ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1974
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Prvo izdanje, odlično očuvano, sa zaštitnim plastičnim omotom! Naslovna ilustracija i crteži u knjizi Mira Mareš.

Autor - osoba Raičković, Stevan, 1928-2007 = Raičković, Stevan, 1928-2007
Naslov Male bajke / Stevan Raičković ; [crteži i vinjete Mira Mareš]
Vrsta građe bajke
Jezik srpski
Godina 1974
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1974 (Beograd : Kultura)
Fizički opis 111 str. : ilustr. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Mareš, Mira
Rakitić, Slobodan, 1940-2013 = Rakitić, Slobodan, 1940-2013
Zbirka Knjiga za decu i odrasle ; 2
ISBN (Karton sa omotom)
Napomene Autorova slika
Str. 101-107: Iz istog poetskog jezgra / Slobodan Rakitić
Str. 109: Beleška o autoru / S. Rakitić.
Predmetne odrednice Raičković, Stevan, 1928-2007

Knjiga „Male bajke“ sastoji se od 20 kraćih bajki za decu, ali mogu ih čitati i odrasli. Nekoliko bajki namenjeno je isključivo deci, to su: „Bajka o skitnici i mravima“, „Bajka o kovaču i lancu“, „Bajka o hrastu“, „Bajka o belom konju“, „Bajka o galebu“, „Bajka o livadi i skakavcima“ i „Bajka o vetriću“.
Bajke namenjene odraslima i deci u kojima se posredstvom prirode predstavljaju životna shvatanja su: „Bajka o cvetovima i dugi“, „Bajka o stabaocu“, „Bajka o čoveku koji je obišao Zemljinu kuglu“, „Bajka o Tadiji“ i „Bajka o Orašku“. Glavni akteri nekih bajki su životinje (npr. u „Bajci o belom konju“).

Stevan Raičković (5. jul 1928 – 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.
Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.
Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.
Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.
Dela
Knjige pesama

Detinjstva (1950),
Pesma tišine (1952),
Balada o predvečerju (1955),
Kasno leto (1958),
Tisa (1961),
Kamena uspavanka (1963),
Stihovi (1964),
Prolazi rekom lađa (1967),
Varke (1967),
Zapisi (1971).
Zapisi o crnom Vladimiru (1971),
Slučajni memoari (1978),
Točak za mučenje (1981),
Panonske ptice (1988),
Monolog na Topoli (1988),
Svet oko mene (1988),
Stihovi iz dnevnika (1990)
Fascikla 1999/2000 (2004)
Poetski i prozni zapisi
Čarolija o Herceg-Novom (1989),
Suvišna pesma (1991)
Kineska priča (1995)
Proza
Intimne mape (1978)
Zlatna greda (1993)
Esejistički i memoarski tekstovi
Beleške o poeziji (1978),
Portreti pesnika (1987),
Dnevnik o poeziji (1990),
Dnevnik o poeziji II (1997),
Nulti ciklus (1998),
U društvu pesnika (2000),
Slova i besede (2000),
Linija magle (2001)
Monolog o poeziji (2001);
Knjige za decu
Veliko dvorište (1955),
Družina pod suncem (1960),
Gurije (1962)
Krajcara i druge pesme (1971)
Vetrenjača (1974)
Male bajke (1974)
Slike i prilike (1978)
Selidba (1983)
Poetski prepevi
Šekspirovi soneti (1964)
Šest ruskih pesnika (1970)
zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika,
Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974)
Slovenske rime (1976)
Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka (1990)
Autobiografija
Jedan mogući život 2003
Pesnik o poeziji
„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju – da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!
Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:
Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim – sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)
Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”
Iz književne kritike o pesnikovom delu
Raičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. – Slobodan Rakitić
Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. – Radivoje Mikić, Motivacija pesme
Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. – Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema
U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života – jer su oni u neraskidivoj vezi – pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. – Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja
Nagrade
Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada –
Zmajeve,
Zmajevih dečjih igara,
„Neven”,
Njegoševe,
Dučićeve,
„Branko Miljković”,
„Ljubiša Jocić”,
„Goranov vijenac”,
nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić”,
Vukove,
nagrade „Desanka Maksimović”
Vasko Popa
„Dušan Vasiljev”,
„Bogorodica Trojeručica”,
„Meša Selimović”,


MIRA MAREŠ, Crteži su svakako težište stvaralaštva Mire Mareš. Do njih vodi put preko ulja na platnu, prigušenih boja, sa snažnim emotivnim nabojem koji (posebno u slikama drveća-šuma) uspeva da potčini figurativnost. Dva panoa, jedan sa vinjetama nagrađenim 1964. g. „ Zlatnim perom Beograda“ , i drugi na kome su likovi fantastičnih životinja i bića (što je možda i nesvesni omaž Borhesovom „ Priručniku fantastične zoologije“ ), uvod su u velike crteže koji su differentia specifica dela Mire Mareš. Na njima belinu hartije zaposedaju mreže tananih linija čudnovatog sveta koji, svojom zbunjujućom bliskošću, vezuje pažnju gledaoca jer pred njim, u vrtoglavom plesu, titraju oblici koji su spore i semenke biljaka, krhki izdanci mahovine, grane korala, tučci i prašnici; ali u tom kolopletu su i ćelije, njihova jedra, treplje, pseudonožice, baš kao i alveole, krvni kapilari, grudvice masti sopstvene, nikad viđene utrobe. Otuda taj snažni deja vu, u tom otkrivanju onoga šta jeste i što jesmo iznutra. Zar kugle na dugim peteljkama, kroz koje izbija svetlo, nisu neuroni u kojima je bljesnula misao? Ili su to prvi treptaji života u primarnoj masi zgusnutog praha zvezda, od koga smo i sada sazdani? Dešava li se na crtežima velika tajna pretakanja makro u mikro kosmos i naše, iznenadno, zaumno prepoznavanje tog trena?

MG88 (N)