Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je dobro očuvana.Spoljni omot smežuran i napred i pozadi kao na slikama.
,,„Берлин Александерплац“ је роман Алфреда Деблина . Књига је објављена 1929. године од стране издавачке куће S. Fischer Verlag са поднасловом „Прича о Францу Биберкопфу“ . Деблинова најуспешнија књига једно је од главних дела немачког модернизма и карактерише је иновативна структура, експресивни језик и поетска наративна техника. Урбани роман је такође важан савремени документ с почетка 20. века, посебно Вајмарске републике . Експериментална дела „Уликс“ и „Менхатенски трансфер“ сматрају се еквивалентима .


Издавачева корица каснијег издања (1930/31/33)
Деблин прича причу о најамном раднику Францу Биберкопфу, који је убио своју девојку и, након што је одслужио четворогодишњу затворску казну, жели да води пристојан живот. У стилизованој борби против метрополе Берлина, непоправљиви Биберкопф је у опасности да пропадне. Након што није успео да води редован живот, уплиће се у Рајнхолдову банду провала. Напад у његовом аутомобилу за бекство оставља га осакаћеним, али се поново придружује банди и започиње везу са проститутком Мице. Њено убиство од стране Рајнхолда задаје му одлучујући ударац. Постаје осумњичени, бива ухапшен и на крају завршава као пацијент у менталној болници. Тамо га смрт прочишћава и препознаје сопствене преступе. Након пуштања на слободу, Франц почиње нови живот као помоћни портир.

Роман је брзо постао комерцијални успех, не само због басне о Биберкопфу – неуспеху једноставног радника који је лоше третиран и чији живот делује безнадежно. Истовремено, поетизација метрополе кроз технику монтаже , као и стилски плурализам, романескна композиција и безбројне референце на књижевност и мит чине Берлин Александерплац једним од најважнијих романа у књижевности немачког језика. Инспирисао је бројне ауторе на пародије, имитације и адаптације, а због своје бескрајне разноликости интерпретација, брзо је постао предмет књижевних студија.

Порекло
Деблин је почео да ради на свом роману у јесен 1927. и завршио га је две године касније. Поднаслов „ Прича о Францу Биберкопфу“ предложио је издавач Самуел Фишер , који је желео да спречи читаоце да га уско повежу са именом станице , Берлин Александерплац . Роман је требало да буде једини већи финансијски успех авангардног писца Деблина. Између августа 1928. и октобра 1929. године, прелиминарни примерци су се појавили у „Neue Rundschau“ , „Frankfurter Zeitung“ , „Vorwärts“ и „Berliner Volkszeitung “. То су углавном биле прелиминарне верзије.

Град Берлин постао је место радње неколико Деблинових раних прозних дела и кратких прича. Године 1910, часопис Der Sturm објавио је „Das märkische Ninive“ (Бранденбуршка Нинива) , скицу која, у својој комбинацији „апокалиптичних мотива и градских тема“ , има сличности са каснијим романом. Године 1914, објављен је Деблинов први берлински роман, „Вадзекова битка са парном турбином“ . Посебно се у „Берлину Александерплац“ поново појављују лутања протагонисте, монтажа рекламног текста током вожње таксијем и књижевна техника којом се читаоцу даје слика метрополе кроз перцепцију Вадзекове „сонде “ . Међу Деблиновим новинарским текстовима, издваја се извештај „Источно од Александерплаца“ од 29. септембра 1923. године, који, према Габријели Сандер, има „атмосферску и стилску блискост“ са романом, као и чланак „Непозната врста зрачења“ из 1925. године, који се завршава скицом миљеа који као да антиципира роман. У свом дневнику „Путовање по Пољској“ (1924), Деблин је поново експериментисао са монтажом и инсценирао своје путовање кроз Берлин на сличан начин као и лик Биберкопф. Према речима Ханса-Петера Бајердерфера, разноликост јеврејског живота у Варшави била је инспирација за његов приказ Берлина.

Степен у којем је Џејмс Џојсов „ Уликс“ утицао на концепцију романа остаје донекле контроверзан. Херман Вигман види паралеле у наративном стилу и композиционој техници. Роману претходи пролог, може се разликовати пет језичких нивоа, а унутрашњи монолог је подједнако формиративан за наративни стил. Хелмут Кизел, с друге стране, наглашава независност берлинског Александерплаца ; чак и ако је Деблин можда пронашао извесну инспирацију у „Уликсу“ , он сам је већ поседовао „значајан капацитет за иновације“. Већ 1930. године, Валтер Бенјамин је истакао да унутрашњи монолог у Деблиновом роману има потпуно другачију функцију него у Џојсовом и да је централни стилски принцип монтажа. Марен Јегер види само каталитички ефекат Ирца на Деблинов рад на берлинском Александерплацу . Деблин је рецензирао „Уликса“ 1928. године и похвалио га као „експериментално дело“. Међутим, када су неки критичари тврдили да је Деблин имао огроман утицај на њега, а мало њих чак и да га је имитирао, он се одупрео дискредитовању. Четвртина романа је написана пре него што је Деблин уопште ступио у контакт са „Уликсом“ . На крају крајева, може се претпоставити да су идеје биле савремене; стога је Деблин припадао књижевној авангарди у својим раним годинама, а најкасније од 1913. године, водећим експресионистима. Штавише, Деблин је ступио у контакт са књижевним модернизмом и његовим бројним покретима попут футуризма и дадаизма много пре Џојса , а допринео му је и као теоретичар.

Такође се спекулисало о томе да ли је експериментални документарни филм Берлин – Симфонија великог града имао утицаја на Деблина, од премијере филма у септембру 1927. Избор материјала био је заснован на искуствима Алфреда Деблина као лекара. Осврћући се на свој рад на роману, Деблин је 1932. године написао циришком читалачком кругу: „Била би дуга прича испричати како сам дошао до материјала и основног мотива књиге. Овде ћу само рећи: моја медицинска професија ме је довела у блиски контакт са криминалцима. Пре много година сам такође имао осматрачницу за криминалце. Много занимљивих и значајних ствари је потекло одатле.“