Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Engleski
Autor: Strani

kao na slikama

retko

Žan Žene


Žan Žene (Francuski: [ʒɑ̃ ʒənɛ]; Pariz, 19. decembar 1910 — Pariz, 15. april 1986) bio je francuski romanopisac, dramaturg, pesnik, esejista i politički aktivista. U ranom periodu života bio je skitnica i sitni kriminalac, ali je kasnije postao pisac i dramaturg. Njegova glavna dela su romani Lopovski dnevnik i Gospa od cveća i drame Balkon, Sluškinje i Zasloni.[1]

Biografija
Mladost
Genetova majka je bila prostitutka koja ga je odgajala prvih sedam meseci njegovog života pre nego što ga je dala na usvajanje. Nakon toga, Žene je odrastao u provincijskom gradu Alinji an Morvan, u departmanu Nievre u centralnoj Francuskoj. Njegovu hraniteljsku porodicu vodio je stolar i, prema biografiji Edmunda Vajta, bila je puna ljubavi i pažnje. Dok je u školi dobijao odlične ocene, njegovo detinjstvo uključivalo je niz pokušaja bekstva i sitne krađe.

Nakon smrti njegove hraniteljice, Žene je smešten kod jednog starijeg para, ali je ostao sa njima manje od dve godine. Prema rečima supruge, „on je izlazio noću i činilo se da je bio našminkan“. Jednom je tokom posete jednom lokalnom sajmu prokockao priličnu sumu novca, koju su mu poverili za isporuku na drugom mestu.

Pritvor i služenje vojnog roka
Zbog ovog i drugih prekršaja sa 15 godina je poslat u kaznenu koloniju Metrej gde je bio zatočen između 2. septembra 1926. i 1. marta 1929. godine. U Miracle of the Rose (1946) on daje prikaz ovog perioda zatočeništva, koji se završio sa 18 godina kada se pridružio Legiji stranaca. Na kraju je nečasno otpušten na osnovu nepristojnosti (pošto je uhvaćen u homoseksualnom činu) i proveo je period kao skitnica, sitni lopov i prostitutka širom Evrope – iskustva o kojima priča u The Thief`s Journal (1949).

Kriminalna karijera, zatvor i pisanje u zatvoru
Nakon povratka u Pariz 1937. godine, Žene je ulazio i izlazio iz zatvora kroz niz hapšenja zbog krađe, korišćenja lažnih papira, skitnice, razvratnih radnji i drugih krivičnih dela. U zatvoru, Žene je napisao svoju prvu pesmu „Le condamné à mort“, koju je štampao o sopstvenom trošku, i roman Our Lady of the Flowers (1944).

U Parizu je Žene tragao za i predstavio se Žanu Koktou, koji je bio impresioniran njegovim pisanjem. Kokto je iskoristio svoje kontakte da bi objavio Ženeov roman, a 1949. godine, kada je Ženetu zapretila doživotna kazna posle deset osuda, Kokto i druge istaknute ličnosti, uključujući Žan-Pola Sartra i Pabla Pikasa, uspešno su podneli zahtev francuskom predsedniku da mu kaznu odgodi. Žene se nikada nije vratio u zatvor.

Pisanje i aktivizam
Do 1949. Žene je završio pet romana, tri drame i brojne pesme, od kojih su mnoge bile kontroverzne zbog eksplicitnog i često namerno provokativnog prikaza homoseksualnosti i kriminala. Sartr je napisao dugu analizu Ženeovog egzistencijalnog razvoja (od skitnice do pisca), pod naslovom Sveti Žene (1952), koja je anonimno objavljena kao prvi tom celih Ženeovih dela. Žene je bio pod snažnim uticajem Sartrove analize i nije pisao narednih pet godina.

Između 1955. i 1961. Žene je napisao još tri drame, kao i esej pod nazivom „Šta ostaje od Rembranta rastrgnutog na četiri jednaka dela i puštenog u toalet“, na kojem se zasnivala analiza Ženea Žaka Deride u njegovom ključnom delu Glas. Za to vreme, Žene se emotivno vezao za Abdalaha Bentagu, hodača po konopcu. Međutim, nakon brojnih nesreća i njegovog samoubistva 1964. godine, Žene je ušao u period depresije, pa je čak i sam pokušao da izvrši samoubistvo.[2]

Od kasnih 1960-ih, počevši od omaža Danijelu Kon-Benditu nakon događaja u maju 1968. godine, Žene je postao politički aktivan. Učestvovao je u demonstracijama skrećući pažnju na uslove života imigranata u Francuskoj. Žeme je cenzurisan u Sjedinjenim Državama 1968. godine, a kasnije je proteran kada su mu odbili vizu. U intervjuu sa Edvardom de Gracijom, profesorom prava i advokatom Prvog amandmana, Žene govori o vremenu kada je prošao kroz Kanadu na kongresu u Čikagu. Ušao je bez vize i otišao bez problema.[3]

Godine 1970. Crni Panteri su ga pozvali u SAD, gde je ostao tri meseca držeći predavanja, prisustvovao suđenju njihovom vođi Hjuju Njutnu i objavio članke u njihovim časopisima. Kasnije iste godine proveo je šest meseci u palestinskim izbegličkim kampovima, tajno se sastajao sa Jaserom Arafatom u blizini Amana. Duboko dirnut svojim iskustvima u Sjedinjenim Državama i Jordanu, Ženet je napisao poslednje opširne memoare o svojim iskustvima, Zatvorenik ljubavi, koji će biti objavljen posthumno.

Žene je takođe podržao Anđelu Dejvis i Džordža Džeksona, kao i Mišela Fukoa i Grupu za zatvorske informacije Danijela Deferta. Radio je sa Fukoom i Sartrom na protestu protiv policijske brutalnosti protiv Alžiraca u Parizu, što je problem koji postoji još od Alžirskog rata za nezavisnost. Žene izražava svoju solidarnost sa Frakcijom Crvene armije (RAF) Andreasa Badera i Ulrike Majnhof, u članku „Nasilje i brutalitet“, objavljenom u Le Monde, 1977. godine.

U septembru 1982, Genet je bio u Bejrutu kada su se dogodili masakri u palestinskim logorima Sabra i Šatila. Kao odgovor, Žene je objavio „Quatre heures à Chatila“ („Četiri časa u Šatili“), prikaz svoje posete Šatili nakon tog događaja. U jednom od retkih javnih nastupa tokom kasnijeg perioda svog života, na poziv austrijskog filozofa Hansa Kehlera, čitao je iz svog dela prilikom inauguracije izložbe o masakru Sabre i Šatile koju je organizovala Međunarodna organizacija za napredak u Beču., Austrija, 19. decembra 1983.[4]

Smrt
Žene je dobio rak grla i pronađen je mrtav u Džek`s Hotelu u Parizu 15. aprila 1986. gde su ostale njegove fotografije i knjige. On je možda pao na pod i fatalno udario glavom. Sahranjen je na hrišćanskom groblju Larač u Laraču u Maroku.[5]

Romani i autobiografija
Film
Godine 1950. Genet je režirao Un Chant d`Amou, 26-minutni crno-beli film koji prikazuje fantazije gej zatvorenika i njegovog upravnika zatvora. Žene je takođe zaslužan kao koreditelj zapadnonemačkog televizijskog dokumentarca Am Anfang war der Dieb (U početku je bio lopov) (1984).

Njegovo delo je adaptirano za film i producirano od strane drugih filmskih stvaralaca.

Nekoliko Ženeovih drama je adaptirano u filmove

U popularnoj kulturi
Kada je Dejvid Bouvi objavio svoj hit singl iz 1972. „The Jean Genie “. U svojoj knjizi Moonage Daydream iz 2005. godine, Bouvi je potvrdio da je naslov „... bio nespretna igra reči sa imenom Žana Ženea“.[6]

„Les Boys“ sa albuma Dire Straits iz 1980. Making Movies sadrži referencu na Geneta.

Album avangardnog muzičara/kompozitora Džona Zorna iz 1992. godine, Elegy, inspirisan je i posvećen Ženeu.

Scena sa Majklom Daglasom i Robertom Daunijem mlađim iz filma Wonder Boys iz 2000. govori o Ženeu.

Žene se dva puta pominje u stihovima pesme A Cocaine Christmas and an Alcoholic`s New Year engleskog benda Monei na studijskom albumu Suicide Songs iz 2016. godine.

Spisak radova
Unosi pokazuju: prevod naslova na engleski jezik (naslov na francuskom jeziku ) [godina napisa] / [godina prvog objavljivanja]

Our Lady of the Flowers (Notre Dame des Fleurs) 1942/1943
Miracle of the Rose (Miracle de la Rose) 1946/1951
Funeral Rites (Pompes Funèbres) 1947/1953
Querelle of Brest (Querelle de Brest) 1947/1953
The Thief`s Journal (Journal du voleur) 1949/1949
Prisoner of Love (Un Captif Amoureux) 1986/1986
Drama
′adame Miroir (ballet) (1944). In Fragments et autres textes, 1990 (Fragments of the Artwork, 2003)
Deathwatch (Haute surveillance) 1944/1949/1949
The Maids (Les Bonnes) 1946/1947/1947
Splendid`s 1948/1993/
The Balcony (Le Balcon) 1955/1956/1957. Complementary texts `How to Perform The Balcony` and `Note` published in 1962.
The Blacks (Les Nègres) 1955/1958/1959 (preface first published in Theatre Complet, Gallimard, 2002)
Her (Elle) 1955/1989
The Screens (Les Paravents) 1956-61/1961/1964
Le Bagne [Samo francusko izdanje] (1994)[7]
Kinematografija
Un chant d`amour (1950)
Haute Surveillance (1944) was used as the basis for the 1965 American adaptation Deathwatch, directed by Vic Morrow.
Les Rêves interdits, ou L`autre versant du rêve (Forbidden Dreams or The Other Side of Dreams) (1952) was used as the basis for the script for Tony Richardson`s film Mademoiselle, made in 1966.
Le Bagne (The Penal Colony). Written in the 1950s. Excerpt published in The Selected Writings of Jean Genet, The Ecco Press (1993).
La Nuit venue/Le Bleu de L`oeil (The Night Has Come/The Blue of the Eye) (1976–78). Excerpts published in Les Nègres au port de la lune, Paris: Editions de la Différence (1988), and in The Cinema of Jean Genet, BFI Publishing (1991).
`Le Langage de la muraille: cent ans jour après jour` (The Language of the Walls: One Hundred Years Day after Day) (1970s). Unpublished.
Poezija
`The Man Sentenced to Death` (`Le Condamné à Mort`) (written in 1942, first published in 1945)
`Funeral March` (`Marche Funebre`) (1945)
`The Galley` (`La Galere`) (1945)
`A Song of Love` (`Un Chant d`Amour`) (1946)
`The Fisherman of the Suquet` (`Le Pecheur du Suquet`) (1948)
`The Parade` (`La Parade`)(1948)
Eseji o umetnosti
Sakupljeno u Fragments et autres textes, 1990 (Fragments of the Artwork, 2003)
`Jean Cocteau`, Bruxelles: Empreintes, 1950)
`Fragments`
`The Studio of Alberto Giacometti` (`L`Atelier d`Alberto Giacomett`) (1957).
`The Tightrope Walker` (`Le Funambule`).
`Rembrandt`s Secret` (`Le Secret de Rembrandt`) (1958). First published in L`Express, September 1958.
`What Remains of a Rembrandt Torn Into Little Squares All the Same Size and Shot Down the Toilet` (`Ce qui est resté d`un Rembrandt déchiré en petits carrés`). First published in Tel Quel, April 1967.
`That Strange Word...` (`L`etrange Mot D`.`).
Eseji o politici
Sakupljeno u L`Ennemi déclaré: textes et entretiens (1991) – The Declared Enemy (2004)
Prepiska
Lettre à Léonor Fini [Jean Genet`s letter, 8 illustrations by Leonor Fini] (1950). Also collected in Fragments et autres textes, 1990 (Fragments of the Artwork, 2003)
Letters to Roger Blin (`Lettres à Roger Blin`, 1966)
Lettres à Olga et Marc Barbezat (1988)
Chère Madame, 6 Brife aus Brünn [French and German bilingual edition] (1988). Excerpts reprinted in Genet, by Edmund White.
Lettres au petit Franz (2000)
Lettres à Ibis (2010)
Sakupljeno u Théâtre Complet (Editions Gallimard, 2002)
`Lettre a Jean-Jacques Pauvert`, first published as preface to 1954 edition of Les Bonnes. Also in `Fragments et autres textes`, 1990 (Fragments of the Artwork, 2003)
`Lettres à Jean-Louis Barrault`
`Lettres à Roger Blin`
`Lettres à Antoine Bourseiller`. In Du théâtre no1, July 1993
`Lettres à Bernard Frechtman`
`Lettres à Patrice Chéreau`
Sakupljeno u Portrait d`Un Marginal Exemplaire
`Une lettre de Jean Genet` (to Jacques Derrida), in Les Lettres Françaises, 29 March 1972
`Lettre à Maurice Toesca`, in Cinq Ans de patience, Emile Paul Editeur, 1975.
`Lettre au professeur Abdelkebir Khatibi`, published in Figures de l`etranger, by Abdelkebir Khatibi, 1987.
`Letter à André Gide`, in Essai de Chronologie 1910–1944 by A.Dichy and B.Fouche (1988)
`Letter to Sartre`, in Genet (by Edmund White) (1993)
`Lettre à Laurent Boyer`, in La Nouvelle Revue Francaise, 1996
`Brouillon de lettre a Vincent Auriel` (first published in Portrait d`Un Marginal Exemplaire
Neprikupljeno
`To a Would Be Producer`, in Tulane Drama Review, n° 7, 1963, p. 80–81.
`Lettres à Roger Blin` and `Lettre a Jean-Kouis Barrault et Billets aux comediens`, in La Bataille des Paravents, IMEC Editions, 1966
`Chere Ensemble`, published in Les nègres au port de la lune, Paris: Editions de la Différence, 1988.
`Je ne peux pas le dire`, letter to Bernard Frechtman (1960), excerpts published in Libération, 7 April 1988.
`Letter to Java, Letter to Allen Ginsberg`, in Genet (by Edmund White) (1993)
`Lettre à Carole`, in L`Infini, n° 51 (1995)
`Lettre à Costas Taktsis`, published in Europe-Revue littéraire Mensuelle, Numéro spécial Jean Genet, n° 808–809 (1996)