ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 906
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Talasaste stranice malo, ali nista strasno. Sve ostalo uredno!

Zekerija Tamir, najveći majstor arapskog proznog stila, vrhovni arapski satiričar, rugajući se i sopstvenoj smrti kaže: `Ništa ne može uplašiti onoga ko je umro; jedino zbog čega drhtim jeste bes što mi je grob bez grejalice.`


Zakarija Tamer (arapski: zkryạ tạmr, romanizovano: Zakariyyā Tāmir; rođen 2. januara 1931. godine), takođe se piše Zakarija Tamir, je sirijski pisac kratkih priča. Jedan je od najčitanijih i najprevođenijih pisaca kratkih priča moderne sirijske književnosti, kao i jedan od najistaknutijih autora dečjih priča na arapskom jeziku.[1] Takođe je radio kao slobodni novinar, pišući satirične kolumne u arapskim novinama.

Njegove zbirke kratkih priča često podsećaju na narodne bajke i poznate su po svojoj relativnoj jednostavnosti s jedne strane i složenosti svojih mnogih potencijalnih referenci s druge strane. Mogu imati oštru oštricu i često su nadrealistički protest protiv političkog ili društvenog ugnjetavanja i eksploatacije. Većina Zakarije Tamerovih priča bavi se nečovečnošću ljudi jedni prema drugima, ugnjetavanjem siromašnih od strane bogatih i slabih od strane jakih. Politički i društveni problemi njegove zemlje, Sirije, i arapskog sveta, ogledaju se u satiričnom stilu tipičnom za njegovo pisanje.

Njegove prve priče objavljene su 1957. godine. Od tada je objavio jedanaest zbirki kratkih priča, dve zbirke satiričnih članaka i brojne dečje knjige. Njegova dela su prevedena na nekoliko jezika, a tri zbirke su na engleskom, „Tigrovi desetog dana“, „Lomljenje kolena“ i „Kiselo grožđe“.[2]

Za svoja dela, Tamer je nagrađen nekoliko arapskih i međunarodnih književnih nagrada.[3]

Biografija
Rani život
Zakarija Tamer je rođen 1931. godine u okrugu Al-Baša u Damasku. Bio je primoran da napusti školu 1944. godine, u trinaestoj godini, kako bi pomogao svojoj porodici.[4] Bio je šegrt kod kovača kao bravar u fabrici u okrugu Al-Baša u Damasku.[5] Istovremeno, kao samouk, provodio je mnogo sati čitajući razne knjige, zainteresovao se za politiku i kontakt sa intelektualcima ga je ohrabrio da nastavi školovanje u večernjoj školi. Čitao je proždrljivo i bio je provociran svojim čitanjem, kako je kasnije rekao u jednom intervjuu, „da stvori glas koji [on] nije mogao da pronađe [tamo]“.[6] Njegova namera je bila da svojim pisanjem predstavi veoma siromašnu većinu muškaraca i žena u Siriji, sa njihovim bezradosnim i ograničenim postojanjem.

Književnu karijeru je započeo 1957. godine, kada je objavio nekoliko priča u sirijskim časopisima. Njegov prvi rukopis je primetio Jusuf el-Hal, pesnik, kritičar i urednik časopisa Ši`r („Poezija“) koji je u to vreme delovao kao babica u rađanju moderne arapske poezije. Talenat koji je stajao iza poetske proze ovih priča bio je toliko drugačiji od svega što je u to vreme pisano na arapskom, da je el-Hal odlučio da je objavi, ovo je postala njegova prva zbirka kratkih priča, pod nazivom „Rzanje belog konja“.[7]

Zbirka mu je donela značajnu pažnju i ugled među čitaocima i kritičarima.

1960–1981
Nakon svog književnog uspeha, koji se ogledao u dobrom prijemu njegove prve zbirke, napustio je posao kovača i započeo novu karijeru, kao vladin službenik, a takođe i kao urednik nekoliko časopisa, uključujući kulturne časopise Al Mavkif al-Adabi i Al Marifah, i dečji časopis Usama.

Igrao je ključnu ulogu u osnivanju Sirijskog saveza pisaca u Siriji 1968. godine. Izabran je za člana izvršnog biroa zaduženog za izdavaštvo i štampu, i bio je potpredsednik saveza četiri godine.

Godine 1980. otpušten je sa mesta urednika časopisa „Al-Marifah“, koji je objavljivalo sirijsko Ministarstvo kulture, kao rezultat objavljivanja odlomaka iz knjige Abd al-Rahmana al-kavakibija (1849–1902), „Tabai al istibadad“ („Karakteristike despotizma“, 1900), u kojoj je autor osuđivao tiraniju i pozivao na slobodu. Kao rezultat otpuštanja, Tamer je odlučio da otputuje u London, napuštajući svoju domovinu Siriju.[8]

Osamdesete godine 20. veka pa nadalje
Od 1981. do 1982. godine preuzeo je vođstvo časopisa „Al Dustur“ kao glavni urednik, kasnije je bio urednik kulture časopisa „Al Tadamon“ (1983–1988), a zatim je postao glavni urednik časopisa „Al Nakid“ (1988–1993), i urednik kulture u izdavačkoj kući „Rijad Al Rajes“. Takođe je pisao za razne novine i časopise objavljene u Londonu, uključujući „Al-Kuds Al-Arabi“.

U januaru Zakarija Tamer je 2012. godine odlučio da se upusti u svet na Fejsbuku, kreirajući stranicu pod nazivom ạlmhmạz (Al-Mihmaz) „Mamuza“. Stranica sadrži dnevne članke koji detaljno opisuju njegovo kontinuirano književno putovanje sa njegovim političkim i kulturnim dimenzijama. Najskorije, fokus je bio na sirijskom ustanku.

2023. godine, njegova zbirka priča „Kiselo grožđe“ objavljena je na engleskom jeziku - dvadeset godina nakon originalnog arapskog izdanja.