Godina izdanja: 2013
ISBN: 978-86-519-1556-0
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Mahfuz, Nagib, 1911-2006 = Mahfouz, Naguib, 1911-2006
Naslov Deca naše ulice / Nagib Mahfuz ; preveo s arapskog i pogovor napisao Srpko Leštarić
Vrsta građe roman
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 2013
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik, 2013 (Beograd : Glasnik)
Fizički opis 561 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Leštarić, Srpko (prevodilac) (autor dodatnog teksta)
Zbirka ǂBiblioteka ǂKnjiževni glasnik. ǂKolekcija ǂGlasovi sveta
(broš.)
Napomene Izvornik na arap. jeziku
Tiraž 500
Pogovor: str. 531-541
Str. 543-561: O prevodu / Srpko Leštarić.
Predmetne odrednice Mahfuz, Nagib, 1911-2006 -- `Deca naše ulice`

„Deca naše ulice“ je roman koji nudi razvijenu alegorijsku sliku mita o stvaranju sveta i širenju grada kao univerzalne metafore civilizacije. U minuciozno razrađenom pentaptihu Nagib Mahfuz, ovenčan 1988. Nobelovom nagradom za književnost, otkriva nam svoje poimanje istorije čovečanstva kao utopijske fantazije o izgubljenom raju.
Opisujući politiku kao centralnu osu ukupne ljudske prakse, autor nas dovodi do smele i, za mnoge, grešne misli da su sve religije jednake. Nauka je naslednica vere u neizvesnoj potrazi za savršenim modelom svetskog poretka.
Povest našeg šora, tog svetog jajeta iz kog se legu novi i novi krajevi grada, ciklična je: izabrani pojedinac ulazi u svet nasilja i razvrata i trijumfuje u borbi protiv nepravedne sile. Vreme prolazi, svet opeva spasiteljeve podvige, ali zaboravlja lekciju i nanovo tone u nasilje i razvrat.
Deca naše ulice su epopeja s porukom da nepravdi mora doći kraj, kao što posle noći dolazi dan. Ovim filozofskim romanom Mahfuz postavlja pred nacionalne vođe sa sredine dvadesetog veka pitanje da li žele da stvaraju društvo pravde i slobode ili bede, iznude i mafijaških klanova.
Zbog ovog romana Nagib Mahfuz je bio žrtva atentata od čijih posledica je nekoliko godina kasnije i umro.

Nagrada „Miloš N. Đurić“ za 2013. godinu dodeljena je Srpku Leštariću za prevod romana „Deca naše ulice“, u izdanju Glasnika.

Nagib Mahfuz (arap. نجيب محفوظ; Kairo, 11. decembar 1911 – Kairo, 30. avgusta 2006), bio je egipatski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1988. godine. Smatra se jednim od prvih savremenih pisaca arapske literature, zajedno sa Taufikom al-Hakimom, koji se bavio temama egzistencijalizma.
Mahfuz je objavio 34 novele, 30 scenarija, i stotine priča. „Kairska trilogija“ (1956, 1957) je remek delo. Godine 1959, objavljuje „Children of Gebelawi“ koje zbog bogohulnosti biva zabranjeno u Egiptu. Upravo se ova knjiga smatra razlogom atentata na Mahfuza 1994. godine, nakon koje je Mahfuz pod stalnom pratnjom telesnih čuvara.
Mladost i obrazovanje
Mahfuz je rođen u muslimanskoj familiji niže srednje klase u srednjevekovnoj četvrti Fatimid u Kairu 1911. godine. On je bio sedmo i najmlađe dete, sa četiri brata i dve sestre, od kojih su svi bili stariji od njega. (Iskustveno, on je odrastao kao „jedino dete”.) Familija je živela u dva popularna distrikta Kaira: prvo, u Bajt al-Kvadi susedstvu u Gamaleja kvartu starog grada, odakle su se preselili 1924. godine u Abaseju, tada novo predgrađe Kaira severno od starog grada. Ove lokacije su pružile pozadinu za mnoga kasnija Madžfuzova pisanja. Njegov otac, Abdel-Aziz Ibrahim, koga je Mahfuz opisivao kao „staromodnog”, bio je u državnoj službi, i Mahfuz je kasnije sledio njegovim stopama 1934. Mahfuzova majka, Fatima, je bila kćerka Mustafe Kvašiša, jednog Al-Azharskog šeika, i mada je bila nepismena, vodila je dečaka Mahfuza na brojne ekskurzije do kulturnih lokacija kao što je Egipatski muzej i piramide.
Mahfuzova familija se ubrajala u pobožne muslimane i Mahfuz je imao strogo islamsko vaspitanje. U jednom intervjuu, on je govorio je o krutoj religijskoj klimi kod kuće tokom njegovog detinjstva. On je izjavio da „Nikada ne biste mislili da će iz te porodice proisteći umetnik.”
Egipatska revolucija iz 1919 je imala jak uticaj na njega, mada je on u to vreme imao samo sedam godina. Sa prozora često je gledao dok su britanski vojnici pucali na demonstrante, muškarce i žene. „Mogli biste reći ... da je jedna stvar koja je najviše potresla sigurnost mog detinjstva bila revolucija 1919. godine”, rekao je kasnije.
U svojim ranim godinama, Mahfuz je ekstenzivno čitao i bio je pod uticajem Hafiza Nadžiba, Taha Huseina i Salama Muse, Fabijanskih intelektualaca.
Nakon završetka srednje škole, Mahfuz je primljen 1930. godine na Egipatski univerzitet (sad Kairski univerzitet), gde je studirao filozofiju, i diplomirao 1934. godine. Do 1936, nakon što je proveo godinu radeći na svojoj magistraturi u oblasti filozofije, on je odlučio da prekine studije i postane profesionalni pisac. Mahfuz je zatim radio kao novinar za agenciju al-Risala, i doprinosio je kratkim pričama al-Hilalu i Al-Ahramu.
Državna služba
Nakon što je diplomirao filozofiju na Kairskom univerzitetu 1934. godine, Mahfuz je stupio u Egipatsku državnu službu, gde je nastavio da radi na raznim pozicijama i ministarstvima do penzionisanja 1971. On je služio prvo kao službenik na Kairskom univerzitetu, zatim 1938. godine, u Ministarstvu islamskih zadužbina (Awqaf) kao parlamentarni sekretar ministra islamskih zadužbina. Godine 1945, on je tražio da bude premešten u al-Guri mauzolejsku biblioteku, gde je intervjuisao stanovnike dela grada u kome je proveo svoje detinjstvo u kontekstu „Projekta dobrih kredita”. Tokom 1950-ih, on je radio kao direktor cenzure u Birou umetnosti, kao direktor Zadužbine za podršku bioskopa, i konačno kao konsultant Ministarstva kulture.
Knjižena karijera
Mahfuz je objavio 34 romana, preko 350 kratkih priča, desetine manuskripta za filmove i pet predstava tokom svoje sedamdesetogodišnje karijere. Njegov najpoznatiji rad je verovatno, Kairsa trilogija, koja opisuje živote tri generacije različitih porodica u Kairu od Prvog svetskog rata do nakon vojnog udara iz 1952. kojim je srušen kralj Faruk. Bio je član odbora izdavačke kuće Dar el-Ma`aref. Mnoge od njegovih novela su bile serijalizovane u Al-Ahramu, i njegovi članci su se pojavljivali u sedmičnoj rubrici, „Tačka gledišta”. Pre Nobelove nagrade samo nekoliko njegovih romana se pojavilo na Zapadu.
Stil pisanja i teme
Većina Mahfuzovih ranih radova se bavila radnjama koje se odvijaju u Kairu. Abath Al-Aqdar (Ismevanje sudbine) (1939), Radopis (1943), i Kifah Tibah (Borba Tebe) (1944), su istorijski romani, napisano kao deo većeg nezavršenog projekta od 30 romana. Inspirisan Volterom Skotom (1771–1832), Mahfuz je planirao da pokrije celokupnu istoriju Egipta u seriji knjiga. Međutim, nakon trećeg toma, pomerio je svoj interes za sadašnjost i psihološki uticaj društvenih promena na obične ljude.
Mahfuzova proza je karakterisana direktnim izrazom njegovih ideja. Njegovi pisani radovi pokrivaju širok opseg tema, uključujući socijalizam, homoseksualnost, i Boga. Pisanje o nekim od tih tema je bilo zabranjeno u Egiptu. U svojim radovima, on je opisao razvoj svoje zemlje tokom 20. veka i kombinovane intelektualne i kulturne uticaje Istoka i Zapada. Njegova vlastita izloženost književnosti neegipatskih kultura započela je u njegovoj mladosti sa entuzijastičkim konzumiranjem zapadnih detektivskih priča, ruskih klasika i takvih modernističkih pisaca kao što su Marsel Prust, Franz Kafka i Džejms Džojs. Mahfuzove priče su gotovo uvek postavljene u gusto naseljenim četvrtima Kaira, gde njegovi likovi, uglavnom obični ljudi, pokušavaju da se izbore sa modernizacijom društva i iskušenjima zapadnih vrednosti.
Mahfuzov centralni rad tokom 1950-ih je bila Kairska trilogija, koja je završena pre Julske revolucije. Novele u trilogiji su bile naslovljene imenima ulica Palatno šetalište, Palata želja, i Šećerna ulica. Mahfuz je postavio priču u delovima Kaira gde je odrastao. Romani opisuju život patrijarha el-Sajida Ahmeda Abdela Gavada i njegove porodice tokom tri generacije, od Prvog svetskog rata do 1950-ih, kad je kralj Faruk I zbačen sa vlasti. Mahfuz je prestao da piše tokom nekoliko godina nakon završavanja trilogije. Razočaran u Naserov režim, koji je svrgnuo monarhiju 1952, on je ponovo počeo da objavljuje 1959, sada proliferno proizvodeći romane, kratke priče, novinske članke, memoare, eseje i scenarije. On je izjavio u jednom intervjuu iz 1998. godine, da je on „dugo osećao da je Naser bio jedan od najvećih političkih lidera moderne istorije. Počeo sam da ga u potpunosti cenim nakon što je nacionalizovao Suecki kanal.”
Tharthara Fawq Al-Nīl (Plutajući na Nilu, 1966) je jedan od njegovih najpopularnijih romana. On je kasnije bio adaptiran u film tokom režima Anvar el Sadata. Priča kritikuje dekadenciju egipatskog društva u doba Nasera. Sadat je bio zabranio ovaj roman da bi se izbeglo provociranje Egipćana koji su još uvek voleli bivšeg predsednika Nasera. Kopije je bilo teško naći pre kraja devedesetih.
Gabelavijeva deca (1959, takođe poznat kao Deca iz sporedne ulice) jedan je Mahfuzovih najboljih radova, u kome se portretiše patrijarh Gebelavi i njegova deca, prosečni Egipćani koji žive živote Kaina i Avelja, Mojsija, Isusa, i Muhameda. Gebelavi je izgradio vilu u oazi usred gole pustinje; njegovo imanje postaje scena porodične svađe koja se nastavlja generacijama. „Kad god je neko depresivan, ispašta ili je ponižen, on pokazuje na vilu na vrhu ulice na njenom kraju koji se otvara u pustinju, i žalosno kaže: „To je kuća našeg predaka, svi smo njegova deca, i mi imamo pravo na njegovu imovinu. Zašto smo gladni? Šta smo učinili?`” Knjiga je bila zabranjena širom arapskog sveta, izuzev Libana, do 2006, kad je prvi put objavljena u Egiptu. Ovaj rad je bio zabranjen zbog njegovog navodnog bogohuljenja u vidu alegorijskog portretisanja Boga i monoteističkih Avramskih vera judaizma, hrišćanstva, i islama.
Tokom 1960-ih, Mahfuz je dalje razvio temu da se čovečanstvo sve više udaljava od Boga u svojim egzistencijalističkim romanima. U Lopovu i psima (1961) on je opisao sudbinu marksističkog lopova, koji je bio pušten iz zatvora i planira osvetu.
Tokom 1960-ih i 1970-ih Mahfuz je počeo slobodnije da konstruiše svoje romane i da koristi unutrašnje monologe. U Miramaru (1967) on je razvio formu višestruke naracije u prvom licu. Četiri naratora, među kojima su socijalista i naseritski oportunista, predstavljaju različite političke stavove. U centru priče je privlačna služavka. U Arabijskim noćima i danima (1981) i u Putovanju Ibn Fatouma (1983) on se nadogradio na tradicionalnim arapskim narativima kao podtekstu. Akenaten: Stanovnik u istini (1985) se bavi konfliktom između starih i novih religioznih istina. Mnoge od njegovih novela su prvo bile objavljene u serijalizovanoj formi, uključujući Decu Gebelavija i Midak ulicu koja je adaptirana u meksičkom filmu i kome igra Salma Hajek (El callejón de los milagros).
Politički uticaji
Većina Mahfuzovih dela se bavi uglavnom politikom, što je činjenica koju je on priznao: „U svim mojim delima, naći ćete politiku. Možda ćete naći priču koja ignoriše ljubav ili bilo koji drugi subjekat, ali ne i politiku; to je osa našeg razmišljanja”.
On se zalagao za egipatski nacionalizam u mnogim od njegovih radova, i izražavao je simpatije za Vafd partiju iz ere nakon Svetskog rata.[4] Takođe su ga privlačili socijalistički i demokratski ideali tokom njegove mladosti. Uticaj socijalističkih ideala snažno se odražava u njegovim prvim romanima, Al-Kalili i Novi Kairo, kao i u mnogim njegovim kasnijim radovima. Paralelna sa njegovim simpatijama za socijalizam i demokratiju bila je njegova antipatija prema islamskom ekstremizmu.
Mahfuz je lično znao Sejida Kutba u svojoj mladosti, kad je potonji izražavao više interesa u književnu kritiku nego u islamski fundamentalizam; Kutb je kasnije postao značajan uticaj za Muslimansko bratstvo. Zapravo, Kutb je bio jedan od prvih kritičara koji su prepoznali Mahfuzov talenat, sredinom 1940-ih. Mahfuz je čak posetio Kutba kad je on kasnije bio u bolnici, tokom 1960-ih, pri kraju svog života. U njegovog semi-autobiografskoj noveli, Ogledala, on je ocrtao veoma negativan portret Sejida Kutbe. Bio je razočaran revolucijom iz 1952. i porazom Egipta 1967. godine u Šestodnevnom ratu. On je podržavao principe revolucije, ali je njegov entuzijazam iščezao, govoreći da praksa nije uspela da ih podrži.
Nagib Mahfuz je uticao na novu generaciju egipatskih pravnika, uključujući Nabila Mounira i Reda Aslana.
Recepcija
Mahfuz je dobio pohvale od američkih recenzenata:
„Uličice, kuće, palate i džamije i ljudi koji žive između njih uzbuđeni su vividnošću u radu Mahfuza, kao što su ulice Londona bile prizivane Dikensom.” – Njuzvik
„Širom Nagiv Mahfuzove fikcije postoji prožimajući osećaj metafore, književnog umetnika koji koristi svoju fikciju da direktno i nedvosmisleno govori o stanju svoje zemlje. Njegov rad je prožet ljubavlju prema Egiptu i njenim ljudima, ali je i potpuno iskren i nesentimentalan.” – Vašington post
„Mahfuzov rad je sveže nijansiran i opsesivno liričan. Nobelova nagrada priznaje univerzalni značaj [njegove] fikcije.” – Los Anđeles tajms
„Gospodin Mahfuz je otelotvorio suštinu onoga što čini surovi, hrapavi, haotični ljudski mravinjak Kaira mogućim.” – Ekonomist
Nobelova nagrada za književnost
Mahfuz je bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1988. godine, prvi i jedini je arapski pisac koji je primio tu nagradu. Nedugo nakon što je osvojio nagradu Mahfuz je izjavio „Nobelova nagrada mi je prvi put u životu pružila osećaj da se moja književnost može ceniti na međunarodnom nivou. Arapski svet je takođe sa sobom osvojio Nobelovu nagradu. Verujem da su otvorena međunarodna vrata, a od sada će pismeni ljudi razmatrati i arapsku književnost. Zaslužujemo to priznanje.” Švedsko pismo Mahfuzu je sadržalo citat „bogat i složen rad poziva nas da preispitamo osnovne stvari u životu. Teme poput prirode vremena i ljubavi, društva i normi, znanja i vere se ponavljaju u različitim situacijama i prezentuju se na promišljenim, evokativnim i očigledno smelim načinima. A poetski kvalitet vaše proze se može osetiti preko jezičke barijere. U navodu nagrade vama se pridaje zasluga za formiranje arapske narativne umetnosti koja se odnosi na celo čovečanstvo.” Pošto je Mahfuz nalazio putovanje u Švedsku teškim u njegovim godinama, on nije prisustvovao ceremoniji dodele nagrada.
Političko učešće
Mahfuz se nije ustručavao od kontroverznosti izvan svog rada. Kao posledica njegove otvorene podrške za Sadatov mirovni sporazum iz Kamp Dejvida sa Izraelom 1978. godine, njegove knjige su bile zabranjene u mnogim arapskim zemljama, dok kasnije on nije bio nagrađen Nobelovom nagradom. Poput mnogih egipatskih pisaca i intelektualaca, Mahfuz je bio na „listi smrti” islamskih fundamentalista. On je branio Salmana Ruždija nakon što je ajatolah Ruholah Homeini osudio Ruždija na smrt 1989. godine, ali je isto tako kritikovao njegove Satanske stihove kao „uvredljive” za islam. Mahfuz je verovao u slobodu izražavanja, i, mada se on lično nije slagao sa Ruždijevim radom, on nije smatrao da treba da postoji fatva osuđujući ga na smrt zbog toga. Godine 1989, nakon ajatolah Ruholah Homeinijeve fatve kojom poziva da Salman Ruždi i njegovi izdavači budu ubijeni, Mahfuz je nazivao Homeinija teroristom. Ubrzo nakon toga je Mahfuz zajedno sa 80 drugih intelektualaca deklarisao da „nema takvog bogohuljenja koje povređuje islam i Muslimane u toj meri da bi se pozivalo na ubistvo autora.”
Pokušaj atentata
Pojava Satanskih stihova ponovo je oživela kontroverzu oko Mahfuzovog romana Gabelavijeva deca. Sledile su smrtne pretnje protiv Mahfuza, uključujući jednu od „slepog šeika”, koji je rođen u Egiptu, Omara Abdual-Rahmana. Mahfuzu je data policijska zaštita, ali je 1994. godine jedan islamski ekstremista uspeo da napadne 82-godišnjeg romanopisca i da ga ubode u vrat izvan njegove kuđe u Kairu.
On je preživeo, trajno pogođen oštećenjem nerva desnog gornjeg uda. Nakon tog incidenta Mahfuz nije mogao da piše duže od nekoliko minuta na dan i konsekventno proizveo je sve manji i manji broj radova. Nakon incidenta, on je živeo pod konstantnom zaštitom telohranitelja. Konačno, početkom 2006, roman je objavljen u Egiptu sa predgovorom koji je napisao Ahmad Kamal Aboul-Magd. Nakon pretnji, Mahfuz je boravio u Kairu sa njegovim advokatom, Nabil Mounir Habibom. Mahfuz i Mounir su provodili najveći deo njihovog vremena u Mounirovoj kancelariji; Mahfuz je koristio Mounirovu biblioteku kao referencu za većinu svojih knjiga. Mahfuz je ostao sa Mounirom do svoje smrti.
Lični život
Mahfuz je ostao neoženjen do 43 godine, jer je verovao da će svojim brojnim restrikcijama i ograničenjima brak otežati njegovu književnu budućnost. „Bojao sam se braka... posebno kada sam video kako su moja braća i sestre bili zauzeti sa društvenim događajima zbog toga. Ovaj je otišao da poseti ljude, onaj je pozvao ljude. Imao sam utisak da će bračni život oduzeti svo moje vreme. Video sam sebe kako se utapam u posetama i zabavama. Bez slobode.”
Međutim, 1954. godine on je tiho oženio koptsku pravoslavnu ženu iz Aleksandrije, Atijatalan Ibrahim, sa kojom je imao dve kćerke, Fatimu i Om Kaltum. Oni su inicijalno živeli u kući na splavu u Kairu, na zapadnoj obali Nila, da bi se kasnije preselili u stan pored reke u istoj oblasti. Mahfuz je izbegavao javno izlaganje, a naročito upite o njegovom privatnom životu, što je, kako je rekao, „glupa tema u časopisima i radio programima”.
Mahfuz izrazito nije voleo da putuje. On nije otišao ni u Stokholm na ceremoniju dodele Nobelove nagrade. Beograd je bio jedan od retkih gradova u koje je rado odlazio i izražavao je veliko poštovanje prema Srbiji.
Bibliografija
„Miramar“ (1967)
„Put između dva dvorca“
„Razgovori na Nilu“ (1966)
„Saga o bijednicima“
„Sokakot Midak“` (1947)
„Tijesna ulica“
„Arpaske noći“ (1981)

MG P35 (N)