Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

lepo očuvano



Mari-Anri Bel (fr. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.[4]
Stendal

Stendalov portret, Johan Olaf Zodermark
Lični podaci
Puno ime
Mari-Anri Bel
Datum rođenja
23. januar 1783.
Mesto rođenja
Grenobl, Francuska
Datum smrti
23. mart 1842. (59 god.)
Mesto smrti
Pariz, Francuska
Biografija
uredi
Stendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio vezaniji za Italiju, gde je postao konzul. Većinu svojih dela napisao je u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.
Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir jedan je od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[5] S obzirom na to da je živeo u periodu romantizma, Stendalova realistička dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat.
Detinjstvo i mladost
uredi
Iz njegove autobiografije Život Anrija Brilara može se saznati da mu je majka umrla na porođaju, kada je imao sedam godina. Taj događaj odredio je ne samo njegovo detinjstvo, već i njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožan građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…
Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, „grad svetlosti“ doživljava kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine, imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i neposredno, na bojnom polju, prati Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[6][7][8] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom, „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“
Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta i njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom (ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal, naziva se „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje…). Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a 1815. godine definitivnog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“, kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su bile raširene po Apeninskom poluostrvu, Stendal biva proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.
Kasniji život i smrt
uredi
Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmanski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, 1841. godine, pošto je prethodno ostao bez položaja, vraća se u Pariz, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.
Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.
Kritička ocena
uredi
Ipolit Ten je smatrao da su psihološki portreti Stendalovih likova „stvarni, jer su složeni, višestrani, specifični i originalni, poput živih ljudskih bića“. Emil Zola se složio sa Tenovom procenom Stendalovih veština kao „psihologa“, i iako je nedvosmislen u svojoj pohvali Stendalovoj psihološkoj tačnosti i odbacivanju konvencija, osudio je različite neuverljivosti romana i Stendalovu jasnu autorsku intervenciju.[9]
Nemački filozof Fridrih Niče naziva Stendala „poslednjim velikim francuskim psihologom“ u Izvan dobra i zla (1886).[10] Takođe pominje Stendala u Sumraku idola (1889) tokom rasprave o Dostojevskom kao psihologu, rekavši da je susret sa Dostojevskim bio „najlepša nesreća u mom životu, više nego čak i moje otkriće Stendala”.[11]
Ford Madoks Ford, u Engleskom romanu, tvrdi da Didrou i Stendalu „roman duguje svoj sledeći veliki korak napred... U tom trenutku je odjednom postalo očigledno da se roman kao takav može smatrati sredstvom duboko ozbiljnih i višestranih diskusija i stoga kao medij duboko ozbiljne istrage ljudskog slučaja.“[12]
Erih Auerbah smatra da je savremeni „ozbiljni realizam“ počeo sa Stendalom i Balzakom.[13] U Mimezisu napominje jednu scenu u Crvenom i crnom koja bi „bila gotovo neshvatljiva bez najtačnijeg i detaljnijeg poznavanja političke situacije, društvenog raslojavanja i ekonomskih okolnosti jednog savršeno određenog istorijskog trenutka, naime, onog u kome se našla Francuska neposredno pred Julsku revoluciju.“[14]
Prema Auerbahovom mišljenju, u Stendalovim romanima „likovi, stavovi i odnosi dramskih persona su, dakle, veoma usko povezani sa savremenim istorijskim okolnostima; savremeni politički i društveni uslovi utkani su u radnju na način detaljniji i stvarniji nego što je to bio slučaj u bilo kom ranijem romanu, i zaista u svim delima književne umetnosti osim onih za koje se izričito tvrdi da su političko-satirični traktati.”[14]
Simon de Bovoar upotrebljava Stendala kao primer feminističkog autora. U Drugom polu, De Bovoarova piše: „Stendal nikada ne opisuje svoje heroine kao funkciju svojih heroja: on im daje njihove sopstvene sudbine.“[15] Ona dalje ističe da je „izvanredno da je Stendal tako duboko romantičan i toliko odlučno feminističan; feministi su obično racionalni umovi koji usvajaju univerzalnu tačku gledišta o svemu; ali Stendal to čini ne samo u ime slobode uopšte nego i u ime individualne sreće poziva na emancipaciju žena.“[15] Ipak, De Bovoarova kritikuje Stendala zbog toga što mada želi da mu žene budu ravne, jedina sudbina koju za njih predviđa ostaju muškarci.[15]
Vladimir Nabokov je Stendala odbacio, u Jakim mišljenjima ga je nazvao „ljubimcem svih onih koji vole svoju francusku ravnicu”. U beleškama uz svoj prevod Evgenija Onjegina, Nabokov tvrdi da je Crveno i crno „znatno precenjeno“, a da Stendal ima „bezvredan stil“. U Pninu je satirično pisao: „Književna odeljenja su i dalje radila pod utiskom da su Stendal, Golsvordi, Drajzer i Man bili veliki pisci.“[16]
Majkl Dirda smatra Stendala „najvećim francuskim piscem, autorom dva od 20 najboljih francuskih romana, autorom veoma originalne autobiografije (Život Anrija Brilara), vrhunskim putopiscem, i piscem kom ćete verovati više od bilo kog drugog pisca sa kojim ćete se ikada upoznati.`[17]
Dela
uredi
Crveno i crno (1830)
Parmski kartuzijanski manastir (1839)
Rasprava o ljubavi
Lisjan Leven
Život Hajdnov
Istorija slikarstva u Italiji
Rim, Napulj, Firenca
Rasin i Šekspir
Život Rosinijev
Nedovršena autobiografska dela
uredi
Memoari jednog egoiste (1892)
Život Anrija Brilara (1890)