Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

odlično stanje

Matica srpska

Marsel Prust (fr. Marcel-Valentin-Louis-Eugène-Georges Proust; Pariz, 10. jul 1871 — Pariz, 22. novembar 1922) bio je francuski intelektualac, romanopisac, esejista i kritičar, najpoznatiji po delu U traganju za izgubljenim vremenom u 7 tomova, koje je izdavano u periodu od 14 godina (poslednja tri posthumno) i koje je ostavilo dubok trag, ne samo u Francuskoj, već i u evropskoj književnosti 20. veka i izvršilo veliki uticaj na mnoge književnike.[1][2]

Biografija

Marsel Prust (sedi), Robert de Fler (levo), Lusijen Dode (desno)
Rođen u bogatoj lekarskoj porodici, nežan i osetljiv, u detinjstvu je bolovao od astme, što je obeležilo čitav njegov potonji život. Prustov otac, Ahil Adrijan Prust, bio je ugledan patolog i epidemiolog, zaslužan za proučavanje i pokušaje izlečenja uzroka i širenja kolere, koja se u to vreme širila kroz Evropu i Aziju; bio je autor brojnih članaka i knjiga o medicini i higijeni. Prustova majka, Žan Klemans Vil, bila je kći iz bogate i kulturne jevrejske porodice iz Alzasa.[3] Bila je veoma načitana; njena pisma pokazuju razvijen smisao za humor[4] i dovoljno poznavanje engleskog jezika da pruži pomoć sinu u prevođenju dela Džona Raskina.[4] Prust je odgojen u očevoj katoličkoj veri.[5] Kršten je 5. avgusta 1871. i kasnije se potvrdio kao katolik, ali nikada nije formalno praktikovao svoju veru.[6][7] Kada je imao 9 godina, doživeo je prvi teži napad astme i otad su ga smatrali bolešljivim detetom. Godine 1882. postao je učenik Liceja Kondorse u Parizu. Zbog bolesti je prekinuo školovanje. Uprkos lošem zdravlju, Prust je odslužio jednu godinu u francuskoj vojsci u Orleanu. Ovo iskustvo mu je poslužilo za treći deo ciklusa romana „U traganju za izgubljenim vremenom“, „Vojvotkinja de Germantes“.

U mladosti je pohađao salone gđe Štraus, udovice Žorža Bizea i majke Prustovog prijatelja iz detinjstva, Žaka Bizea, te salone Madlen Lemer i Madam Arman de Kajave (Leontin Lipman), majke njegovog prijatelja Gastona Armana de Kajavea, u čiju se verenicu bio zaljubio (Žan Poke). Preko Madam Arman de Kajave je upoznao Anatola Fransa, njenog ljubavnika.

Prust je bio vrlo blizak sa majkom. Kako bi umirio oca, koji je insistirao da izgrađuje karijeru, Prust je uspeo da dobije mesto volontera u biblioteci Mazarin u leto 1896. Značajnim naporima dobio je bolovanje, što se protegnulo na nekoliko godina, te se smatralo da je napustio radno mesto. Nikada nije radio, te se nije selio iz roditeljskog stana sve do njihove smrti.

Poslednje godine i smrt

Prustov grob
Njegov život i porodično okruženje znatno se izmenilo između 1900. i 1905. U februaru 1903. njegov brat Robert se oženio i napustio dom. Iste godine u novembru mu je preminuo otac.[8] Naposletku, u septembru 1905. godine izgubio je majku, što ga je najviše pogodilo. Majka mu je ostavila značajno nasledstvo. Kroz ovaj period zdravlje mu je bilo naročito narušeno. Poslednje tri godine svog života proveo je u svojoj spavaćoj sobi, spavajući danju i radeći na romanu noću.[9] Preminuo je od upale i apscesa pluća 1922, a pokopan je na groblju Per Lašez u Parizu.

Seksualna orijentacija i kontekst
Prust je, prema saglasnosti biografa i istraživača, bio homoseksualac.[10] Njegova seksualna orijentacija nije bila javno iskazana, što je bilo razumljivo s obzirom na društveni kontekst Francuske s kraja XIX i početka XX veka, ali postoji obimna prepiska, svedočanstva i dnevničke beleške koje to potvrđuju.

Jedan od najpoznatijih incidenata vezanih za njegovu seksualnost bio je dvoboj sa novinarom Žanom Lorenom 1897. godine, koji je u svom tekstu aludirao na homoseksualnu vezu između Prusta i Lusijena Dodea. Iako je dvoboj bio više stvar časti nego realne opasnosti, on svedoči o napetosti koja je pratila pitanja seksualnosti u parižkom društvu tog doba.

Takođe, pisac Andre Žid je kritikujući Prusta primetio da u svojim knjigama izbegava direktno prikazivanje homoseksualnosti. Prust mu je kasnije oštro odgovorio, braneći pravo umetnika da tematizuje intimne aspekte života kroz kodove i suptilnost, a ne eksplicitno.

Uprkos tome, u svojim delima često prikazuje heteroseksualne ljubavne odnose, dok su motivi homoseksualnosti prisutni kroz narativne kodove, simbolizam i razvoj određenih likova. Najistaknutiji primer je lik barona de Šarlisa, jedan od najkompleksnijih prikaza homoseksualnog identiteta u svetskoj književnosti. Preko njega Prust istražuje društvene maske, unutrašnje konflikte, privid i tajnost - sve ono što je činilo iskustvo homoseksualnosti u njegovom vremenu.

Iako je bio lično obazriv u javnom iskazivanju svoje seksualnosti, njegova književnost oblikuje tu temu kroz složenu umetničku strukturu. Kod Prusta, homoseksualnost nije samo intimna činjenica, već prostor istraživanja društvenih uloga, maski i krhkosti ljudske želje. Njegovo pisanje ne nudi deklaracije - već slojevite portrete, u kojima su strasti i strahovi isprepletani u jedan od najdelikatnijih prikaza ljubavi u modernoj literaturi.

Stvaralaštvo
Kao izobražen i prefinjen mladić kretao se u modernim građanskim, umetničkih i aristokratskim krugovima, pisao i prevodio, posebno dela engleskoga estetičara Džona Raskina, koji je presudno uticao na njegovo kasnije stvaralaštvo. Iz tog perioda potiču članci iz mladosti skupljeni pod naslovom „Užici i dani“ (1896) i autobiografski roman „Žan Santej“ (posthumno 1952).

Rani radovi
Prust se bavio pisanjem i objavljivanjem od ranog doba. Pored književnih časopisa sa kojima je bio asociran, i u kojima je objavljivao dok je bio u školi (La Revue verte i La Revue lilas), od 1890 do 1891 on je objavljivao regularnu društvenu rubriku u časopisu Le Mensuel.[4] Godine 1892. on je učestvovao u osnivanju književnog pregleda zvanog Le Banquet (što je francuski naziv Platonove Gozbe), i tokom sledećih nekoliko godina Prust je regularno objavljivao manje komade u tom časopisu i u prestižnom La Revue Blanche.

Godine 1896. je objavljen Les Plaisirs et les Jours, kompendijum mnoštva tih ranih komada. Knjiga je obuhvatala predgovor Anatola Fransa, crteže gospođe Lemer u čijem salonu je Prust bio čest gost, i koja je bila inspiracija za Prustovu gospođu Verdurin. Ona je pozvala njega i Rejnalda Hana u njen šato de Revejon (model za La Raspelije gospođe Verdurin) tokom leta 1894. godine, i tokom tri nedelje 1895. Ova knjiga je bila tako raskošno proizvedena da koštala duplo više od normalne cene knjige njene veličine.

Te godine je Prust počeo da radi na romanu, koji su konačno 1952. godine pod naslovom Žan Santej njegovi posthumni urednici Mnoge od tema kasnije razvijenih u U traganju za izgubljenim vremenom nalaze svoju prvu artikulaciju u ovom nezavršenom delu, uključujući enigmu sećanja i neophodnost refleksije; nekoliko sekcija U traganju za izgubljenim vremenom se mogu naći u prvoj verziji knjige Žan Santej. Portret roditelja u Žanu Santeju je vrlo oštar, što je u izrazitoj suprotnosti sa obožavanjem sa kojim su roditelji prikazani u Prustovom remek-delu. Nakon lošeg prijema dela Les Plaisirs et les Jours, i unutarašnjih problema sa razrešavanjem radnje, Prust je postepeno napuštao Žana Santeja od 1897. godine i prestao s radom u potpunosti do 1899. godine.

Počevši od 1895. godine Prust je proveo nekoliko godina čitajući Karlajla, Emersona, i Džona Raskina. Putem tog čitanja on je rafinirao svoje teorije umetnosti i uloge umetnika u društvu. Isto tako, u Pronađenom vremenu Prustov univerzalni protagonista se priseća da je preveo Raskinovo delo Sezam i ljiljani. Umetnikova odgovornost je da se suoči sa pojavom prirode, izvede zaključak o njenoj suštini i prenese ili objasni tu suštinu u umetničkom delu. Raskinovo shvatanje umetničke produkcije bilo je centralno za ovu koncepciju, i Raskinov rad je bio toliko važan za Prusta da je tvrdio da zna „napamet” nekoliko Raskinovih knjiga, uključujući, Sedam svetiljki arhitekture, Bibliju Amiena, i Praeterita.[4]

Prust je želeo da prevede dva Raskinova rada na francuski, ali mu je taj poduhvat otežavalo njegovo nedovoljno poznavanje engleskog. Da bi kompenzovao za to on je pretvorio ove prevode u grupnu aferu: inicijalni prevod je radila njegova majka, nacrte je prvo revidirao Prust, a zatim Mari Norlindžer, engleski rođak njegovog prijatelja i ponekad ljubavnik[11] Rejnaldo Han, zatim je konačno prevod polirao Prust. Na pitanja njegovog urednika o njegovom metodu, Prust je odgovorio, „Ja ne tvrdim da znam engleski; ja tvrdim da znam Raskina”.[4][12] The Bible of Amiens, sa Prustovim proširenim uvodom, je bila objavljena na francuskom 1904. godine. Prevod i uvod su bili dobro primljeni; Anri Bergson je nazvao Prustov uvod „jednim važnim doprinosom psihologiji Raskina”, a imao je slične pohvale za prevod.[4] U vreme objavljivanja, Prust je već prevodio Raskinovo delo Sesame and Lilies, što je završio juna 1905, neposredno pre smrti njegove majke, a knjiga je objavljena 1906. godine. Književni istoričari i kritičari su konstatovali da su pored Raskina Prustovi glavni književni uticaji bili Sen-Simon, Montenj, Stendal, Flober, Džordž Eliot, Fjodor Dostojevski, i Lav Tolstoj.

Godina 1908. je bila važna za Prustov razvoj kao pisca. Tokom prvog dela te godine on je objavljivao u raznim časopisima pastiše drugih pisaca. Ove vežbe u imitaciji su možda omogućile Prustu da ojača svoj sopstveni stil. Dodatno, u proleće i leto te godine Prust je počeo da radi na nekoliko različitih fragmenata pisanja koje će kasnije sjediniti pod radnim nazivom Contre Sainte-Beuve. Prust je opisao svoje napore u pismu prijatelju: „Ja imam u toku: studiju o plemstvu, pariski roman, esej o Sent-Bevu i Floberu, esej o ženi, esej o pederastiji (što nije lako objaviti), studiju na nadgrobnim spomenicima, studiju o romanu”.[4] Iz ovih različitih fragmenata Prust je počeo da oblikuje roman na kojem je kontinuirano radio tokom tog perioda.

U traganju za izgubljenim vremenom

U traganju za izgubljenim vremenom, tom I, Put ka Svanu (1919)
Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti, veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ (1913—27). Roman se sastoji iz sedam knjiga: „U Svanovom kraju“, „U seni devojaka cvetova“, „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“, „Nestala Albertina“ i „Vaskrslo vreme“ („Pronađeno vreme“).[13] Središnji deo prve knjige koji nosi naziv „Jedna Svanova ljubav“ često se izdaje kao samostalni roman. Roman od oko 3.200 stranica (zavisno od izdanja) obuhvata period druge polovine 19, početak 20. veka i Prvi svetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo toga doba (npr. Drajfusova afera). Radnja se odvija u ladanjskoj porodičnoj kući u gradiću Kombreju (u stvarnosti Ilijer), u Parizu, na normandijskoj obali, u Veneciji. Roman ima oblik esejizovanih memoara: to je zapravo fikcionalizovana i minucioznim raščlanama povezana kvaziautobiografija u kojoj su svi elementi uzeti iz realnosti, ali stilizovani u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena. To veliko sintetičko delo moguće je čitati na više načina: npr. kao balzakovsku studiju društvenih odnosa u doba propadanja aristokratije i uspona bogate građanske klase, smeštenu većim delom u doba Drajfusove afere. Poput Balzaka, Prust teži sveobuhvatnosti i sintezi, predočava celi niz likova iz najrazličitijih društvenih sredina i njihove sudbine. No delo je, znakovito za ono doba, mešavina romana i eseja: autor prati svoje pripovedanje psihološkim komentarima, kulturnoistorijskim reminiscencijama, estetskim digresijama i sentencioznim opservacijama. Celovitost prividno haotičnog i heterogenog teksta proističe iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajtmotiva, kao u Vagnerovim operama, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču bića i odnosi.

Teme i poetika
Prustova proza istražuje duboku unutrašnju realnost, gde su sećanje, vreme i percepcija srži svakog iskustva. Umesto linearnog narativa, on gradi prostor u kome prošlost ulazi u sadašnjost, a jedna reč, ukus ili zvuk mogu otključati čitave svetove unutrašnjeg života. Poznata scena sa kolačem madlen i čajem nije samo uspomena, već ritual otkrovenja - primer tzv. nehotičnog sećanja (*mémoire involontaire*) koje pokreće lavinu asocijacija, emocija i analiza.

Prustovi junaci često posmatraju, tragaju, preispituju - njihove misli teče u dugim, razuđenim rečenicama koje više liče na misaone tokove nego na klasične opise. Rečenica kod Prusta nije samo sredstvo komunikacije, već sredstvo spoznaje. Njegova sintaksa odražava način na koji se svest širi, prekida, vraća i traži smisao u naizgled beznačajnim detaljima.

Teme ljubavi, ljubomore, društvene mobilnosti, umetnosti i bolesti prožimaju njegov opus, ali nikada kao univerzalne kategorije. Svako osećanje kod Prusta ima svoju nijansu, svaka misao svoj ritam. Njegova književnost postavlja pitanja o autentičnosti, o tome šta znači biti prisutan u sopstvenom životu, i kako vreme, više od bilo kog drugog faktora, oblikuje čoveka.

Preko estetike uočavanja i analize, Prust gradi umetnost koja nije okrenuta događajima, već trajanju - unutrašnjem, nefiltriranom, često paradoksalnom. To trajanje postaje prostor u kojem čitaoci ne samo čitaju o drugom, već postepeno počinju da čitaju sebe.

Njegov stil uticao je na mnoge modernističke pisce, uključujući Virdžiniju Vulf i Džejmsa Džojsa, koji su delili interesovanje za unutrašnji tok svesti i eksperimentalnu formu.

Kao što je sam Prust zapisao: „Pravo putovanje otkrića ne sastoji se u traženju novih predela, već u gledanju sa novim očima.“



sabrana dela marsela prusta