ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora!


Laslo Vegel naziva svoj roman Neoplanta – Obećana zemlja po latinskom, dakle „neutralnom”, „nadetničkom” imenu grada koji poznajemo kao Novi Sad, Ujvidek, Neusatz. Pažljivom čitaocu ove knjige brzo postaje jasno da drugačije nije ni moglo da bude: Neoplanta je najmanji zajednički nazivnik jednog složenog gradskog tkiva, kako god ga mi zasecali i proučavali, sinhronijski ili dijahronijski, tkiva koje je istovremeno beskrajno osetljivo i ranjivo i beskrajno izdržljivo; da nije takvo, zar bi pretrajalo, zar bi preživelo sve što je pregazilo preko njegove supstance?

A o tim je gaženjima u Neoplanti ponajviše reč. Vegel ispisuje posvetu Novom Sadu koja je melanholična i lirska, ali ne sentimentalna i zašećerena, zapravo je pre manovski ironična; posvetu koja, štaviše, povremeno lipti krvlju nedužnih i poludužnih žrtava svakojakih „oslobodilaca” koji su bahato i bučno umarširavali u ovaj grad i sa severa i sa juga i sa ostalih strana, zajahivali ga za, činilo im se, sva vremena, i još držali da im grad ima biti zahvalan na svemu što su za njega učinili (mada im tu uslugu niko nije tražio).

Teofil Pančić


Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, esejista, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu, i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio član redakcije novosadskih časopisa Uj Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa; glavni urednik novosadske Tribine mladih; urednik kulturnog dodatka lista Magyar Szó; dramaturg Televizije Novi Sad; stalni pozorišni kritičar lista Politika; koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Od 2002. godine živi od književnog rada. Dela na srpskom jeziku: Memoari makroa (roman,preveo Aleksandar Tišma, 1969); Dupla ekspozicija (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1983); Paraineza (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1985); Odricanje i opstajanje (eseji, preveo Arpad Vicko, 1986); Abrahamov nož (pozorišni eseji, studije, preveo Arpad Vicko, 1987); Ekhartov prsten (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1990); Život na rubu (eseji, preveo Arpad Vicko, 1992); Vitgenštajnov razboj (dnevnički eseji, preveo Arpad Vicko, 1994); Velika srednje-istočno-evropska gozba stupa u pikarski roman (roman, preveo Arpad Vicko, 1996); Bezdomni eseji (sabrani eseji, preveo Arpad Vicko, 2002); Eksteritorium (roman, preveo Arpad Vicko, 2002); Ispisivanje vremena, u međuvremenu (dnevničke beleške 2000–2002, preveo Arpad Vicko, 2003); Judita (drame, preveo Arpad Vicko, 2006). Priče iz donjih predela (esejistička proza, prev. Arpad Vicko, 2011). Neoplanta ili obećana zemlja (roman, prev. Arpad Vicko, 2014). Ispisivanje vremena, u međuvremenu II. (dnevničke beleške, drugi tom, preveo Arpad Vicko, 2014). Ispaštanje, ili priče iz donjih predela, dnevnički roman, preveo Arpad Vicko, 2016). Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile (roman, preveo Arpad Vicko, 2017). Novosadski dnevnik 1991-2016 (dnevničke beleške, preveo Arpad Vicko, 2018). Dramski tekstovi Lasla Vegela izvođeni su u Novom Sadu, Zenici, Subotici, Prilepu, Sarajevui i Nišu. Dobitnik je nagrade Mladost (1969); nagrada Ady Endre (1993); nagrade Slobodne štampe (1994); nagrade Déry Tibor (1995); nagrada Knjiga godine u Mađarskoj (2001); nagrada Milán Füst za prozu (2003); Februarska nagrada grada Novog Sada za životno delo (2004); Košutova nagrada za životno delo (2009), nagrada Domovina za životo delo (2013): nagrada Radomir Konstaninovića za roman Balkanska lepotica ili Šlemilov kopilad (2019); nagrada Društva književnika za životno delo (2019), Picac godine - Zlatna medalja za roman Nesahranjena prošlost (2019); nagrada Varošmajor za roman Nesahranjena prošlost. Radovni je član Mađarske akademije Sečenji za književnost i umetnost.