ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! I zadnja korica se odvojila od tabaka drzi se na mrezici, sve ostalo uredno!

Ovo je roman o svemu onome što život jeste i o svim njegovim mogućnostima da se preobrazi. Ovo je roman o istorijskom rađanju sveta. Ovo je roman o čoveku i snazi njegovog duha da bude veći od svega. Ovo je roman o telu: gladnom telu, ranjenom telu, zgrčenom telu, bolnom telu, telu koje pulsira uprkos svemu. Ovo je roman o svemu što je žensko u životu. Ovo je roman o ljubavi i jedinoj njenoj svrsi – da čovek bude. Ovo je roman o žudnji za životom. Naslov Dan šesti preuzet je iz biblijskog stiha o stvaranju čoveka: I bi jutro, i bi noć, dan šesti. Кako je sam Rastko Petrović bio jedan od onih koji su prešli Albaniju 1915. godine, on je u prvom delu romana prikazao dotad neviđenu sliku Albanske golgote, ali neprestano nastojeći da u tekst utka sve misli i sva osećanja glavnog junaka Stevana Papa-Кatića, koji korača napred kroz razrušeni i dezintegrisani svet. Ton drugog dela romana potpuno je drugačiji od prvog: Stevan Papa-Кatić živi u Americi, postao je paleontolog i priznati naučnik. Susret sa Mili(com), ženom koja će pomeriti njegov unutarnji svet, otkriće mu lice ljubavi. Rastko Petrović je prvi naš pisac koji se nije libio da prikaže kako je zaista izgledalo povlačenje srpskog naroda preko Albanije. Izbor teme u tadašnjim društveno-političkim okolnostima predodredio je sudbinu romana – objavljen je posthumno tek 1961. godine, dvanaest godine posle piščeve smrti. Ipak, umetnička snaga Dana šestog nadišla je sve spoljašnje činioce i potvrdila Rastkovo uverenje da ono što život pruži stvaralačkom geniju vraća se kao kristalizirajuća sila, tj. kao snaga, odakle je pošla – u sam život. Sedam decenija kasnije, mi svedočimo tome. „U jednom od svojih eseja, Rastko Petrović govori o potrebi da se napiše ’književno delo koje bi o našem ratu reklo dovoljno opsežnu, verodostojnu i čovečansku reč’. Roman Dan šesti je upravo to: monumentalna a ipak dinamična priča o ljudskom stradanju, saosećanju i obnovi života.“



Rastko Petrović (Beograd, 3. mart 1898 — Vašington, 15. avgust 1949)[1] bio je srpski književnik, kritičar, slikar i diplomata. Bavio se likovnom[2][3][4] i književnom kritikom.[5] Sa mnogobrojnih putovanja ostavio je putopise.[6]

Biografija
Rastko Petrović rođen je kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Rastko je mlađi brat Nadežde poznate likovne umetnice i Milice, pesnikinje. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum bio je novosadski pisac i pripovedač Jaša Tomić.

Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Piščeva rodna kuća srušena je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. godine pohađao je osnovnu školu i upisao niže razrede gimnazije. U jeku balkanskih ratova 1912. prekida gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druži sa mnogim pesnicima, slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi i objavljuje ih u otadžbini.

Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[7]

Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristički roman iz života starih Slovena Burleska Gospodina Peruna Boga Groma. Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama Otkrovenje. Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima poput Milana Dedinca, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih. Njihovo delovanje dovešće do pojave nadrealizma kod nas. Nakon što se zaposlio kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela, krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika.

Nastaje period u Rastkovom životu kada sve manje piše poeziju i sve manje objavljuje. Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri Vatikanu kod Milana Rakića. Rakić mu omogućuje putovanje po Italiji, Španiji, Francuskoj i Turskoj i, što je najznačajnije, po Africi. Stoga će, 1930. godine, Petrović objaviti veličanstveni putopis pod istoimenim nazivom Afrika. Potom, 1935. godine, Rastko Petrović biva postavljen za vicekonzula šeste položajne grupe generalnog konzulata u Čikagu. Naredne godine radi u Vašingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi, Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapređen je u zvanje konzula pete grupe u Čikagu.


Grob Rastka i Nadežde Petrović
Drugi svetski rat proveo je u SAD. Piše pesme za zbirku Ponoćni delija. Poboljeva. U 51. godini, dana 15. avgusta 1949. iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu. Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Likovna kritika
Rastko Petrović je duboki trag u srpskoj kulturi ostavio i kao likovni kritičar. Aktivno se bavio likovnom kritikom od 1921. godine kada sarađuje sa brojnim listovima, najpre u Zagrebu, a potom u Beogradu. Začetnik je „sintetičke kritike“ umetnosti koju je objavljivao u „Zenitu“, „Radikalu“, „Kritici“, „Savremeniku“, „Misli“, „Raskrsnici“, „Vremenu“. Od 1931. do 1935. redovni je kritičar Politike kada je pisao pod inicijalima N. J. - N(isam) J(a) i u tom razdoblju objavio je blizu osamdeset članaka. Napredno se zalagao za autonomiju likovnog umetnosti i samostalnost slikarskog jezika, držeći da je slika ”kosmos za sebe” sa svojim unutrašnjim zakonima, ”doživljaj koji se zbio iznad pravila pod kojima živi naš sunčani sistem” (”Savremenik”, III, 1921).[8] Objavljivao je retko, početkom treće i četvrte decenije, i to samo onda kada je imao šta novo da kaže.

Dobro obrazovan na tradiciji francuske teorije i estetike umetnosti, sa urođenim senzibilitetom postao je pionir i protagonista moderne likovne kritike u Srbiji. Snažno je delovao na našu modernu umetnost jer je njegov kritičku sud među umetnicima bio merodavan i uvažavan. Takođe je prvi podržao nove tendencije u srpskom slikarstvu - „konstruktivizam“ i „novi realizam“. Sagledavao je srpsku umetnost u kontekstu aktuelnih evropskih tendencija svog vremena.