Preživeli logoraši imaju nepisanu obavezu prema sebi i prema društvu u kojem žive da ukazuju na kataklizmu koja je dovela do bratoubilačkih ratova, koja je probudila mržnju i zveri u ljudima kako bi apelovali za jedan bolji svet u kojem neće vladati zakon sile i nehumanosti. Sve što su preživeli mnogi ljudi koji su preživeli rat, Branko Novaković je smestio u živote junaka svog romana, i kada se čini da je sve prošlo i da je rat odavno završen, prošlost zaseče i ne da da se zakorači u novi bolji život jer aveti pakla vrebaju iz zasede. Đavo ustvari nikad ne miruje i „đavolu se ne moli“. Bljesne na tren slika umrlog deteta i žene beskrupulozno ubijene nožem, slika gašenja nevinih žrtava i snovi u kojima gospodare vladari pakla. Pomeša se java i san, pomeša se sećanje i zaborav, i čovek je zbunjen, sleđen i ne može da se podupre svom vlastitom osećanju. Ali nada za neki novi početak otvar tihi i nečujno vrata...