Godina izdanja: 1959
ISBN: 78
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Fjodor Mihailovič Dostojevski
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd
Godina: 1959
Obim: 421 str.

Stanje knjige je prikazano na fotografijama, unutrašnjost je uredna.

Svaki čovek, pa ma ko to bio i ma koliko bio ponižen, ipak, makar instinktivno i nesvesno, traži da se poštuje njegovo ljudsko dostojanstvo. Robijaš i sam zna da je robijaš, odbačen čovek i zna svoj položaj prema starešini. Ali nikakvim žigovima i nikakvim okovima nećeš naterati čoveka da zaboravi da je čovek. A pošto je i doista čovek, onda se prema njemu treba i ponašati kao čovek.

Godine 1849. Dostojevski je zbog sumnje da širi previše slobodne političke ideje koje se negativno odražavaju na vlast. Kazna je, međutim, preinačena, pa je u sibirskom kazamatu izdržao četiri godine teškog rada. Knjiga koju je napisao nakon puštanja na slobodu, zasnovana na beleškama koje je krišom izneo iz zatvora, ne samo da mu je donela slavu, već je i utemeljila tradiciju ruske logorske literature. Zapisi iz mrtvog doma prikazuju brutalne kazne, sukobe, izdaje i psihološke posledice zatočeništva, a iz njih se iščitava piščeva optužba nepravednog društvenog uređenja koje je, kako je smatrao, nemilosrdno uništavalo ponajbolje izdanke svog naroda.


Zapisi iz mrtvog doma (rus. Записки из Мёртвого дома) je roman Fjodora Dostojevskog, objavljen 1862. godine u časopisu „Vreme“, koji prikazuje život robijaša u Sibiru. Knjiga je zbirka slabo povezanih činjenica i događaja vezanih za život u sibirskom zatvoru, više organizovanih oko „teme“ nego kao neprekidna priča. Sam Dostojevski je proveo četiri godine u jednom od tih sibirskih zatvora, nakon što je osuđen za svoje učešće u Kružoku Petraševskog. To iskustvo mu je omogućilo da veoma autentično opiše uslove zatvorskog života kao i karaktere zatvorenika.



Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; Moskva, 11. novembar 1821 — Sankt Peterburg, 9. februar 1881) bio je ruski književnik i novinar.

Književna dela Dostojevskog istražuju ljudsko stanje u problematičnoj političkoj, društvenoj i duhovnoj atmosferi Rusije 19. veka i bave se raznim filozofskim i religioznim temama. Njegovi najpriznatiji romani su Zločin i kazna (1866), Idiot (1869), Zli dusi (1872) i Braća Karamazovi (1880). Njegova novela Zapisi iz podzemlja iz 1864. smatra se jednim od prvih dela egzistencijalističke književnosti. Brojni književni kritičari ga smatraju jednim od najvećih romanopisaca u čitavoj svetskoj književnosti, jer se mnoga njegova dela smatraju remek-delima velikog uticaja.

Rođen u Moskvi 1821. godine, Dostojevski je u ranoj mladosti upoznao književnost kroz bajke i legende, i kroz knjige ruskih i stranih autora. Majka mu je umrla 1837. kada je imao 15 godina, a otprilike u isto vreme je napustio školu i upisao se u Nikolajevski vojnotehnički institut. Nakon što je diplomirao, radio je kao inženjer i nakratko je uživao u raskošnom načinu života, prevodeći knjige da bi zaradio dodatni novac. Sredinom 1840-ih napisao je svoj prvi roman, Bedni ljudi, koji mu je omogućio ulazak u književne krugove Sankt Peterburga. Međutim, uhapšen je 1849. jer je pripadao književnoj grupi, krugu Petraševskog, koji je raspravljao o zabranjenim knjigama sa kritikom carske Rusije. Dostojevski je osuđen na smrt, ali je kazna u poslednjem trenutku preinačena. Proveo je četiri godine u sibirskom zarobljeničkom logoru, nakon čega je usledilo šest godina obaveznog služenja vojnog roka u izbeglištvu. U narednim godinama, Dostojevski je radio kao novinar, izdavajući i uređujući nekoliko svojih časopisa, a kasnije i Dnevnik pisca, zbirku njegovih spisa. Počeo je da putuje po zapadnoj Evropi i razvio zavisnost od kockanja, što je dovelo do finansijskih poteškoća. Neko vreme je morao da moli za novac, ali je na kraju postao jedan od najčitanijih i najcenjenijih ruskih pisaca.

Opus Dostojevskog sastoji se od trinaest romana, tri novele, sedamnaest pripovedaka i brojnih drugih dela. Njegovi spisi su bili široko čitani kako u njegovoj rodnoj Rusiji tako i van nje i uticali su na podjednako veliki broj kasnijih pisaca, uključujući Ruse poput Aleksandra Solženjicina i Antona Čehova, filozofa Fridriha Ničea i Žan-Pola Sartra, i na pojavu egzistencijalizma i frojdizma. Njegove knjige su prevedene na više od 170 jezika i poslužile su kao inspiracija za mnoge filmove.

Preci Dostojevskog po ocu bili su deo plemićke porodice ruskih pravoslavnih hrišćana. Porodica vuče korene iz Danila Irtišča, koji je 1509. dobio zemlju u oblasti Pinska (vekovima deo Velikog vojvodstva Litvanije, sada u današnjoj Belorusiji) za svoje usluge pod lokalnim knezom, a njegovo potomstvo je tada preuzelo naziv „Dostojevski“ po imenu tamošnjeg sela Dostojevo (izvedeno od staropoljskog dostojnik — dostojanstvenik).

Neposredni preci Dostojevskog po majčinoj strani bili su trgovci; po muškoj liniji po očevoj strani bili su sveštenici.

Godine 1809. 20-godišnji Mihail Dostojevski upisao se na Moskovsku carsku medicinsko-hiruršku akademiju. Odatle je raspoređen u moskovsku bolnicu, gde je služio kao vojni lekar, a 1818. godine postavljen je za višeg lekara. 1819. oženio se Marijom Nečajevom. Sledeće godine je preuzeo dužnost u bolnici za siromašne Marinski. Godine 1828, kada su njegova dva sina, Mihail i Fjodor, imali osam, odnosno sedam godina, unapređen je u kolegijalnog procenitelja, što je njegov pravni status podigao na plemićki i omogućio mu da stekne malo imanje u gradu Darovoje. oko 150 km (93 mi) od Moskve, gde je porodica obično provodila leta. Roditelji Dostojevskog su kasnije dobili još šestoro dece: Varvaru (1822—1892), Andreja (1825—1897), Ljubov (rođena i umrla 1829), Veru (1829—1896), Nikolaja (1831—1883) i Aleksandra (1835—1889).

Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkuloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju.

Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoja dela otprilike u to vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“.

Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći” u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi. Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“. Smrtna kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu.

Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma.

U to vreme je upoznao i Mariju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio. Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Ubrzo je kockanje preraslo u porok. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede. Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao. U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem.

Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh.

Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima. Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi.

Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi.

Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga.

Stvaralaštvo i ime Dostojevskog je vremenom postalo sinonim za duboku psihološku analizu. Dugo su psihološka analiza i kontradiktornost njegovih likova činile da čak i sistematske psihološke teorije značajnih psihologa izgledaju površno. Mnogi teoretičari psihologije, uključujući i samog Zigmunda Frojda, smatrali su Dostojevskog začetnikom psihološke teorije i analize. Osećaj za zlo i ljubav prema slobodi učinili su njegovo delo vrlo relevantnim za 20. vek, vek dva svetska rata, masovnih ubistava i totalitarnih režima. Njegove ideje i inovacije u formi književnog dela, duboko su uticale na mnoge filozofe i pisce, Fridriha Ničea, Albera Kamija, Žana Pola Sartra, Mihaila Bulgakova. Nemački pisac Tomas Man naziva Dostojevskog najvećim psihologom svetske književnosti. Dela sklopljena od kombinacije običnih i svakodnevnih tema sa univerzalnim pitanjima, kao što su vera, patnja i značenje života, i danas bude živo interesovanje čitalaca širom sveta. Pored konstantnog interesovanja čitalačke publike širom sveta Dostojevski privlači pažnju i izučavalaca književnosti, književnih kritičara, istoričara književnosti i teoretičara književnosti, kao i stručnjaka iz drugih oblasti (psihologije, hrišćanske teologije, filozofije, antropologije i dr). Dostojevski se smatra ruskim književnikom o kome je najviše pisano, a samo bibliografija radova o njemu na ruskom jeziku do polovine 20. veka objavljena je u više tomova. Njegova dela ostvarila su značajnog uticaja i u srpskoj kulturi. Neki od najznačajnijih srpskih intelektualaca pisali su o Dostojevskom ili bili pod uticajem njegovog književnog stvaralaštva: Justin Popović napisao je studiju o filozofskim shvatanjima Dostojevskog sa pozicija pravoslavne teološke misli, Isidora Sekulić mu je posvetila više eseja, smatra se da je ostvario uticaj na literarno stvaralaštvo Milovana Đilasa, a Nikola Milošević mu je posvetio više filozofskih i književnoteorijskih studija (Dostojevski kao mislilac, Negativni junak itd). Posebno je veliki uticaj Dostojevski imao na rusku religioznu filozofiju.

Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.