ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora!

NESAHRANjENA PROŠLOST.

Nesahranjena prošlost je autobiografski i autofikcijski roman Lasla Vegela koji obuhvata (nedostajuću) istoriju triju generacija. Uvodi nas u jedan provincijski, manjinski, plebejski svet u kojem porodične istorije govore o „nesahranjenoj”, što će reći – proneverenoj, otetoj prošlosti u kojoj se istorija svake generacije silom prekida. Protagonisti romana su zapravo migranti istorije.

Prvu generaciju čine dedovi, rođeni krajem 19. veka, čiju je istoriju Trijanon naprosto presekao. Nisu promenili samo državu, već su se nevoljno našli i u jednoj drugoj kulturi, u drugom jezičkom ambijentu, pod drugom vlašću – oni su prvi izgubili svoju prošlost, jer posle 1918. nisu mogli svojoj deci preneti iskustva prethodnog razdoblja, već su zajedno s njima učili da se snalaze u jednom novom svetu. Jedan deda bio je useljenik nemačkog porekla, njegova porodica se u Srbobranu – među većinskim srpskim stanovništvom – pomađarila. Drugi deda se već računao kao Srbobranac – starosedilac, što znači da je bio treća ili četvrta generacija doseljenika. Obojica su deca Monarhije, služili su u vojsci Austrougarske monarhije, a 1918. počeli su novi život u jednoj novoj državi. Za prvu, manjinsku, plebejsku generaciju prošlost je ostala nesahranjena. Njihova prošlost je u novoj državi naprosto potonula.

Ova autobiografija nije od one vrste koja otkriva privatne sfere. Vegel u tom pogledu kao moto svoje knjige navodi rečenice Šandora Maraija: „Autobiografija je opravdana samo ako pisac svoje lično bivstvovanje doživljava kao mikrokosmos koji je organska dopuna univerzalnog bivstva. Dakle, ne izveštava o tome, šta se desilo njemu i oko njega, već zapisuje kako se svet događao u njemu.”

Roman Nesahranjena prošlost nagrađen je Zlatnom medaljom (2020) za najčitaniju knjigu u Mađarskoj.


Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, esejista, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu, i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio član redakcije novosadskih časopisa Uj Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa; glavni urednik novosadske Tribine mladih; urednik kulturnog dodatka lista Magyar Szó; dramaturg Televizije Novi Sad; stalni pozorišni kritičar lista Politika; koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Od 2002. godine živi od književnog rada. Dela na srpskom jeziku: Memoari makroa (roman,preveo Aleksandar Tišma, 1969); Dupla ekspozicija (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1983); Paraineza (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1985); Odricanje i opstajanje (eseji, preveo Arpad Vicko, 1986); Abrahamov nož (pozorišni eseji, studije, preveo Arpad Vicko, 1987); Ekhartov prsten (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1990); Život na rubu (eseji, preveo Arpad Vicko, 1992); Vitgenštajnov razboj (dnevnički eseji, preveo Arpad Vicko, 1994); Velika srednje-istočno-evropska gozba stupa u pikarski roman (roman, preveo Arpad Vicko, 1996); Bezdomni eseji (sabrani eseji, preveo Arpad Vicko, 2002); Eksteritorium (roman, preveo Arpad Vicko, 2002); Ispisivanje vremena, u međuvremenu (dnevničke beleške 2000–2002, preveo Arpad Vicko, 2003); Judita (drame, preveo Arpad Vicko, 2006). Priče iz donjih predela (esejistička proza, prev. Arpad Vicko, 2011). Neoplanta ili obećana zemlja (roman, prev. Arpad Vicko, 2014). Ispisivanje vremena, u međuvremenu II. (dnevničke beleške, drugi tom, preveo Arpad Vicko, 2014). Ispaštanje, ili priče iz donjih predela, dnevnički roman, preveo Arpad Vicko, 2016). Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile (roman, preveo Arpad Vicko, 2017). Novosadski dnevnik 1991-2016 (dnevničke beleške, preveo Arpad Vicko, 2018). Dramski tekstovi Lasla Vegela izvođeni su u Novom Sadu, Zenici, Subotici, Prilepu, Sarajevui i Nišu. Dobitnik je nagrade Mladost (1969); nagrada Ady Endre (1993); nagrade Slobodne štampe (1994); nagrade Déry Tibor (1995); nagrada Knjiga godine u Mađarskoj (2001); nagrada Milán Füst za prozu (2003); Februarska nagrada grada Novog Sada za životno delo (2004); Košutova nagrada za životno delo (2009), nagrada Domovina za životo delo (2013): nagrada Radomir Konstaninovića za roman Balkanska lepotica ili Šlemilov kopilad (2019); nagrada Društva književnika za životno delo (2019), Picac godine - Zlatna medalja za roman Nesahranjena prošlost (2019); nagrada Varošmajor za roman Nesahranjena prošlost. Radovni je član Mađarske akademije Sečenji za književnost i umetnost.