Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdavač:PAIDEIA Beograd
Broj strana:94
Pismo:Latinica
Povez:MEK BROŠIRAN
Format: 17 x 12 cm
Godina izdanja:1998

Odlično očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti !


ТИРАНОУБИЦА,
ДИЈАЛОГ СА ХЕСИОДОМ
О ПЕРЕГРИНОВОМ СВРШЕТКУ
РАЗГОВОРИ МРТВАЦА
РАЗГОВОРИ БОГОВА
РАЗГОВОРИ ХЕТЕРА
ХЕРАКЛЕ



Lukijanovo delo pruža najbolje primere za već naznačenu tendenciju druge sofistike da objedini i zaokruži sve književne rodove, te učini retoriku ekvivalentnom čitave književnosti. Osnovne etape ovog procesa su fokusiranje, izmeštanje i uklapanje tradicionalnih elemenata književnih rodova u okviru standardne retorike.
Elemenata tradicije, prema rečima T. S. Eliota, `postajemo svesni, ili svesni njihove važnosti, obično tek onda kad oni počnu da gube`. Ova misao važi kako za Lukijana, tako i za čitavu drugu sofistiku koja je uspela da produži život mnogim duhovnim dostignućima i bogatstvima jedne kulture u nestajanju, pa makar i kroz karakterističan odnos retorike prema erudiciji, naime kroz najslobodniju igru njenom sadržinom svedenom na estetske proporcije.

Lukijan iz Samosate
Sirijac Lukijan, iz Samosate u Komageni, rođen je oko 120. godine posle Hrista, a umro oko 180. godine; završio je grčku retorsku školu. Na osnovu autobiografskih iskaza, saznajemo da je u četrdesetoj godini napustio retoriku i počeo da sastavlja dijaloge. Čisto retoričku kompoziciju nalazimo, međutim, i u njegovim poznim radovima: Scenski govori i razgovori, na primer, predstavlja neobavezni uvod sastavljen za smotru sofista. Podela Lukijanovih radova na monološke i dijaloške površna je i ne pogađa suštinu njegovih kompleksnih i tematski bogatih kompozicija. Podela na retoričke, kritičke, biografske, pripovedne, dijaloške, mešane i poetske radove - iako relativno uspešno obuhvata složenost Lukijanovog rada kao celine - ne objašnjava sama po sebi prirodu stvaralačkog procesa. Čini se da svako izmeštanje Lukijanovog rada van okvira druge sofistike vodi u nepotpuno razumevanje prirode i cilja umetničkog postupka iza kojeg se krije sam autor. Stoga je bitno istaći dve osnovne smernice koje obuhvataju čitavu zaostavštinu Samarićanina: prvo, svi su njegovi radovi namenjeni javnom izvođenju na muzičkim igrama ili smotrama retora, dakle obraćaju se publici koja posećuje ovakve manifestacije; drugo, njegovoj retorici nije cilj da ubedi, već, kao i dijalozima koji predstavljaju zamenu za poeziju, da poduči i zabavi.