ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

m3

Terencije nas je podsetio na činjenicu da knjige imaju svoju sudbinu. Sudbina ove knjige počinje lepim ozarenjem jedne starosti: Kosta N. Hristić odlučuje se da zabeleži neka od svojih bogatih prisećanja i počinje da ih objavljuje u Politici (prvi tekst u martu 1921). Teško je pretpostaviti da on u tom trenutku i pomišlja na buduću knjigu; tim teže što se autor u uvodnoj belešci uz prvo izdanje sakupljenih zapisa kao da izvinjava svom čitaocu što se, eto, odlučio da te tekstove sakupi na jednom mestu... (Skromnost koja i inače tako često upada u oči; nepretencioznost koja sav autorov napor i sve ambicije svodi na „beleške i zapažaje`, s tim da budu „beleške... verne i istinite`; formulacije kao „slučajna uspomena... navela me je...` itd). Ali Hristić nastavlja da piše; beleške i uspomene se isprepliću, njihovi međusobni odzvuci grade arhitekturu jedne celine čiji je glavni zalog istorodnost, a šarolika raznovrsnost delova koji će se uobličiti u jedan jedinstven iskaz...

Ako su Nikola Hristić i knez Mihailo, uslovno rečeno, dva glavna junaka Zapisa, oni su to zato što uspevaju da se posebno nametnu čitaočevoj pažnji, čak i u neobično bogatom i živopisnom mnoštvu lica oživljenih u ovoj knjizi. Susrećemo u njoj, na primer, u kontekstu jednog istog zapisa, i fine skice ostarelog pisca Ljube Nenadovića i mladog podnarednika Živojina Mišića. Upoznaćemo i Lazu Lazarevića; na žalost, upravo jedno „nerazdvojno prijateljstvo, koje je trajalo dvadeset pet godina`, sprečava nenametljivog Hristića da o njemu kaže više nego što je rekao. (Na primer, oni su zajedno studirali i stanovali u Berlinu; Hristić je bio svedok ljubavi čiji je trajni trag pripovetka „Švabica“. A umesto Švabicom, Anom Gutjar, Lazarević se kasnije oženio Hristićevom sestrom Poleksijom...) Ista vrsta skromnosti navodi Hristića da u zapisu koji govori o poslednjim danima i smrti kralja Milana u Beču – u jednom realističkom opisu koji obiluje slikovitim i vrednim detaljima – ne daje čitaocu na znanje da je reč o ličnom svedočanstvu (poslanik, o kojem se govori u trećem licu, jeste sam Hristić). No skromnost, srećom, ne ide na uštrb vernosti prenesenog utiska. Ta vernost nije manja nego kad Hristić govori u prvom licu, recimo, o svom profesoru sa Velike škole Josifu Pančiću, u formi skicozne anegdote...
Iz predgovora.