ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

KOLEKTIVNI OBLAK – UMESTO PREDGOVORA
Kolektivni oblak – Antologija pesama о postojanju, nastajala je četrdeset godina. Njeno nastajanje se završilo pre nešto više od tri godine, samo nekoliko dana pre nego što je naš tata napustio ovaj svet. Antologija sadrži pesme autora i autorki sa prostora bivše Jugoslavije, koji su stvarali tokom više vekova. Vujica je godinama sakupljao te pesme – čuvao ih je u jednoj kartonskoj fascikli narandžaste boje na kojoj je rukom ispisao štampanim slovima: Kolektivni oblak. Mi poznajemo tu fasciklu gotovo ceo svoj život. Ona je uvek bila prisutna - bilo da je na radnom ili trpezarijskom stolu, na vidnom mestu, ili zatrpana papirima i knjigama, uvek je negde izvirivao njen narandžasti ćošak. Tata je često vadio pesme iz fascikle i oduševljeno nam ih, naglas, čitao. Te pesme su bile, kako je govorio, one koje bi voleo da ih je on napisao, da su njegove.
U Antologiji, imena pesnika i pesnikinja poređana su po abecednom redu. To nije čest slučaj kada su u pitanju ovakvi poduhvati. Vujica nije imao nameru da stvara književni kanon, poredak, sistem. Svi autori i autorke stavljeni su u istu ravan, svako je zastupljen sa po jednom pesmom, tako da se može desiti da iza pesme poznatog pesnika ili pesnikinje, stoji neko manje poznat, ko je sasvim slučajno, ulazeći u Vujičin književni kosmos, postao deo ove Antologije. Takođe, budući da su pesme koje se nalaze u Antologiji nastajale u različitim kulturama i na različitim jezicima, tu se mogu naći prevodi sa slovenačkog, makedonskog, mađarskog, rusinskog, albanskog, bugarskog i turskog jezika.
Vujica je tokom celog života čitao. Govorio je da je pisanje čitanje i da čovek neće moći ništa da napiše, ako ne bude umeo da „pročita` svet oko sebe – drvo, travu, ljudsko lice koje vidi. Polazio je od toga da je život važniji od književnosti i sopstveni život promišljao je kao sveopšti esej, pokušavajući da odgonetne tajnu postojanja.
Kao pesnik, delovao je u književnom svetu. Bio je internacionalista – odbijao je pripadnost nacionalnoj književnosti, a prostor njegovog
Pesme о postojanju / ANTOLOGIJA književnog delovanja bila je nekadašnja Jugoslavija. Nastupao je u svim većim gradovima, od Ljubljane do Skoplja, održavajući kontakte i književna prijateljstva od Kranja do Ohrida. Delovao je u književnosti i van nje. Objavljivao je u časopisima, učestvovao na književnim večerima, branio vlastita književna stajališta u žestokim polemikama... Ipak, nije verovao u književni život. Njega je zanimalo jedino i samo postojanje.
Vujica je imao nameru da Antologiju objavi u nezavisnom izdanju, znajući da su antologije uvek predmet polemika. Nekolicina njegovih prijatelja podržala je ovu nameru, bilo da su bili spremni da u nju ulože svoj novac, bilo veštinu ili trud. Kada je tata umro i ostavio nam ovo, kako je govorio, „porodično blago`, našli smo se pred velikom odgovornošću. Uz veliku podršku prijatelja, knjiga je pripremljena za štampu, ali nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da je objavimo u nekim od novosadskih izdavačkih kuća, odlučili smo da konkurišemo, ispred nezavisne umetničke organizacije Per.Art, na konkursu za izdavaštvo Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine. Sredstvima dobijenim na ovom konkursu, uz pomoć Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin” iz Zrenjanina, koja potpisuje štampu knjige, objavljujemo Kolektivni oblak.
Uz Antologiju, Vujica je ostavio i jedan kratak tekst, koji ovde, takođe, objavljujemo. To je jedino što nam može ukazati na način na koji bi trebalo da čitamo ovu knjigu. Na mnoga druga pitanja, koja su već pokrenuli oni koji su imali prilike da čitaju rukopis, nemamo odgovor. Mi ćemo nastaviti da je čitamo kao i dosad – za trpezarijskim stolom, u sobi, u kuhinji, u tišini noći, naglas i u sebi, na ulici, pored reke, prijateljima i bližnjima, poznatima i nepoznatima.
Zahvaljujemo se svima koji su na bilo koji način doprineli objavljivanju „Kolektivnog oblaka“.
Siniša i Tatjana Tucić


Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je srpski književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa).[1][2]

Biografija
Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin)[2], `Dalje` (Sarajevo)[2] i `Tisa` (Novi Bečej)[2]. 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima.[3] Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu.[1]

Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet.[1][2]

Njegovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost.

Otac je pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.