| Cena: |
| Stanje: | Polovan sa vidljivim znacima korišćenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Beograd-Vračar, Beograd-Vračar |
Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Miodrag Bulatovic - Vuk i zvono
Povest o ognju, zatocenicima i jos nekim ljudima
Zora, Zagreb, 1958.
Opremio Edo Murtic
Tvrdi povez, zastitni omot kao na slikama (minimalno pohaban), 344 strane.
IZUZETNO RETKO PRVO IZDANJE, POGOTOVO SA ZASTITNIM OMOTOM!
Миодраг Булатовић (Оклади, код Бијелог Поља, 20. фебруар 1930 — Игало, 15. март 1991) био је српски писац[1] и новинар. Важи за једног од најбољих српских романсијера и најпревођенијих писаца, иако је статус његове књижевности маргинализован.[2][3]
Биографија
Миодраг Булатовић рођен је 20. фебруара 1930. године у селу Оклади, код Бијелог Поља. Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на Београдском универзитету је студирао психологију и књижевност.[1][4] Неко време је радио као новинар. Током деведесетих година био је ангажован у Социјалистичкој партији Србије. На првим вишестраначким изборима у децембру 1990. изабран је за републичког посланика у изборном округу Раковица I (на допунским изборима након његове смрти, место ће, у јуну 1991, освојити Војислав Шешељ). У тренуцима распада Југославије бранио је становиште српског национализма.[5]
Његови рани радови показују утицај народне поезије и књижевности. Булатовић је био под трајним утицајем Раблеа и Боша.[2]
Сарађивао је са часописима и новинама: Летопис Матице српске, Наша стварност, Омладина, Студентски књижевни лист, Народни студент, Југословенски Црвени крст, Чачански глас, Политика, Борба и Побједа.
Његова слика света је морбидна, а ликови су карневалски, истовремено гротескни и трагични. У Булатовићем делима чести мотиви су зло, црни хумор, демонско и ђаво.[3] Своје књиге је описивао као „опасне, папрене, слободарске”.[6] Говорио је француски језик.[7]
Освојио је НИН-ову награду за роман Људи са четири прста 1975. године.[1][8]
Смрт и наслеђе
Преминуо је 15. марта 1991. године од изненадног инфаркта у Институту „Др Симо Милошевић” у Игалу где се налазио на лечењу. Сахрањен је 18. марта 1991. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Опело је служио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
По њему се зове библиотека у Раковици.
Одабрана дела
Ђаволи долазе (1955)
Вук и звоно (1958)
Црвени петао лети према небу (1959)[9]
Херој на магарцу (1967)
Рат је био бољи (1969)
Људи са четири прста (1975)
Пети прст (1977)
Gullo Gullo (1983)
Тетовирање срца