ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Deset vekova srpske knjizevnosti knjiga br 29

Đorđe Marković Koder (Sremska Mitrovica, 1806 — Novi Sad, 18/30. april 1891) bio je srpski pesnik i prevodilac.[1]

Biografija
Imao je trideset godina kad je kao pravnik, „jurat“, iz Pešte 4. juna 1836. uputio jedno pismo Vuku koje se i sad čuva u Akademiji u Vukovoj zaostavštini i potresno nas podseća na čitav jedan prohujali svet. Obraća se Marković Vuku. — „Mužu, i srpskom filologu, i vkusnome srpstva Glasniku... „ moleći ga za njegovo „mjenije, i strogu kritiku„ priložene alegorije na pra ljudi pod nazivom, Ljubov grlice k svome drutu“. Vuk je, zaista, posle mesec dana odgovorio, pošto je, raspitujući se, ko je i šta je, doznao da je novi pisac učen čovek i jak u stranim jezicima. Ali šta mu je odgovorio ne zna se. Marković nije mogao odoleti iskušenju nego je svoje „djelce“ nešto docnije štampao pod promenjenim naslovom San grlice.

Marković je Romoranku objavio dvadeset i šest godina posle pisma Vuku. Tih četvrt stoleća, između 1836. i 1862, on je prolutao svetom, ne samo po Evropi nego i po obližnjim delovima Azije i Afrike, da ne pominjemo južnoslovenske krajeve. Sve te zemlje on je prešao pešice, od naselja do naselja, od konaka do konaka, nadničeći ili zadržavajući se povremeno po gradovima gde je nalazio efemerne službe da prezimi, da bi ga c proleća nakon lutanja opet išao sve dalje i dalje.[2]

Njegovi savremenici tvrde da je govorio i pisao mađarski, nemački, starogrčki, novogrčki, latinski, francuski, italijanski, turski, arapski, persijski i jermenski. Ako se sme zaključivati po imenima koje navodi na pretposlednjoj strani svoje knjige, gde pominje Njutna, Bekona, Šekspira, Laplasa, Humbolta i „Pančića travouka“, njegovo je znanje bilo zaista prostrano i raznovrsno a njegovo delo ispunjeno i filozofijom i naukom i poezijom.[3]

Bio je sve i svašta u tim lutanjima: čak i dragoman, konzularni tumač u Carigradu. Zatim je otišao u Anadoliju. Beše „prvi Srbin koji je bio na razvalinama Troje... i koji je onde zapisao svoje ime srpski, ćirilicom, na ruševinama što se sada iskopavaju“. Pohodio je nekoliko puta jermenske i persijske krajeve i Afriku sve do pustinja i oaza. Uvek apostolski i siromaški.

C vremena na vreme vraćao bi se u otadžbinu i živeo u Novom Sadu ili po Fruškoj gori. Tako je za mlađih dana bio jednom i činovnik, prevodilac kod okružnog suda u Novom Sadu. Drugi put je otvorio školu borenja najpre u Varadinu, a zatim u Temišvaru, prestonici tadašnje Srpske Vojvodine, gde je bilo dosta oficira i „kao vešt u mačevanju ... učio je u tome i mnoge znamenite u ono vreme ljude“.

Iz tih vremena, naročito u njegovim mladim i srednjim godinama, savremenici su ga zapamtili kao velikog originala, neku vrstu „prirodnog filosofa“, „gimnosofiste“ i „pramudraca“, koga bi „stari Jelini uračunali u svoje mudrace da je živeo u njihovo doba“, jer je bio „zapravo Diogen u svačem“.[traži se izvor]

Nadimak „Koder“ (a to je švapski oblik nemačke reči Kater, mačak) Marković je stekao zato što je voleo skorup.

Koder je živeo posle objavljivanja Romoranke nekih trideset godina. U sirotinji, po salašima, od tuđe milosti, ali je za sve to vreme stalno čitao, studirao, pisao. Pred smrt je rekao lekaru u bolnici da ostavlja dvesta tabaka rukopisa.[4]

Kad je umirao, Đorđe Marković bio je već davno zaboravljen i u književnim krugovima i u Novom Sadu u kome je veliki deo života proveo. Obična sudbina ljudi koji dugo žive, a naročito umetnika! A nekada, o njemu se govorilo, pisalo, i on je na neki način uzbuđivao ljude kao prvi romantički pesnici i, kao indijski jogi ili grčki mudraci, jer se čitav njegov život, svakodnevno njegovo ponašanje, misao, reč, delo, jednom reči svaki njegov gest odvajao od ostalih ljudi, a ipak se nije moglo reći da on pripada jurodivima i umobolnima.