ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 817
Jezik: Engleski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Prevod:
Zlatko Gorjan

Jasunari Kavabata jedan je od najvećih pisaca XX veka i prvi japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Godine 1934. počeo je da piše svoje remek-delo Zemlja snega, a završio ga je 1947. godine.
Ovaj roman o ljubavi glavnog junaka i gejše uživa kultni status u Japanu, kao, recimo, Madam Bovari u francuskoj književnosti, ili Ana Karenjina u ruskoj. Kao i svi veliki romani, Zemlja snega čini da osetimo duh Japana mnogo bolje od stotinu eseja. Uzor za Komako, glavni lik u romanu, bila je gejša Sajo Masuda (1925-2008), koja je napisala prve memoare jedne gejše, i objavila ih 1957. godine.




Jasunari Kavabata (jap. 川端 康成; Osaka, 14. jun 1899 — Kamakura, 16. april 1972), bio je japanski pisac i prvi Japanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost (1968. godine).[1]

Mladost
Jasunari Kavabata je imao teško detinjstvo. Rođen je u Osaki 1899. godine,[2] ali već u drugoj godini svog života postaje siroče, kada mu otac i majka umiru, a ubrzo za njima i baba i sestra. Kavabata zbog toga ostaje da živi sa dedom ali samo do svoje sedme godine života kada i on umire. Svoje sećanje na smrt svoga dede opisaće u svom dnevniku, kasnije objavljenom kao „Dnevnik petnaestogodišnjaka“[3] Nakon smrti svoga dede, Kavabata počinje da živi u internatu jedne srednje škole, ali vremenom odlazi u Tokio i tamo upisuje elitnu prvu gimnaziju. Kao gimnazijalac živi kod daljih rođaka u tokijskoj četvrti Asakusa, a period proveden tamo uticaće na njega da napiše novelu „Igračica iz Izua“ (伊豆の踊子 - „Izu no Odoriko“). Ova novela je objavljena u časopisu Bungei Đidai 1926. godine, a u njemu opisuje doživljaje svoje rane mladosti, kao i njene dobre i loše trenutke.

Jedna od Kavabatinih bolnih ljubavnih epizoda bila je sa Hacujo Ito (伊藤初代, 1906–1951), koju je upoznao kada je imao 20 godina. Neposlato ljubavno pismo za nju pronađeno je u njegovoj bivšoj rezidenciji u Kamakuri, prefektura Kanagava, 2014. godine.[4] Prema Kaori Kavabati, Kavabatinom zetu, u neobjavljenom zapisu u autorovom dnevniku se pominje da je Hacujo silovao monah u hramu u kojem je boravila, što ju je navelo da raskine njihovu veridbu.[5]

Dok je još bio student, Kavabata je ponovo osnovao književni časopis na Tokijskom univerzitetu Šin-šičo (Nova plima misli), koji je bio ugašen više od četiri godine. Tamo je 1921. objavio svoju prvu pripovetku „Šokonsaj ikei“ („Pogled sa festivala Jasukuni“). Za vreme boravka na univerzitetu promenio je fakultet prešavši na japansku književnost i napisao diplomski rad pod nazivom „Kratka istorija japanskih romana“. On je diplomirao u martu 1924. godine, i do tada je već privukao pažnju Kikučija Kana i drugih poznatih pisaca i urednika svojim prilozima u Kikučijevom književnom časopisu Bungei Šunju.

Novi pokret pisanja
U oktobru 1924, Kavabata, Rići Jokomicu i drugi mladi pisci pokrenuli su novi književni časopis Bungei Jidai (Umetničko doba). Ovaj časopis je bio reakcija na ukorenjenu staru školu japanske književnosti, posebno na japanski pokret koji je proizašao iz naturalizma, dok je takođe stajao u suprotnosti sa „radničkim” ili proleterskim književnim pokretom socijalističkih/komunističkih škola. To je bio pokret „umetnosti radi umetnosti“, pod uticajem evropskog kubizma, ekspresionizma, dadaizma i drugih modernističkih stilova. Termin šinkankakuha, koji su Kavabata i Jokomicu koristili da opisuju svoju filozofiju, često se pogrešno prevodi na engleski kao „neoimpresionizam“. Međutim, šinkankakuha nije trebalo da bude ažurirana ili restaurirana verzija impresionizma; fokusirao se na pružanje „novih utisaka“ ili, tačnije, „novih senzacija“ ili „novih percepcija“ u pisanju književnosti.[6] Rani primer iz ovog perioda je nacrt Hoshi wo nusunda chichi (Otac koji je ukrao zvezdu), adaptacija drame Ferenca Molnara Liliom.[7]

Studiranje, početak književnog stvaralaštva
Kavabata počinje svoj studentski život davne 1920. godine na Tokijskom carskom univerzitetu, gde studira japansku književnost. Godinu dana kasnije upoznaje se sa Kikuči Kanom, poznatim književnim kritičarem sa kojim će osnovati časopis „Bungej Šundžu“ 1923. godine. Šegovi prvi radovi su bili objavljeni u časopisu „Šinšičo“, ali posle diplomiranja na univerzitetu 1924. godine Kavabata sa Kataoka Tepeijem, Jokomiu Riičijem i drugima osniva časopis „Bungej džidaj“ (文藝時代 - „Književno doba`). Okupljeni pisci obeležili su jedan nov pravac u japaskoj književnosti svojevremeno poznatih kao neosenzualisti. Taj novi vid stvaralaštva biće poznat i kao „Književnost osećanja“. Sledećih godina Kavabata naglašava važnost osećanja i zalaže se za drugačiji tip pisanja koji će po njemu da zameni „beživotni, objektivni, pripovedački jezik“. Tu ideju plasira u radu „Nova stremljenja avangardnih pisaca“ (objavljen 1925. godine) gde se zalaže za jezik novog japanskog romana gde pripovedač ili neki njegov junak treba da govori ponekad nedovršeno da bi čitaocu dao puniju sliku ličnosti, njihovog, sveta, vrednosti i dr. U istom radu kao primer uzima rečenicu:

Moje oči su bile crvene ruže.
Kavabata smatra da je ta rečenica izraženija i poetski superiornija u odnosu na:

Moje oči su videle crvene ruže.
Kavabata nije bio jedini koji misli tako. Cela grupa je zastupala tu ideju. Oni su pripovedali »nov život« i »novu književnu umetnost«. Njihove ideje su povezane i sa pojavom dadaizma, ekspresionizma, nadrealizma i drugih avangardnih pravac. U neku ruku ovaj pokret je nastao i kao reakcija na realističke pravce u japanskoj književnosti., naročito na pojavu revolucionalne proleterske književnosti. Oni su zastupali dinamičnu umetnost, dok će njihovo stvaralašto na neki način biti i obojene izvesnim nihilizmom.

Kasniji radovi
Kavabatina dela možemo podeliti na period pre i posle Drugog svetskog rata. Za vreme predratnog perioda možemo izdvojiti njegova dela poput „Ptice grabljivice i druge zveri“, „Junak sahrane“, kao i čuveni roman „Snežna zemlja“ koji je osvojio dosta književnih nagrada brzo pridobivši pažnju velikog broja čitalaca. Tokom sukoba Japana sa Kinom Kavabatine priče su bile veoma popularne među običnim ljudima. I sam Kavabata je bio svestan uticaja koji ostavlja na ljude tako da će u to vreme ostaviti zapis:

U vreme rata, kako je to čudno, često su mi pisali japanski vojnici koji su bili daleko od otadžbine. Pisali su mi kako ih moje knjige, koje su im slučajno dospele u ruke, jako uzbuđuju i stvaraju ogromnu čežnju za domovinom. Oni su mi zahvaljivali i izražavali svoje divljenje. Izgleda da su im moja dela stvarala misli o rodnoj zemlji, o Japanu.[8]
Tokom Drugog svetskog rata, Kavabata je jako malo pisao i više se bavio izučavanjem japanske klasične književnosti, ali čim se rat završio Kavabata je počeo puno da piše. Prvi roman koji je izdao posle rata bilo je delo „Hiljadu ždralova“ (napisan 1949. godine). Ubrzo se nižu i druga dela poput: Zvuci planina (1953), Jezero (1954), Prolećni dan (1954), Sporedna ulica (1954), Čovek iz Tokija (1954), Supruzine misli (1954).

Tokom svog života Kavabata je napisao preko stotinu kratkih priča. Jednom prilikom je izjavio kako su mu te priče najomiljeniji radovi. Većinu je napisao tokom dvadesetih godina svog života, a li ih je nastavio pisati i i tokom posleratnog perioda kada je bio u vrhuncu umetničkog stvaralaštva.