sklonio u Srem, prešavši Savu kod Kupinova. Tada se najpre sastao sa Karađorđem, u manastiru Fenek. Za vreme emigracije (1813—1815) radio na tome da zainteresuje velike sile, a naročito Rusiju za sudbinu Srbije. Za vreme Bečkog kongresa nije napuštao austrijsku prestonicu. Pregovarao je sa ruskim carom u Beču, oko pomoći ustanicima.[8]

Drugi srpski ustanak
Po izbijanju Drugog srpskog ustanka, od 1815. godine, nastojao je da pokaže stranim silama novi pokret, kao delo krajnjeg protesta unesrećenog naroda, a zatim je ponovo prešao u Srbiju da pomogne knezu Milošu, isto kao što je pomagao i Karađorđu.[9]

Oslobođena Srbija

Prota Matija Nenadović.
Pošto se najpre dobro slagao sa knezom, dobijao je mnoge važne i poverljive poslove, a nastavio je da radi i kada njihovi odnosi više nisu bili tako dobri. U oslobođenoj Srbiji bio je obor-knez Valjevske nahije i zasedao je u Narodnoj kancelariji u Beogradu.[8] Ali kako mu sa knezom nije uvek išlo lako, u nekoliko navrata je padao u nemilost, pa je onda opet pozivan.[10] Optužen je 1817. godine za zaveru protiv kneza Miloša i smenjen sa kneževske dužnosti, ali je na nju vraćen već iduće godine. U periodu 1821 do 1824. godine je živeo povučeno u Brankovini, uz ograničenje da se ne meša u politiku. Zatim je u novembru 1827. godine počeo da radi na administraciji Posavske knežine, pa se ponovo povukao decembra 1831. godine.[7]

Jedan od zadnjih poslova bio je u Valjevskom sudu, na koji je sam dao ostavku, posle čega se povukao, dobivši penziju, uz oslobađanje od plaćanja danka i kuluka.[8]

Od 1832. do 1838. godine živeo je povučeno u Brankovini, podučavajući svoju decu i pišući memoare, započete najverovatnije još 1826. godine.[8] Tada je sagradio školu i novu crkvu. Kao penzioner je otvorenije prišao opoziciji protiv kneza, tražeći da se ograniči njegova lična samovolja. Kada je 1838. godine osnovan državni savet, postao je jedan od uglednih ustavobranitelja i pristalica rusofilske politike. Bio je član komisije, koja je spremala Ustav za Srbiju, a 1839. godine postao je član Državnog saveta.[11]

Sa Tomom Vučićem Perišićem i Avramom Petronijevićem je prognan iz Srbije 1840. Morao je da traži zaštitu u Carigradu, što ga je stavilo u veoma težak položaj. Nezadovoljan i sa neprijatnim iskustvima, zatim se vratio u Srbiju, ponovo kao penzioner. Po obaranju dinastije Obrenovića, 1842. ponovo je postao državni savetnik. Knezu Aleksandru je učinio veliku uslugu gušeći sa svojim ljudima Katansku bunu 1844.[10]


Nadgrobni spomenik Prote Mateje u porti Crkve Svetih Arhanđela u Brankovini.
Član Društva srpske slovesnosti je postao 10/22. februara 1845.

Učestvovao je u Majskoj skupštini 1848. godine u Sremskim Karlovcima i kraće vreme bio član vojnog i narodnog odbora. Povukao se 1852. godine, kada je zatražio penziju i otišao u Valjevo. Preminuo je 29. novembra/11. decembra 1854. godine u Valjevu, a svečano je sahranjen u Brankovini, u porodičnoj grobnici.[7] Na grudi mu je položeno Malo jevanđelje, koje je dobio na poklon u Rusiji, na koje su se zakleli članovi prvog srpskog Sovjeta. Tu je ostalo do pogreba protinog sina Ljubomira Nenadovića 1895.[12]

Porodica
Ženio se dva puta. U prvom braku, sa Mirjanom Hadžić,[1] sestrom Koje Ivanovića iz Svileuve imao je desetoro dece, koja su sva rano umrla, a 1808. ostao je udovac. Po kneževom odobrenju i pored toga što je bio prota, oženio se drugi put verovatno 1816, sa udovicom Jovankom ili Jovanom - Jokom Milićević[13] iz Railovića. Iz drugog braka je imao ćerku Mariju - Maru (1817—1908), udatu za Jeremiju Stanojevića, Svetozara, državnog činovnika, Aleksandra (1820—1842), Ljubomira, književnika i Mihaila.[7]

Nasleđe

Prota Mateja Nenadović, slika iz 1841. rad Georgija Bakalovića (1786-1843)
Bio je umerenog rasta, kosmat, pod starost ćelav, lepe brade. Jako je uvažavao sveštenički čin, a svešteničko odelo je nosio do smrti. Njegov autentični lik nalazi se na nekoliko umetničkih dela. Slikali su ga Jovan Isajlović (1844—45. ili 1848—49), Johan Bes je naslikao dve slike (1846), Anastas Jovanović uradio je crteže i litografije (1850), Uroš Knežević (1852), Moša Pijade je napravio crtež tušem „Karađorđe i prota Mateja“.

U Valjevu je podignut spomenik vajara Milomira Jevtića (1984), a Milovan Danojlić je u stihovima izneo svoje viđenje njegovih diplomatskih akcija u Rusiji i Beču.

Napisao je knjigu svojih sećanja „Memoari“. Njegovi „Memoari“, pored književne vrednosti, predstavljaju dragocen dokument vremena.

U više gradova postoje ulice koje nose njegovo ime, kao i osnovna škola u rodnoj Brankovini.

Odlikovan je turskim Ordenom slave.