• Veoma dobro očuvana.

O Mocartu je napisano na hiljade knjiga od strane raznih stručnjaka - muzikologa-mocartologa, stručnjaka drugih profila, među kojima je i veliki broj lekara koji su pokušali da daju svoj doprinos objašnjenju još uvek zagonetne i misteriozne Mocartove smrti. Osim toga, objavljeni su tomovi Mocartove korespondencije, niz sećanja, a o biografijama da i ne govorimo. Prema tome, svako ko se danas laća tog poduhvata da napiše knjigu o Mocartu, mora biti spreman da može da zaluta u lavirint često protivrečnih podataka, teza i pretpostavki.Kolja Mićević, inače odličan poznavalac muzike uopšte, rešio je da rizikuje i da se okuša u pisanju "još jedne knjige o Mocartu" i uspeo je da načini odista fascinatnu knjigu koja se žanrovski uopšte ne može definisati. To svakako nije klasična biografija, mada su u njoj sadržani svi relevantni biografski podaci i činjenice iz Mocartovog života i stvaralaštva, već je je reč o jednoj hibridnoj tvorevini poetsko-prozno-esejističkog karaktera u kojoj su Mocartov život i delo oslikani iz raznih uglova i raznolikim literarnim sredstvima: od epistolarnih postupaka, preko variranja Mocartovog života u vidu literarne poeme i fiktivne autobiografije, do haiku poezije, a knjiga se završava, jednim odlomkom iz dela francuskih muzikologa Žorža de Sen Foa i Teodora de Vizeve a koji se odnosi na neobične okolnosti nastanka poslednjeg Mocartovog dela - Rekvijema. Ali ovo je i jedna provokativna knjiga, kojom Kolja Mićević "baca rukavicu" izazova mocartolozima svojom tezom, iskazanom već u podnaslovu knjige ("Zločin Marije Terezije"). Naime, neobična sudbina Mocartovog života , koji je prošao luk od obožavanog čuda od deteta kome su se divili svi evropski dvorovi, preko relativno uspešnog bečkog perioda u Mocartovim dvadesetim godinama, do poslednje 1791. godine, u kojoj Mocart, uprkos stvaranju remek-dela (Čarobna frula, Titusovo milosrđe, Rekvijem) zapada u bedu, izolovanost, i najzad, njegova zagonetna smrt - ne prestaju da pobuđujue interesovanje kako naučnika i umetnika tako i običnog čoveka. Naravno, najpoznatija teza, ona o Salijerivom trovanju Mocarta iz ljubomore, koja je i literarno i filmski tako efektno lansirana, počev od Puškina, preko Pitera Šefera do Formana, ovde je odlučno i argumentovano odbačena, a za uzvrat je ponuđena jedna druga.No bilo kako bilo, ostaje činjenica da je sam uzrok Mocartove smrti još uvek sporan - lekari i sami o tome i danas imaju različite stavove. Da li je reč o "milijarnoj groznici", kako je zapisao lekar koji je konstatovao Mocartovu smrt, ili o trovanju živom (kao leku kojim se tada lečio sifilis) ili o uremijskoj komi ili nešto četvrtom, teško da će se ikada sa sigurnošću ustvrditi. A možda sve to i nije toliko bitno. Ma koliko da je poželjno i korisno poznavati činjenice iz života velikih umetnika, moje je mišljenje, kad je reč o Mocartu, da je to čak potpuno irelevantno jer sve te priče "padaju u vodu" pred božanskom, apsolutnom i, rekla bih, "isceliteljskom" Mocartovom muzikom, koja je vanvremenska, i, kako kaže Artur Rubinštajn u svojoj Autobiografiji, izbrušena poput brilijanta. Prema tome, da zaključim, o Mocartu ne treba mnogo pričati, Mocarta treba slušati!