ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Gar
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Zajedničko izdanje Narodna knjiga Beograd i Obod Cetinje, 1970. godine, tvrd kožni povez, zlatotisak.
Ćirilica.
Knjige su veoma dobro očuvane, pogotovo kada se ima u vidu godina izdanja.


Komplet sadrži sledeće naslove:

1. VEČERI U SEOCETU KRAJ DIKANJKE
2. MIRGOROD
3. PRIPOVETKE
4. DRAMSKA DELA
5. MRTVE DUŠE

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Janovski rođen je 1. aprila 1809. godine u selu Veliki Soročonci, nedaleko od Poltave, u porodici neznatnih vlastelina, Vasilija Afanasjeviča, poklonika pozorišta i autora nekoliko komedija, i Marije Ivanovne, vrlo religiozne žene, starinskih nazora. Od 1821–1828. pohađa gimnaziju u Nježinu. Premda nije bio preterano prilježan učenik, Gogolj sa grupom školskih drugova osniva đačko pozorište, učestvujući u njegovom radu kao scenarista, režiser, scenograf i glumac. Takođe pokreće više đačkih rukopisnih časopisa i almanaha (Meteor književnosti, Zvezda, Severna zora) gde objavljuje svoje prve radove. Tokom školovanja, marta 1825, iznenada mu umire otac, o čemu šesnaestogodišnji Nikoša saznaje tek posle mesec dana. To ostavlja dubok trag na njegov dalji duševni razvoj, posebno na odnos prema smrti.
Posle završene mature, decembra 1828, Gogolj stiže u Petrograd i ubrzo stupa u državnu službu kao činovnik ministarstva unutrašnjih dela. Već sledeće 1829. godine, u zasebnom izdanju štampa „idilu u slikama“ Hans Kjuheljgarden, čiji će gotovo čitav tiraž uništiti, pošto je u Moskovskom telegrafu pročitao negativni prikaz N. A. Poljevova. Jedno kratko vreme tokom 1830/31. predaje istoriju u ženskoj školi. Iste godine, upoznaje se sa Žukovskim i Pletnjovom, a preko njih i sa Puškinom. Nakon objavljivanja prve zbrke priča „Večeri u seocetu blizu Dikanjke“ (1831/32) sazdanoj na stilizaciji usmenog kazivanja i iluziji skaza, kako već o tome kasnije piše Boris Ejhenbaum, Gogolj doživljava prvi značajni književni uspeh. Puškin knjigu dočekuje sa oduševljenjem i pohvalama („kakva veselost i iskrenost, bez imalo izveštačenosti; u našoj književnosti nije bilo ničeg sličnog“), i objavljuje vrlo pohvalnu recenziju u svom časopisu Savremenik, čiji će saradnik ubrzo postati i sam Gogolj. Time počinje najuspešnija decenija piščevog života, tokom koje je objavio gotovo sva svoja značajna ostvarenja. U školskoj 1834/35. predaje istoriju na Petrogradskom univerzitetu, a već 1835. objavljuje dve nove zbirke – Mirgorod, gde su skupljene novele iz ukrajinskog varoškog života, među njima i „Taras Buljba“, kao i zbornik mešovitih proznih tekstova, Arabeske, u kojem se pored literarnih, filozofskih i likovnih eseja nalaze i tri dela iz zamišljenog, ali nikad do kraja uobličenog ciklusa Petrogradske pripovetke (pored „Nevskog prospekta“, „Portreta“ i „Zapisa ludaka“ iz date zbirke, u taj ciklus se svrstavaju i priče „Nos“ i „Kočija“ iz 1836, te „Šinjel“ i „Rim“ iz 1842). Naredna, 1836. godina na pozornicu izvodi Gogolja kao dramskog pisca – u Moskvi i Petrogradu postavljene su njegove najpoznatije komedije – Revizor i Ženidba, ali bez većeg uspeha kod šire publike.
Juna 1836. Nikolaj Vasiljevič kreće na put po zapadnoj Evropi, boravi u Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Austriji, Češkoj, a najviše u Italiji. Putovanje traje punih 12 godina, u Rusiju dolazi na kratko, u dva navrata, 1839/40, a zatim i u zimu 1841/42, kada objavljuje Mrtve duše, te prvo izdanje Sabranih dela. Posle toga, Gogolj zapada u dramatičnu stvaralačku krizu, praćenu ozbiljnom duševnom pometnjom. Pokušava da do kraja ostvari zamisao o trodelnom sklopu „Mrtvih duša“, i nezadovoljan napisanim, sredinom 1845. spaljuje nedovršeni rukopis. 1847. objavljuje knjigu moralističke i religiozne proze Izabrana mesta iz prepiske s prijateljima koja je dočekana „na nož“. U proleće 1848. odlazi na hodočašće u Palestinu, posle čega se vraća u Rusiju i uglavnom živi u Moskvi, kod prijatelja A. P. Tolstoja, u kući na Velikoj Nikitinskoj ulici. Potpuno se predaje duhovnom podvizanju, piše „Razmišljanja o božanstvenoj liturgiji“ i niz ispovednih i religioznih spisa, koji su objavljeni posthumno. Početkom 1852. prestaje da uzima hranu i odbija medicinsku pomoć. U noći između 11. i 12. februara (po starom kalendaru) pali završenu verziju drugog dela Mrtvih duša i ubrzo posle toga, 21. februara 1852, umire. Sahranjen je na groblju manastira Svetog Danila u Moskvi, a 1931. njegovi posmrtni ostaci preneti su na Novodevičje groblje. Nedugo posle toga, 1940, pored Gogolja je sahranjen Mihail Bulgakov.