ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 0000
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Knjiga je nekorišćena ali sa felerom.
Knjiga nije bas precizno zelepljena i ukoricena, vidi se na slikama.
I takodje ima sitna oštećenja po koricama.


U potrazi za smislom

Hrabro je i odvažno, premda smo na to svi donekle pozvani, misliti i pisati o tajnama i zakonima ljudskog života. Ovo nisu umeli ni svi ljudi od pera, a često ni oni od kojih smo to najviše očekivali. Retki su pisci čiji je opus protkan ozbiljnim filosofskim razmišlja­njima, budući da zaključke o sržnim temama kakve su lju­bav, sreća, prijateljstvo, život i smrt, nipošto nije lako svoditi pred izoštrenim sudom iskusnog čitaoca. Neki su se ipak odvažili. Nobelovac Andrić s pažnjom je od­meravao svaku reč i svaku crticu, ne bi li britke misa­one iskre svoga uma, vešto zaokružene i dorečene, izneo pred čitalaštvo u što dorađenijem obliku. Kada čovek odraste u okruženju zadojenom narodnom mudrošću i Nje­goševim stihovima, što je pisac kasnije mnogo puta po­svedočio govoreći o svom detinjstvu u Višegradu, velike misli postaju prirodno stanje njegovog stvaralačkog uma.

Sličan je usud, mogli bismo reći, i pesnika Jovana Dučića. Kažu da mesto rođenja utiskuje čudesan žig na čovekovu mapu postojanja i njegov pogled na svet. „U Her­cegovini pak, zemlji hercega Rastka Nemanjića, veliki karakteri su kroz vekove bili pravilo, a ne izuzetak. Ni siromašnije zemlje, ni većeg bogatstva u karakterima! Ni manje zemlje, ni većeg broja pravih ljudi!”, zapisao je jednom prilikom Sveti Vladika Nikolaj. U ovoj južnoj srpskoj ze­mlji koju sunce nesebično obasjava većim delom godine, u kojoj zlatnožuto smilje baca opojan miris sa siromašnih i beličastih krševa, gde divlji nar i prezrele smokve ra­đaju bez izuzetka, iako sve drugo uspeva samo ako je uporno i žilavo, naučio je književnik Jovan Dučić prve velike istine o životu. Kasnije školovanje, službovanje, putova­nje i stranstvovanje upotpuniće ovu Dučićevu iskustvenu riznicu mnogovrsnim saznanjima i doživljajima iz kojih će, prirodno, nastati veoma nadahnuti i analitični ese­ji o brojnim životnim temama. U njima će pesnik sasvim otvoreno i lično, bez trunke zadrške, ubedljivo govoriti o svemu onome što pojedinac, sa manje ili više uspeha, nastoji da dokuči i odgonetne na ovozemaljskom putu „jer svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno blago zako­pano samo za njih”, veli pesnik. Raznovrsnu tematsku le­pezu kao kakav sadržajan dokumentarni film, autor s pa­žnjom razvija pred okom čitaoca, gradativno nižući sve složenija pitanja o ljubavi, sreći, prijateljstvu, vlasti, smrti, ženi i, najposle, o sudbini čoveka na različitim životnim prekretnicama. Dučić se u ovom književnom kaleidoskopu zvanom Blago cara Radovana (1932) dovi­tljivo služi i znanjima iz religije, mitologije, istorije, filosofije i književnosti, pronalazeći tako ubedljivo uporište svojim razmišljanjima i sudovima.

Knjiga pred čitaocem, kako se često može čuti, i dalje je jedan od najčitanijih naslova srpske književno­sti. Tema na kojoj se, međutim, lome i spotiču najopreč­niji stavovi i mišljenja kada je reč o Dučićevoj prozi, posvećena je ženi, prirodi njenog bića, njenoj naravi, slabostima i vrlinama.

Idealna, neuhvatljiva, savršena, nedokučiva, himerična i nedostižna draga o kojoj peva Dučićeva poezija, najednom postaje predmet neretko su­rovog suda i ishitrenog psihološkog tumačenja koje je, možemo pretpostaviti, neodvojivo od pesnikovog bio­grafskog doživljaja žene i vlastitog ljubavnog iskustva. Ovaj nagli prelaz iz jedne poetičke ravni u drugu, iako poseduje izvesne manjkavosti, učinio je Dučićev sud o ženi složenijim i dubljim u pesnikovim proznim ostva­renjima, negoli u poeziji. Tako je, u već pomenutoj zbirci književno-filosofskih eseja Blago cara Radovana, žena kao pojava sagledana iz više uglova, iz različitih per­spektiva, a njene mane su, premda stavljene u prvi plan, postale predmet ozbiljnog filosofskog razmišljanja i temeljne misaone analize. Ovo zapažanje potvrđuje činje­nicu da je žena težišna tema, ne samo Dučićeve poezije već i pesnikove refleksivne proze.

Knjigom ovih veoma uspelih i poetičnih eseja koji odišu erudicijom i bogatim životnim iskustvom, za­vidnom kulturnom, filosofskom i religijskom potkova­nošću, knez srpskih pesnika Jovan Dučić dokazao se kao ozbiljan mislilac i filosof koji ključnim sudbinskim pitanjima što zaokupljaju svakog čoveka, utiskuje autenti­čan stvaralački pečat. Čitajući same podnaslove: o sreći, o ljubavi, o ženi, o mladosti i starosti..., naslućujući u njima goleme i nedokučive istine, teško se otimamo uti­sku da ćemo na samo jednom mestu, verujući u neverovatno i ostvarujući nemogućno, kako bi rekao sam Dučić, u ovom svojevrsnom azbučniku ljudske sudbine, konačno uspeti da pronađemo odgovore na sva ona životna pitanja koja smo nekad smelo otvorili.