ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxxx

Ivan Sergejevič Turgenjev Izabrana dela 1-10 komplet
Format: 19×12 cm
Izdavač: Matica Srpska 1977
Povez: Tvrd, zlatotisk
Pismo: Ćirilica

1 Lovcevi zapisi, strana 524,
2 Pripovetke, strana 325,
3 Pripovetke, strana 340,
4 Pripovetke, strana 367,
5 Pripovetke, strana 389,
6 Pripovetke, strana 359,
7 Pripovetke/Pesme u prozi, strana 457,
8 Rudjin/Plemicko gnezdo, strana 420,
9 Uoci novih dana/Ocevi i deca, strana 501,
10 Dim/Novina, strana 671,



Ivan Turgenjev (1818–1883) bio je ruski romansijer, pripovedač, dramski pisac, prevodilac i popularizator ruske književnosti u Evropi. Rođen je u bogatoj plemićkoj porodici u Orelu, gde je, po tadašnjem običaju, stekao prvo obrazovanje na francuskom jeziku od svoje guvernante. U devetoj godini odlazi u internat u Moskvi, gde nastavlja školovanje. Godine 1833. upisuje književnost i filozofiju u ovom gradu, a 1834. prebacuje se na Univerzitet u Peterburgu, gde je slušao i Gogoljeva predavanja. Nakon što je diplomirao, osećao je potrebu da studije unapredi odlaskom u inostranstvo, tako da se 1838. godine obreo u Nemačkoj i upisao filozofiju na Univerzitetu u Berlinu, gde je studirao nekoliko godina, ali nije uspeo da diplomira. Ovakav obrazovni put omogućio mu je da dobro upozna intelektualne tokove kako u Rusiji tako i na Zapadu. Godine 1841. vraća se u Rusiju, gde se protivi kmetstvu, to jest faktički ropskom položaju seljaka u još uvek feudalnoj zemlji. Od 1843. do 1845. zaposlen je kao službenik Ministarstva unutrašnjih poslova Rusije.

U književnost je stupio kao pesnik. Prve stihove je objavio 1838. godine, ali kritičari su uglavnom saglasni da njegova prava književna karijera počinje objavljivanjem poeme „ Paraša“ 1843. godine. Njegova poezija je prošla nezapaženo, ali su prijateljstva iz tog razdoblja (pogotovo sa operskom pevačicom Polin Vijardo i književnim kritičarem Visarionom Bjelinskim) ostvarila snažan uticaj na njegov literarni rad. Prve uspehe Turgenjev je doživeo nakon objavljivanja priča o seoskom životu. Iako je i sam bio plemić, u zbirci priča Lovčevi zapisi iz 1852. godine oslikao je zloupotrebe seljaka i nepravdu ruskog sistema koji ih sputava i ugnjetava. Knjiga se cenila zbog izuzetne uverljivosti i poetičnosti u prikazu života kmetova, zemljoposednika, lekara, sudskih izvršitelja, zapostavljenih žena, usamljenih majki, ali je, zbog svoje skrivene politike emancipacije, naišla i na negativan prijem kod mnogih uticajnih ljudi. To ne treba da čudi, s obzirom na to da su ove priče doprinele ukidanju kmetstva u Rusiji 1861. godine. Iste godine Turgenjev je objavio i nekrolog povodom Gogoljeve sumnjive smrti; članak je bio zabranjen u Peterburgu, ali je objavljen u Moskvi. Posle objavljivanja članka, pisac je, po naredbi ruskog cara, dospeo u zatvor na mesec dana, a potom je prognan na svoje imanje gde je ostao više od dve godine. Tokom četrdesetih i pedesetih godina, u vreme vladavine Nikolaja I, političke prilike u Rusiji bile su rđave za kritički nastrojene intelektualce, čija su dela bila zabranjivana a oni sami progonjeni. Mnogi od njih su emigrirali u Zapadnu Evropu, među njima i Turgenjev. U Francuskoj je stekao poznanstva sa velikim umetnicima (Gistav Flober, Emil Zola, Gi de Mopasan, Alfons Dode… ), što mu je pomoglo u popularizaciji ruske književnosti. Od objavljivanja romana Očevi i deca i polemika koje je on izazvao 1862. godine sve su izraženiji njegovi kritički stavovi prema Rusiji, ali i generalni pesimistički pogled na svet. Godine 1879. dobio je počasni doktorat Univerziteta u Oksfordu. Umro je u Buživalu u Francuskoj, a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Peterburg.

Najvažnija dela: zbirka priča Lovčevi zapisi (1852); novela Dnevnik suvišnog čoveka (1859); romani Ruđin (1857), Plemićko gnezdo (1858), Očevi i deca (1862), Dim (1867), Novina (1877); drame Mesec dana na selu (1850), Provincijalka (1851), Veče u Sorentu (1882).